4926. A ona reče: kako prodrije? Da ovo označava njegovo prividno odvajanje od dobra, vidi se iz značenja prodrijeti, što je oštećenje i izokretanje istine kroz odvajanje od dobra (o čemu ubrzo). Da prodrijeti, ovde, znači odvojiti konac od ruke, i tako se odvojiti od dobra, jasno je, jer se crvenim koncem označava dobro (br. 4922); da je ovo bilo sakm po izgledu, sledi iz toga što je tako izgledalo babici (primalji); jer ovo nije bio onaj koji je imao crveni konac, nego njegov brat, kojim je predstavljena istina. O ovome predmetu vidi šta je ranije rečeno (br. 4925), naime, da je u stvarnosti dobro prvorođeni, a je istina to samo na izgled. (prim. prev. Tako je izgledalo babici). Ovo se dalje može ilustrovati onim kako se koriste udovi i organi u ljudskom telu. Izgleda da su udovi i organi prvi (priorni a da je njihov rad drugi po redu); jer se oni prvi vide pre, i pošto su poznati i pre nego se koriste. Međutim, koristi od ovih su priorne (prve po važnosti) u upoređenju s udovima i organima, jer ovi poslednji su potekli od koristi (službi, funkcija); u stvari, njih oblikuje njihova služba (funkcija), i sebi ih prilagođava. Da nije tako, sve stvari u čoveku ne bi tako jednodušno stvarale jedinstvo. Slično je i s dobrom i istinom: izgleda kao da je istina prva, ali prvo je dobro, jer dobro oblikuje istine i prilagođava ih sebi; stoga, strogo gledajući, istine su samo oblikovana dobra, ili oblici dobra. Istine u odnosu prema dobru su kao utroba i tkiva u telu u odnosi na njihove službe (funkcije); a dobro, uzevši stogo, samo je služba (korist, funkcija).

2. Da prodiranje označava kršenje istine i njeno izvrtanje preko odvajanja od dobra, jasno je i iz drugih odlomaka u Reči, kao kod Davida: Žitnice naše pune, obilne svakim žitom; ovce naše nek se množe na tisuće i na sto tisuća po stanovima našim. Volovi naši neka budu tovni; neka ne bude napadanja, ni bježanja (probijanja), ni tužnjave po ulicama (Psalam XXLIV. (13, 14). Ovde se govori o Drevnoj Crkvi, kakva je bila u njenoj mladosti; žitnice naše pune označavaju duhovnu hranu, to jest, istinu i dobro; stoka i volovi označavaju unutrašnja i spoljašnja dobra; nema provaljvanja (bježanja) označava da istine nisu kvarene i polomljene kroz odvajanje od dobra.

3. .

Kod Amosa: U to ću vrijeme podignuti opali šator Davidov, i zatvoriću mu pukotine, i opraviću mu što je razvaljeno (prodrto), i opet ću ga sagraditi kao što je bio prije (u danima od večnosti) Amos 9:11. Ovime se opisuje crkva koja je u dobru, a šator Davidov koji je bio opao, je ljubav i milost od Gospoda. (Da je šator ovo dobro, može se videti gore, br. 414, 1102, 2145, 3312, 4128, 4391, 4599, i da je David Gospod, (br. 1888); zatvoriti pukotin nači ispraviti zablude koje su se bile uvukle zbog odvajanja istine od dobra; a sagraditi kao što je negda bilo (od večnosti), označava stanje i ona vremena koja se u Reči nazivaju dani od večnosti, kao i od koljena do koljena – kao kod Isaije: 4. I tvoji će sazidati stare pustoline. I podignućeš temelje koji će stajati od koljena do koljena, i prozvaćeš se: koji sazida razvaline i opravi putove za naselje. (Izaija 58:12. Ovime se opisuje crkva u kojoj je ljujbav ka bližnjemu i život suštinsko. Ovde se sa sazidati pustoline označava popraviti obmane koje su se uvukle kroz odvajanje dobra od istine, jer je svaka obmana iz ovoga izvora; popraviti putove za naselje, ili putovi, su istine (br. 627, 2333), a putovi se kaže za istinu (br. 3368, 2451, 3613) , a naselje se kaže za dobro (br. 2268, 2451, 2712, 3613).

5.

Opet: I vidjeste da je mnogo proloma na gradu Davidov, i sabraste vodu u donjem jezeru (Isaija 22:9). Prolomi (pukotine na gradu Davidovu su obmane doktrine (nauka) a voda iz donjeg jezera, su predaje kojima se iskvarila istine Reči (Mateja 15:1-6): Marko 7:1-14) Kod Jezikilja: Ne izlazite na prolome (pukotine), i ne ograđujete doma Izrailjeva da bi se održao u boju u dan Jehovin Jezekilj 13:5. I tražih među njima koji bi opravio ogradu i stao na prolomu preda me za tu zemlju, da je ne zatrem; ali ne nađoh nikoga. (Jezekilj 22:30. Stati na prolomu označava braniti i i stražiti da ne bi obmane provalile, Kod Davida: I šćaše ih istrijebiti da Mojsije izabranik njegov ne stade kao u rasjelini red njim, i ne odvrati jarost njegovu da ih ne istrtijebi (Psalam 106:23). gde stati na rasjelini označava čuvati da se ne uvuku obmane: Mojsije je Reč (vidi predgovor Postanju XVIII, i br. 4859kraj) 6. Kod Amosa: On će vas tražiti kukama, i ostatak vaš udicama ribarskim. I kroz prolome ćete ižljesti, svaka na prama se, i pobacaćete, i što bude u dvorovma, govori Jehova Amos 4:2, 3). Izlaziti kroz prolome označava , kroz obamne zbog umovanja, dvor je Reč, stoga, istina doktrine koja je od dobra. A prolomi označavaju obmanu koja se javlja onda kada se dobro odvoji od istine, a isto je predstavljeno u reprezentativnom smislu i jačanjem i popravljanjem doma Jehovinog (2 o Carevima 12:6-8; 22:5). U drugoj knjizi Samuilovoj: I ožalosti se David što Bog ubi Uzu. Za to se prozva ono mjesto Fares-Uza do danas. (2. Samuelova 6:8. Ovo govori o Uzi, koji se poginuo jer je dodirnuo kovčeg: a kovčegom se predstavlja nebo, a u najvišem smislu, Gospod, stoga, Božansko dobro; Uzom je predstavljeno ono što služi, stoga istina, jer ona služi dobru. Gore opisano odvajanje opisuje se s prolom Uzin.

3570. I dade mu, te jede; pa mu donese i vina, te pi. Ovo označava povezanost dobra prvo; pa mu donese i vina, te pi, označava povezanost istine, poslije. Ovo se vidi iz značenja jesti, što je povezati se i usvojiti u pogledu dobra (o čemu vidi upravo gore, br. 3568); iz značenja vina, što je istina koja dolazi od dobra (vidi br. 1071, 1798); i iz značenja piti, što je biti povezan i usvajati u pogledu istine (vidi br. 3168). U pogledu ove okolnosti, da se dobro Racionalnog, predstavljeno Isakom, povezuje sa dobrom prvo, a sa istinom poslije, i to preko Prirodnog, koje je Jakov, ovakav je slučaj. Kada je Prirodno u takvom stanju, da je izvana dobro a iznutra istina (o čemu vidi gore, br. 3535, 3563), ono prima mnoge stvari koje nisu dobre, ali koje su korisne, to jest, koje su sredstva koja vode u dobro svojim redom; ali dobro Racionalnog ne povezuje se i ne usvaja nijednu drugu stvar osim one koja se slaže s njenim vlastitim dobrom, jer dobro ne prma ništa drugo; štogod se ne slaže, to odbacuje; ostale stvari u Prirodnom ostavlja, kako bi poslužile kao sredstva da se 2 prime i uvedu mnoge stvari koje mu odgovaraju. Racionalno je u unutrašnjem čoveku, i što se tamo dešava, nepoznato je Prirodnom, jer je ono iznad sfere njegovog opažanja. Otuda to, da čovek koji živi čisto prirodnim životom, ne može da zna ništa od onoga što se dešava u njegovom unutrašnjem čoveku; ili u njegovom racionalnm čoveku: jer Gospod raspoređuje ovakve stvari dok čovek o tome ništa ne zna. Otuda i to, da čovek ne zna kako se rađa nanovo, čak ni to da se rađa nanovo. Ali ako to želi, neka misli o ciljevima koje sebi postavlja, a koje retko kome otkriva. Ako su ovi ciljevi usmereni ka dobru, to jest, ako je više revan za dobro bližnjega i Gospoda nego za svoje, nedk na da je tada u stanju preporađanja. Ali ako su njegovi ciljevi usmereni ka zlu, to jest, ako revnuje više za sebe nego za bližnjega i za Gosoda, neka zna 3 da u tom sučaju nije u stanju preporađanja. Preko svojih ciljeva (namera), čovek je u drugom životu; preko dobrih ciljeva, on je u nebu među anđelima, a preko zlih ciljeva, on je u paklu sa đavolima; čovekovi ciljevi nisu ništa drugo nego čovekove ljubavi, jer ono što čovek voli, to ima za cilj; a pošto su ciljevi njegove ljubavi, oni su i njegov najdublji život (vidi br. 13w17, 1568, 3565). Dobri ciljevi kod čoveka su u njegovom Racionalnom, i oni su ono što se naziva Racionalnim u pogledu dobra, ili dobrom Racionalnog. Preko dobrih ciljeva ili dobra u njima, Gospod raspolaže svim stvarima koje su u Prirodnom, jer cilj je kao duša, a Prirodno je kao telo te duše; 4 kakva je duša, takvo je i telo kojim je okružena, a na taj način , kakvo je Racionalno u pogledu dobra, takvo je Prirodno kojim je obučeno. Poznato je da duša čovekova počinje u ovumu (jajniku) majke, i da se usavršava u njenoj materici, i da se tamo okružuje nežnim telom, koje je takve prirode da je duša slobodna da deluje na odgovarajući način u svetu u kojemu se rađa. Sličan je i slučaj kada se čovek nanovo rađa, to jest, kada se preporađa; nova duša, koju tada prima, je dobar cilj, koji počnje u Racionalnom u početku kao u ovumu, a kasnije se usavršava u materici. Nežno telo, kojim je okružena duša, je Prirodno, a dobro u njemu deluje poslušno u skladu sa ciljevima duše; istine u njoj su kao vlakna u telu, jer im dobro daje formu (vidi br. 3470). Otuda je jasno da se slika re-formacije pokazuje u njegovom formiranju u materici; i ako možete da verujete, nebesko dobro i duhovno dobro, koji su od Gospoda, su ono što mu daje oblik, i u isto vreme mu daje sposobnost da prima svako dobro postupno, već prema načinu na koji se čovek odnosi prema nebeskim ciljevima u životu, a ne kao divlja zver prema sveskm 5 ciljevima. Da se Racionalno u pogledu dobra prvo povezuje s dobrom, a s istinom kasnije preko Prirodnog, koje je predstavljeno Jakovljevm donošenje ukusnoga jela Isaku koje je jeo , i donošenjem pića, koje je pio, može se ilustrovati službama koje telo vrši za dušu. Duša je ta koja osposobljava telo da želi jelo, i koja čini da on u njemu uživa. Razne vrste hrane se unose (u telo) zbog želja (apetita) i zbog uživanja u ukusu, a to znači preko spoljašnjeg dobra; ali neke druge vrste hrtane se unose (u telo), koje ne ulaze u život, nego neke služe ka redstvo probave, neke radi umeravanja, neke radi otvaranja, neke da bi ulazile u sudove (krvne?) koje postaju krv, a preko krvi duša se povezuje sa stvarima koje su joj korisne. Slujčaj 6 je sličan i sa Racionalnim i sa Prirodnim; želja osećanja za saznanje istine korespondiraju apetitu i ukusu, spoljašnja-znanja i spoznaje korespondiraju raznim vrstama hrane (vidi br. 1480); i to je zbog korespondencije da je slučaj sličan. Duša, koja je dobro Racionalnog, daje sposobnost da ih (razne vrste hrane) se želi i da se prima od njih uticaj, tako da ona (duša) uvodi stvari koje pripadaju znanju i doktrini premo uživanje koje pripada želji, i koje preko dobra pripada osećanju. Ali sve stvari koje ona uvodi nisu takve da postaju dobro života, nego samo služe kao sredstva za probavu i umeravanje, neka za otvaranje i uvođenje, dok dobra života prima u sebe, to jest, povezujje ih sa sobom, i tako formira istine. Otuda se vidi kako Racionalno raspolaže Prirodnim da mu bude ili, što je isto, da bi služilo cilju, koji je duša, i da bi se usavršilo i bilo korisno u Gospodovom carstvu.