4926. A ona reče: kako prodrije? Da ovo označava njegovo prividno odvajanje od dobra, vidi se iz značenja prodrijeti, što je oštećenje i izokretanje istine kroz odvajanje od dobra (o čemu ubrzo). Da prodrijeti, ovde, znači odvojiti konac od ruke, i tako se odvojiti od dobra, jasno je, jer se crvenim koncem označava dobro (br. 4922); da je ovo bilo sakm po izgledu, sledi iz toga što je tako izgledalo babici (primalji); jer ovo nije bio onaj koji je imao crveni konac, nego njegov brat, kojim je predstavljena istina. O ovome predmetu vidi šta je ranije rečeno (br. 4925), naime, da je u stvarnosti dobro prvorođeni, a je istina to samo na izgled. (prim. prev. Tako je izgledalo babici). Ovo se dalje može ilustrovati onim kako se koriste udovi i organi u ljudskom telu. Izgleda da su udovi i organi prvi (priorni a da je njihov rad drugi po redu); jer se oni prvi vide pre, i pošto su poznati i pre nego se koriste. Međutim, koristi od ovih su priorne (prve po važnosti) u upoređenju s udovima i organima, jer ovi poslednji su potekli od koristi (službi, funkcija); u stvari, njih oblikuje njihova služba (funkcija), i sebi ih prilagođava. Da nije tako, sve stvari u čoveku ne bi tako jednodušno stvarale jedinstvo. Slično je i s dobrom i istinom: izgleda kao da je istina prva, ali prvo je dobro, jer dobro oblikuje istine i prilagođava ih sebi; stoga, strogo gledajući, istine su samo oblikovana dobra, ili oblici dobra. Istine u odnosu prema dobru su kao utroba i tkiva u telu u odnosi na njihove službe (funkcije); a dobro, uzevši stogo, samo je služba (korist, funkcija).

2. Da prodiranje označava kršenje istine i njeno izvrtanje preko odvajanja od dobra, jasno je i iz drugih odlomaka u Reči, kao kod Davida: Žitnice naše pune, obilne svakim žitom; ovce naše nek se množe na tisuće i na sto tisuća po stanovima našim. Volovi naši neka budu tovni; neka ne bude napadanja, ni bježanja (probijanja), ni tužnjave po ulicama (Psalam XXLIV. (13, 14). Ovde se govori o Drevnoj Crkvi, kakva je bila u njenoj mladosti; žitnice naše pune označavaju duhovnu hranu, to jest, istinu i dobro; stoka i volovi označavaju unutrašnja i spoljašnja dobra; nema provaljvanja (bježanja) označava da istine nisu kvarene i polomljene kroz odvajanje od dobra.

3. .

Kod Amosa: U to ću vrijeme podignuti opali šator Davidov, i zatvoriću mu pukotine, i opraviću mu što je razvaljeno (prodrto), i opet ću ga sagraditi kao što je bio prije (u danima od večnosti) Amos 9:11. Ovime se opisuje crkva koja je u dobru, a šator Davidov koji je bio opao, je ljubav i milost od Gospoda. (Da je šator ovo dobro, može se videti gore, br. 414, 1102, 2145, 3312, 4128, 4391, 4599, i da je David Gospod, (br. 1888); zatvoriti pukotin nači ispraviti zablude koje su se bile uvukle zbog odvajanja istine od dobra; a sagraditi kao što je negda bilo (od večnosti), označava stanje i ona vremena koja se u Reči nazivaju dani od večnosti, kao i od koljena do koljena – kao kod Isaije: 4. I tvoji će sazidati stare pustoline. I podignućeš temelje koji će stajati od koljena do koljena, i prozvaćeš se: koji sazida razvaline i opravi putove za naselje. (Izaija 58:12. Ovime se opisuje crkva u kojoj je ljujbav ka bližnjemu i život suštinsko. Ovde se sa sazidati pustoline označava popraviti obmane koje su se uvukle kroz odvajanje dobra od istine, jer je svaka obmana iz ovoga izvora; popraviti putove za naselje, ili putovi, su istine (br. 627, 2333), a putovi se kaže za istinu (br. 3368, 2451, 3613) , a naselje se kaže za dobro (br. 2268, 2451, 2712, 3613).

5.

Opet: I vidjeste da je mnogo proloma na gradu Davidov, i sabraste vodu u donjem jezeru (Isaija 22:9). Prolomi (pukotine na gradu Davidovu su obmane doktrine (nauka) a voda iz donjeg jezera, su predaje kojima se iskvarila istine Reči (Mateja 15:1-6): Marko 7:1-14) Kod Jezikilja: Ne izlazite na prolome (pukotine), i ne ograđujete doma Izrailjeva da bi se održao u boju u dan Jehovin Jezekilj 13:5. I tražih među njima koji bi opravio ogradu i stao na prolomu preda me za tu zemlju, da je ne zatrem; ali ne nađoh nikoga. (Jezekilj 22:30. Stati na prolomu označava braniti i i stražiti da ne bi obmane provalile, Kod Davida: I šćaše ih istrijebiti da Mojsije izabranik njegov ne stade kao u rasjelini red njim, i ne odvrati jarost njegovu da ih ne istrtijebi (Psalam 106:23). gde stati na rasjelini označava čuvati da se ne uvuku obmane: Mojsije je Reč (vidi predgovor Postanju XVIII, i br. 4859kraj) 6. Kod Amosa: On će vas tražiti kukama, i ostatak vaš udicama ribarskim. I kroz prolome ćete ižljesti, svaka na prama se, i pobacaćete, i što bude u dvorovma, govori Jehova Amos 4:2, 3). Izlaziti kroz prolome označava , kroz obamne zbog umovanja, dvor je Reč, stoga, istina doktrine koja je od dobra. A prolomi označavaju obmanu koja se javlja onda kada se dobro odvoji od istine, a isto je predstavljeno u reprezentativnom smislu i jačanjem i popravljanjem doma Jehovinog (2 o Carevima 12:6-8; 22:5). U drugoj knjizi Samuilovoj: I ožalosti se David što Bog ubi Uzu. Za to se prozva ono mjesto Fares-Uza do danas. (2. Samuelova 6:8. Ovo govori o Uzi, koji se poginuo jer je dodirnuo kovčeg: a kovčegom se predstavlja nebo, a u najvišem smislu, Gospod, stoga, Božansko dobro; Uzom je predstavljeno ono što služi, stoga istina, jer ona služi dobru. Gore opisano odvajanje opisuje se s prolom Uzin.

3603. Da skršiš jaram njegov sa vrta svoga, označava da će u ovakvom slučaju povezivanje ostvarivati preko dobro, i da će istina dolaziti od dobra. Ovo se vidi iz značenje kršenja jarma sa vrata, što je oslobađanje. Da se vratom označava inluks i komunikacija, a stoga i povezanost, a da se jarmom na vratu označava smetnja i prekid, može se videti, br. 3542; pa stoga označava i povezivanje preko dobra, kao i to da istina postaje istina od dobra, jer kada nema više smetnji i prekida, dobro utiče.

2. povezuje se s istinom. Kako dolazi do ovoga, može se videti iz onoga što je do sada rečeno i pokazano; ali pošto malo (ljudi) shvata šta se označava prividnim prvenstvom istine, s podređenošću dobra u međuvremenu, a to stoga što malo ko o tome razmišlja, tako da ne misle ni o dobru, da se ono razlikuje od istine, stoga ne znaju ni šta je dobro, da se ono razlikuje od istine, stoga će još ponešto reći o ovome predmetu. Niko ne zna šta je dobro ko živi životom ljubavi prema sebi i svetu, jer on ne veruju da ima dobra iz nekog drugog izvora; a pošto ne zna šta je dobro, ne zna ni šta je istinam, jer istina je od dobra. Takvi ljudi, doduše, znaju iz otkrovenja, da je dobro voleti Boga i bližnjega, i da je istina sačinjena od doktrina izvedenih iz Reči, ali pošto ne žive prema ovim doktrinama (naucima), oni ne opažaju ništa od toga dobra i te istine, nego opažaju samo saznanja odvojena on ovih (od istine i od dobra). Šta više, ni oni koji se preporađaju, ne znaju šta je dobro, sve dok se ne preporode, jer pre toga pretpostavljaju da je istina dobro, i da postupanje po istini, da je to dobro, dok to nije dobro, koje u ovome slučaju oni čine, nego je to istina koju oni tvore. Kada je čovek u ovome stanju, on je onda u stanju koje se opisuje blagoslovom koji je dat Jakovu.

Ali kada dođe u stanje da čini dobro iz osećanja dobra, to jest, kada se preporodi, tada dolazi u stanje koje je opisano blagoslovom koji je dat Isavu.

3. Ovo se može ilustrovani onim što se pokaže kod čoveka u njegovom prvom i drugom dobu, a kasnije i u trećem i četvrtom. U svom prvom dobu, čovek zna samo iz memorij po sećanju) stvari koje su sadržane u Reči, kao i stvari sadržane u doktrinama vere, i tada misli da je dobar kada je upoznat s mnogim pojedinostima, i kada neke on njih može da primeni, ne u svom životu, nego u životu drugih. U svom drugom dobu, kada je odrasao, nije više zadovoljan da samo zna po sećanju stvari sadržane u Reči, i u doktrinama, nego u ovo vreme počinje da o njima razmišlja od svoje vlastite misli, i to toliko , da dodaje iz svojje misli, i to mu prija, pa je otuda u osećanju istine, iz izvesne svtetske ljubavi, a koja je ljubav sredstvo preko kojega još više uči, što bi ostalo nanaučeno da nije te svetske ljubavi. Ali u svom trećem dobu, ako je među onima koji mogu da se preporode, počinje da razmišlja o svrhama (službama), a u ovom slučaju razmišlja o onome što čita u Reči i što usvaja iz doktrina, radi neke svrhe (službe). Kada je u ovome stanju, red je izokrenut, naime, istina nije više tako na prvome mestu. A u četvrtom dobu, a to je doba kada je preporođen, jer je tada stanje potpuno (o čemu vidi br. 2636), on voli Reč, i doktrine koje su iz Reči, to jest, istinu, radi dobra života, a to znači od dobra života. Tako dobro dolazi na prvo mesto, a koje je do sada po izgledu bilo na drugome mestu.

4. Razlog da je dobro bilo na izgled na poslednjem mestu, je to, što je bilo duboko skriveno u njegovom osećanju, i nije moglo da se pokaže, jer su tada postojale okolo takve stvari s kojima se ono ne bi slagalo, naime, uzaludne i isprazne stvari, kao što je slava koja dolazi od sveta i od sebe samoga. Ali kada se preporodi, tada se takve stvari povuku, i dobro, koje je ležalo sakriveno, izlazi kao iz tamnice, i utiče u one stvari koje su izvana, i stvara svoje istine, ili čini te postaju istine od dorba, i tako se pokazuje.

5. U međuvremenu, dobro kod čoveka je kao da je nešto nevoljno (nesvesno?) koje je u njegovom Voljnom (Svesnom), u svemu što on misli, a otuda i u svemu što čini. Čovek ne zna da ima ovo nevoljno (načelo), jer opaža kod sebe samo ono što je njegovo vlastito, to jest, što je voljno (prim. prev. Opaža samo ono što hoće, a ne ono što neće ili čega nije svestan). Ovo nevoljno načelo je dvostruko, jedno je njegovo nasledno načelo koje ima od oca i majke, a drugo je ono koje utiče preko neba od Gospoda. Kako čovek raste, tada se očituje ono što je nasledio od oca i majke sve više i više, ako ne dopusti da se preporodi, jer tada vadi (iz nasleđa?) zla i čini ih svojima, ili usvaja. Ali nevoljno načelo, koje je od Gospoda preko neba, pokazuje se u odraslom dobu kod oni oji se preporađaju.

Kod ovih, u međuvremenu, (ovo nevoljno ili nesvesno) raspoređuje i vlada nad svim stvarima u opštem i u posebnom njihovih misli kao i njihove volje, iako se ovo je ne pokazuje.