4926. A ona reče: kako prodrije? Da ovo označava njegovo prividno odvajanje od dobra, vidi se iz značenja prodrijeti, što je oštećenje i izokretanje istine kroz odvajanje od dobra (o čemu ubrzo). Da prodrijeti, ovde, znači odvojiti konac od ruke, i tako se odvojiti od dobra, jasno je, jer se crvenim koncem označava dobro (br. 4922); da je ovo bilo sakm po izgledu, sledi iz toga što je tako izgledalo babici (primalji); jer ovo nije bio onaj koji je imao crveni konac, nego njegov brat, kojim je predstavljena istina. O ovome predmetu vidi šta je ranije rečeno (br. 4925), naime, da je u stvarnosti dobro prvorođeni, a je istina to samo na izgled. (prim. prev. Tako je izgledalo babici). Ovo se dalje može ilustrovati onim kako se koriste udovi i organi u ljudskom telu. Izgleda da su udovi i organi prvi (priorni a da je njihov rad drugi po redu); jer se oni prvi vide pre, i pošto su poznati i pre nego se koriste. Međutim, koristi od ovih su priorne (prve po važnosti) u upoređenju s udovima i organima, jer ovi poslednji su potekli od koristi (službi, funkcija); u stvari, njih oblikuje njihova služba (funkcija), i sebi ih prilagođava. Da nije tako, sve stvari u čoveku ne bi tako jednodušno stvarale jedinstvo. Slično je i s dobrom i istinom: izgleda kao da je istina prva, ali prvo je dobro, jer dobro oblikuje istine i prilagođava ih sebi; stoga, strogo gledajući, istine su samo oblikovana dobra, ili oblici dobra. Istine u odnosu prema dobru su kao utroba i tkiva u telu u odnosi na njihove službe (funkcije); a dobro, uzevši stogo, samo je služba (korist, funkcija).

2. Da prodiranje označava kršenje istine i njeno izvrtanje preko odvajanja od dobra, jasno je i iz drugih odlomaka u Reči, kao kod Davida: Žitnice naše pune, obilne svakim žitom; ovce naše nek se množe na tisuće i na sto tisuća po stanovima našim. Volovi naši neka budu tovni; neka ne bude napadanja, ni bježanja (probijanja), ni tužnjave po ulicama (Psalam XXLIV. (13, 14). Ovde se govori o Drevnoj Crkvi, kakva je bila u njenoj mladosti; žitnice naše pune označavaju duhovnu hranu, to jest, istinu i dobro; stoka i volovi označavaju unutrašnja i spoljašnja dobra; nema provaljvanja (bježanja) označava da istine nisu kvarene i polomljene kroz odvajanje od dobra.

3. .

Kod Amosa: U to ću vrijeme podignuti opali šator Davidov, i zatvoriću mu pukotine, i opraviću mu što je razvaljeno (prodrto), i opet ću ga sagraditi kao što je bio prije (u danima od večnosti) Amos 9:11. Ovime se opisuje crkva koja je u dobru, a šator Davidov koji je bio opao, je ljubav i milost od Gospoda. (Da je šator ovo dobro, može se videti gore, br. 414, 1102, 2145, 3312, 4128, 4391, 4599, i da je David Gospod, (br. 1888); zatvoriti pukotin nači ispraviti zablude koje su se bile uvukle zbog odvajanja istine od dobra; a sagraditi kao što je negda bilo (od večnosti), označava stanje i ona vremena koja se u Reči nazivaju dani od večnosti, kao i od koljena do koljena – kao kod Isaije: 4. I tvoji će sazidati stare pustoline. I podignućeš temelje koji će stajati od koljena do koljena, i prozvaćeš se: koji sazida razvaline i opravi putove za naselje. (Izaija 58:12. Ovime se opisuje crkva u kojoj je ljujbav ka bližnjemu i život suštinsko. Ovde se sa sazidati pustoline označava popraviti obmane koje su se uvukle kroz odvajanje dobra od istine, jer je svaka obmana iz ovoga izvora; popraviti putove za naselje, ili putovi, su istine (br. 627, 2333), a putovi se kaže za istinu (br. 3368, 2451, 3613) , a naselje se kaže za dobro (br. 2268, 2451, 2712, 3613).

5.

Opet: I vidjeste da je mnogo proloma na gradu Davidov, i sabraste vodu u donjem jezeru (Isaija 22:9). Prolomi (pukotine na gradu Davidovu su obmane doktrine (nauka) a voda iz donjeg jezera, su predaje kojima se iskvarila istine Reči (Mateja 15:1-6): Marko 7:1-14) Kod Jezikilja: Ne izlazite na prolome (pukotine), i ne ograđujete doma Izrailjeva da bi se održao u boju u dan Jehovin Jezekilj 13:5. I tražih među njima koji bi opravio ogradu i stao na prolomu preda me za tu zemlju, da je ne zatrem; ali ne nađoh nikoga. (Jezekilj 22:30. Stati na prolomu označava braniti i i stražiti da ne bi obmane provalile, Kod Davida: I šćaše ih istrijebiti da Mojsije izabranik njegov ne stade kao u rasjelini red njim, i ne odvrati jarost njegovu da ih ne istrtijebi (Psalam 106:23). gde stati na rasjelini označava čuvati da se ne uvuku obmane: Mojsije je Reč (vidi predgovor Postanju XVIII, i br. 4859kraj) 6. Kod Amosa: On će vas tražiti kukama, i ostatak vaš udicama ribarskim. I kroz prolome ćete ižljesti, svaka na prama se, i pobacaćete, i što bude u dvorovma, govori Jehova Amos 4:2, 3). Izlaziti kroz prolome označava , kroz obamne zbog umovanja, dvor je Reč, stoga, istina doktrine koja je od dobra. A prolomi označavaju obmanu koja se javlja onda kada se dobro odvoji od istine, a isto je predstavljeno u reprezentativnom smislu i jačanjem i popravljanjem doma Jehovinog (2 o Carevima 12:6-8; 22:5). U drugoj knjizi Samuilovoj: I ožalosti se David što Bog ubi Uzu. Za to se prozva ono mjesto Fares-Uza do danas. (2. Samuelova 6:8. Ovo govori o Uzi, koji se poginuo jer je dodirnuo kovčeg: a kovčegom se predstavlja nebo, a u najvišem smislu, Gospod, stoga, Božansko dobro; Uzom je predstavljeno ono što služi, stoga istina, jer ona služi dobru. Gore opisano odvajanje opisuje se s prolom Uzin.

3701. I gle, anđeli Božiji po njima se penjahu i silažahu. Da ovo označava beskonačnu i večnu komunikaciju i povezivanje preko nje; i da iz onoga što je najniže počinje uspon, a posle, kada se red izokrene, da postoji spuštanje, to je vidljivo iz značenja anđela, koji su nešto Božansko od Gospoda, a to nešto je označeno njima kad god se pomenu u Reči (vidi br. 1925, 2319, 2821, 3039).

Da u ovom slučaju označavaju Božansku istinu, vidi se po tome što se kaže da su Božiji (od Boga), jer se Bog imenuje onda kada se u unutrašnjem smislu govori o istini, a Jehova onda kada se govori o dobru (br. 2586, 2769, 2807, 2822); i ovo je razlog da se odmah zatim imenuje Jehova, kad se kaže na vrhu stajaše Jehova (prim. prev. UDaničićevom prevodu stoji umesto Jehova, uvek reč Gospod), on se ovde označava sa Bog, kad se kaže anđeli Božiji, jer je predmet istina od koje je dobro, koja je ovde predstavljena Jakovom, kao što je gore često rečeno. Da se penjanjem i spuštanjem na ljestvi označava beskonačna i večna komunikacija i povezivanje preko nje, vidi se i bez objašnjavanja. Komunikacija i povezivanje se ne može odnositi na Gospodovo Božansko samo, i na Njegovo Božansko Ljudsko, osim kada se u isto vreme kaže da je Ono (Gospodovo Božansko) beskonačno i večno. Jer je u Gospodu sve beskonačno i večno; beskonačno kao Biće (Esse), a večno kao Manifestacija (Existere); iz svega ovoga jasno je da je ljestvama na zemlji koje vrhom ticahu nebo i anđelima Božijim koji se penjahu i silažahu, potpuno značenje uzdizanje od najnižeg, a kada se red izokrene, spuštanje. Kako stoji stvar s uzdizanjem i spuštanjem, može se videti iz onoga što je gore rečeno (br. 3539, 3556, 3570, 3576, 3603, 3607, 3665, 3690). Ali pošto je ovaj red po kome se čovek preporađa, a koji je opisan u unutrašnjem smislu ovoga i sledećih stihova, sasvim nepoznat u crkvi, njegova priroda treba da se dalje rasvetli.

Poznato je da se čovek rađa po prirodi sličan svojim roditeljima, i dedovima, kao i precima unazad više vekova; stoga se rađa sa naslednim zlom od njih, zlom koje se postupno nagomilalo, i to toliko da, gledano s toga gledišta, on je samo zlo. Rezultat toga je to, da je razum i volja čovekova sasvim razorena; da od sebe on ne želi ništa dobro, pa stoga ni ne razume ništa što je istinito; pa je stopga ono što on naziva dobrim i veruje da je dobro, to je zlo, a ono što naziva istinom i veruje da je istina, to je obmana. Na primer: voli sebe više od drugih; želi sebi bolje ne drugima; žudi za onim što pripada drugome; misli samo o sebi, osim o drugima onda kada je to radi njega samoga. Pošto čovek želi ove stvari za sebe, on to naziva dobrima, kao i istinama; i šta više, ako neko povredi ili nastoji da ga povredi u pogledu ovih dobara i istina, on ga mrzi, i gori osvetom protivu njega, želi i traži njegovu propast, i uživa u tome, a sve toliko onoliko koliko se utvrđuje u ovakvim stvarima, to jest, onoliko koliko te svoje želi i ostvaruje. Kada ovakav čovek dođe u drugi život, on ima iste želje; sama priroda koju je stekao u stvarnom životu, ostaje, i uživanje koje smo pomenuli, jasno se opaža. Iz ovoga razloga ovakav čovek ne može da bude ni u jednom nebeskom društvu, u kojemu svako želi više dobra drugome nego sebi, nego mora da bude u nekom paklenom društvu gde se oseća isto uživanje (prim. prev. gde pakleni duhovi osećaju uživanje u istim stvarima kao i on). Ovu prirodu čovek mora da iskoreni dok je u svetu, a što se može postići samo preko preporoda od Gospoda; to jest, tako što prima sasvim novu volju i novi razum; ili, drugim rečima, tako što postaje novi (čovek) u pogledu ove obe sposobnosti. Ali da bi došlo do ovoga, čovek mora da bude ponovo rođen kao malo dete, i mora naučiti šta je zlo i obmana, i šta je dobro i istina; jer bez znanja ili spoznaja, on se ne može ispuniti nijednim dobrom; jer od sebe, on priznaje kao dobro samo zlo, i ništa kao istinito osim ono što je obmana. Imajući u vidu ovaj cilj, on se prvo uči spoznajama koje nisu sasvim suprotne onima koje već ima, kao to, da ljubav počinje od sebe; da se pre svega mora čovek brinuti za sebe a onda za druge; da dobro treba činiti onima koji izgledaju siromašni i u izvanjskoj nevolji, bez obzira kakvog su karaktera iznutra; isto tako, da se mora činiti dobro udovicama i siročadi zato što se oni tako nazivaju; i na kraju, i neprijateljima u opštem smislu, ma ko da su; i da na taj način čovek zaslužuje nebo. Ova i ovakva saznanja stiču se u detinjstvu njegovog novog života, i ona su takve prirode da vuku ponešto od njegovog pređašnjeg života, ali i nešto o jegovog novog života u koji se sada uvodi; pa su stoga ta saznanja takva, da ona sadrže sve ono što vodi oblikovanju nove volje i novog razuma. Ovo su najniža dobra i istine, od kojih počinju oni koji se nanovo rađaju, i pošto su ta saznanja takva, ona postaju istine koje su više unutrašnje ili bliže Božanskim istinama, čovek može pomoću njih da iskoreni obmane koje je imao pre nego li je poverovao u istine. Ali oni koji se zaista preporađaju, ti ne uče ove istine samo kao znanja, nego i kao život, jer oni čine (tvore, pretvaraju u dela) ove istine; ali oni ih tvore u početku samo iz nove volje kojom ih Gospod nadahnjuje bez njihovog znanja; i kako primaju novu volju, tako primaju i ova saznanja, pretvarajući ih u dela, i tako i zaista i veruju; ali onoliko koliko ne primaju novu vlju, oni su iapk u stanju da uču ovakve stvari, ali ih ne miogu prevesti i u dela, jer se staraju samo za znanja, a ne i za život. Ovo je stanje detinjstva i mladoga doba u odnosu na novi život koji treba da stupi na mesto pređašnjeg života. A stanje mladosti i zrelosti života je kada on više na gleda ko j ko po izgledu, nego kakav je taj u odnosu na dobro; prvo u građanskom životu, zatim u moralnom životu, i na kraju u duhovnom životu; i tada čovek počinje da se stara za i da voli dobro na prvome mestu, i da od dobra voli osobu; a na kraju, kada postane savršeniji, on se brine da čini dobro onima koji su u dobrom, i to prema kvalitetu dobra u njima, da bi na kraju osećao uživanje u tome da im čini dobro, jer uživa u dobru, i oseća zadovoljstvo u onome što to potvrđuje (potvrđuje to dobro). Ove stvari koje potvrđuju dobro, on naziva istinama; i one postaju istine u njegovom novom razumu, a koje istine proističu iz dobara koja su u njegovoj volji. U onom stepenu u kojem oseća prijatnost u ovome dobru i ovim istinama, on oseća neprijatnost zala svog prethodnog života, kao i neprijatnost u pređašnjim obmnama; a rezultat je u tome, što dolazi do odvajanja stvari koje pripadaju njegovoj prethodnoj volji i razumu od stvari koje pripadaju novoj volji i novom razumu; a sve ovo je u skaldu s osećanjem koje prati nova saznanja, i prema osećanju za njihovu primenu u životu. Stoga, čovek tada vidi da su istine njegovog detinjstva bile relativno izokrenute, i da su one postupno svedene u jedan drugačiji red, to jest, da su potčinjene na obratan način, i da one koje su ranije bile na prvme mestu, da su sada na poslednjem mestu; na taj način on vidi da su istime njegovog deinjstva i rane maldosti bile anđeli Božiji koji su se penjali po lestvima od zemlje ka nebu; asnije, sa sticanjem istina u zrelom dobu, on razume na šta se misli kadase kaže da su seanđeli Božiji spuštali lestvama s neba na zemlju.