INTERAKCIJA DUŠE I TELA

Napisao EMANUEL SVEDENBORG, 1769

Preveo Milica Žikić

Objavio The Lord’s New Church Which is Nova Hierosolyma, 2021

Napomena

Delo Interakcija duše i tela (De Commercio Animae et Corporis) Emanuela Svedenborga originalno je objavljeno u Londonu 1769. Ova verzija bazirana je na izdanju Svedenborgovog društva iz 1844, prilagođenom 1987. i 1924. i ponovo objavljenom 1947.

SADRŽAJ

I. Postoje dva sveta: duhovni svet, nastanjen duhovima i anđelima i prirodni svet, nastanjen ljudima, 3

II. Duhovni svet je postojao prvi i neprestano biva održavan od svog sopstvenom suncu, a prirodni svet od svog sunca. 4

III. Sunce duhovnog sveta je čista ljubav Jehove Boga, koji je u njegovom središtu, 5

IV. Od tog sunca proizlazi toplina i svetlost; toplina koja od njega proističe u svojoj suštini je ljubav, a svetlost od njega u svojoj suštini je mudrost, 6

V. I ta toplina i ta svetlost utiču u čoveka: toplina u njegovu volju, gde proizvodi dobro ljubavi, a svetlost u njegovo razumevanje (razum), gde proizvodi istinu mudrosti, 7

VI. To dvoje, toplina i svetlost ili ljubav i mudrost, sjedinjeni utiču od Boga u dušu čoveka, a kroz nju u njegov um i njegova osećanja i misli, a odatle u čula, govor i akcije tela, 8

VII. Sunce prirodnog sveta je čista vatra, a svet prirode od početka je postojao i neprekidno opstaje zahvaljujući tom suncu, 9

VIII. Zbog toga je sve što proizlazi iz ovog sunca, gledano samo po sebi, mrtvo, 10

IX. Ono što je duhovno zaodeva se onim što je prirodno, kao što čovek oblači odelo, 11

X. Duhovne stvari ovako odevene u čoveku omogućavaju mu da živi kao racionalan i moralan čovek, dakle kao duhovno prirodan čovek, 12

XI. Primanje tog inflaksa je u skladu sa stanjem ljubavi i mudrosti kod čoveka, 13

XII. Čovekovo razumevanje može da bude uzdignuto u svetlost, to jest u mudrost, u kojoj su anđeli neba, shodno kultivisanosti njegovog razuma; a njegova volja može da bude uzdignuta, na sličan način, u toplinu, to jest u ljubav, shodno njegovim delima; ali ljubav volje nije uzdignuta, osim ako čovek želi i čini stvari koje podučava mudrost razumevanja. 14

XIII. Potpuno je drugačije sa zverima, 15

XIV. Postoje tri stepena u duhovnom svetu i tri stepena u prirodnom svetu, do sada nepoznata, u skladu sa kojima se dešava sav inflaks, 16

XV. Krajnji ciljevi su u prvom stepenu, uzroci u drugom, a efekti u trećem, 17

XVI. Zato je očigledno šta je priroda duhovnog inflaksa od njegovog izvora do njegovih efekata, 18

4. II. DUHOVNI SVET JE PRVI POSTOJAO I NEPRESTANO BIVA ODRŽAVAN OD SVOG SOPSTVENOG SUNCA; A PRIRODNI SVET OD SVOG SUNCA.

To što postoji jedno sunce duhovnog sveta i drugo od prirodnog sveta jeste stoga što su ovi svetovi u potpunosti različiti jedan od drugog, a svet izvodi svoje poreklo od sunca. Jer svet u kome su sve stvari duhovne ne može poticati od sunca čiji su svi produkti prirodni, jer bi onda bio prisutan fizički inflaks, što je, međutim, suprotno redu. Da je svet nastao od sunca, a ne sunce od sveta, jasno je posledično činjenici da svet, u vezi sa svim stvarima koje mu pripadju, u opštem i posebnom smislu, opstaje zahvaljujući suncu; a opstajanje dokazuje postojanje i zato je rečeno da je opstajanje neprekidno postojanje: odatle je evidentno da bi se, kad bi sunce bilo uklonjeno, njegov svet survao u haos, a taj haos u ništavilo.

[2] Da se duhovnom svetu nalazi sunce različito od onog u prirodnom svetu mogu da posvedočim, jer sam ga video: po izgledu je plameno, kao naše sunce, približno iste veličine i na sličnoj udaljenosti od anđela kao naše sunce od ljudi. Ono, međutim, ne izlazi i ne zalazi, nego nepokreno stoji na srednjoj visini između zenita i horizonta, zbog čega anđeli uživaju stalnu svetlost i stalno proleće.

[3] Čovek koji se predaje rezonovanju (umovanju) i koji ne zna ništa o suncu duhovnog sveta, lako poludi u svojoj ideji o stvaranju univerzuma. Kad je duboko razmatra, ne shvata ništa drugo nego da je (stvaranje) od prirode; a pošto je izvorište prirode sunce, onda je od svog sunca kao stvoritelja. Dalje, niko ne može da ima percepciju (opažanje) duhovnog inflaksa, osim ako takođe poznaje njegov izvor: jer sav inflaks proističe iz (nekog) sunca; duhovni inflaks iz svog sunca, a prirodni iz svog. Unutarnji vid čoveka, koji je vid njegovog uma, prima inflaks (uticaj) od duhovnog sunca; ali spoljašnji vid, koji pripada telu, prima inflaks od prirodnog sunca; u delovanju oni se sjedinjuju, kao što duša čini sa telom.

[4] Odatle je evidentno u kakvo slepilo, tamu i glupost mogu da padnu oni koji ne znaju ništa o duhovnom svetu i njegovom suncu; u slepilo, jer um, ako zavisi isključivo od očinjeg vida, u svom razmišljanju (rezonovanju) postaje kao slepi miš, koji noću leti nasumice i ponekad uleti u okačene čaršave; u tamu, jer je vid uma, kad se očinji vid u njega ulica iznutra, u potpunosti lišen duhovne svetlosti (lumen) i postaje kao sova; u glupost, jer čovek i dalje misli, ali od prirodnih stvari o duhovnim (stvarima), a ne obrnuto; posledično tome, (misli) idiotski, budalasto i bezumno.

14. XII. ČOVEKOVO RAZUMEVANJE MOŽE DA BUDE UZDIGNUTO U SVETLOST, TO JEST, U MUDROST U KOJOJ SU ANĐELI NEBA, SHODNO KULTIVISANOSTI NJEGOVOG RAZUMA; A NJEGOVA VOLJA MOŽE DA BUDE UZDIGNUTA, NA SLIČAN NAČIN, U TOPLINU NEBA, TO JEST, U LJUBAV, U SKLADU SA DELIMA NJEGOVOG ŽIVOTA; ALI LJUBAV VOLJE NIJE UZDIGNUTA, OSIM AKO ČOVEK ŽELI I ČINI STVARI KOJIMA GA PODUČAVA MUDROST RAZUMEVANJA.

Pod ljudskim umom treba razumeti dve sposobnosti, koje se nazivaju razum(evanje) i volja. Razumevanje je prijemnik svetlosti neba, koja je u svojoj suštini mudrost, a volja je prijemnik topline neba, koja je u svojoj suštini ljubav, kao što je već pokazano. Ovo dvoje, mudrost i ljubav, proizlaze iz Boga kao sunca i ulivaju se u nebo univerzalno i individualno, odakle anđeli imaju mudrost i ljubav; takođe se ulivaju u ovaj svet univerzalno i individualno, odakle ljudi imaju mudrost i ljubav.

[2] Štaviše, ova dva principa proizlaze od Gospoda u jedinstvu i na sličan se način jedinstveno ulivaju u duše anđela i ljudi; ali ne bivaju primljeni u jedinstvu u njihovim umovima. Prvo što se tu prima je svetlost, koja formira razumevanje i, po sporim stepenima, ljubav koja formira volju. Ovo je takođe od Proviđenja: jer svaki čovek treba da bude obnovljen, to jest, reformisan (preobražen); ovo se postiže pomoću razumevanja. Jer on od ranog detinjstva treba da upije znanje istine i dobra, koje će ga naučiti da ispravno živi, to jest da želi i čini ispravno; zato se njegova volja formira preko razumevanja.

[3] Zbog ovog cilja, čoveku je data sposobnost uzdizanja razumevanja gotovo do svetlosti u kojoj su anđeli neba, da bi mogao da vidi šta treba da želi, pa tako i čini, da bi bio prosperitetan u svetu tokom svog vremena i blagosloven posle smrti do večnosti. On postaje prosperitetan i blagosloven ako sebi pribavi mudrost i tako drži svoju volju u poslušnosti; ali neprosperitetan i nesrećan ako svoje razumevanje učini poslušnim volji. Razlog je to što volja od rođenja inklinira zlu, čak i onom ogromnom; zato, kad volja ne bi bila obuzdavana sredstvima razumevanja, čovek bi hrlio u zlodela, zaista, od svoje urođene divlje prirode, uništavao bi i ubijao, samoga sebe radi, sve koji mu nisu naklonjeni i koji mu ne podilaze.

[4] Pored toga, kad razumevanje ne bi moglo da bude odvojeno usavršeno, a volja preko njega, čovek ne bi bio čovek nego zver. Jer bez tog razdvajanja i bez postavljanja razumevanja iznad volje, on ne bi mogao da misli i od misli da govori, već samo da izražava svoja osećanja zvucima; niti bi mogao da deluje na osnovu razuma, već samo po instinktu; još manje bi mogao da zna stvari koje su od Boga i preko njih da spozna Boga i tako bude sjedinjen sa njim i da živi večno. Jer čovek misli i želi kao od sebe; to razmišljanje i voljnost kao od sebe jeste uzajamni element kod sjedinjavanja: jer ne može biti sjedinjavanja bez uzajamnosti, kao što ne može biti sjedinjavanja aktivnog sa pasivnim bez reakcije. Samo Bog deluje (jeste aktivan), a čovek se podvrgava delovanju; izgleda da reaguje kao od sebe, iako je to iznutra od Boga.

[5] Iz ovih razmatranja, pravilno shvaćenih, može da se vidi šta je priroda ljubavi čovekove volje ako je uzdignuta preko razumevanja, a kakva je njena priroda kad nije uzdignuta; posledično tome, kakva je priroda čoveka. Ali priroda onog čoveka čija volja nije uzdignuta preko razumevanja, biće ilustrovana poređenjima. On je kao orao koji visoko leti, koji se, čim dole ispod primeti hranu koja je objekat njegove želje, poput pilića, mladih labudova ili čak jaganjaca, obrušava u trenutku i proždire ih. On je takođe poput preljubnika, koji dole u podrumu skriva bludnicu, a po prilici odlazi u najviše stanove kuće i mudro razgovara sa ukućanima na temu čednosti, a s vremena na vreme se iskrada iz društva i tamo dole ugađa sebi sa svojom bludnicom.

[6] On je takođe kao lopov u tornju, koji se pretvara da odatle stražari, ali koji, čim vidi objekat pljačke ispod, hrli dole da ga ščepa. On takođe može da bude upoređen sa močvarnim muvama, koje u rojevima lete iznad konja dok je u trku, ali padaju kad se konj zaustavi i poniru u svoju baruštinu. Takav je čovek čija volja nije uzdignuta preko razumevanja; jer on tada ostaje ispod, kod nogu, potopljen u nečiste stvari prirode i žudnje svojih čula. Potpuno je drugačije sa onima koji potčinjavaju primamljivost žudnji volje pomoću mudrosti razumevanja. Kod njih razumevanje kasnije ulazi u bračni zavet sa voljom, kao i mudrost sa ljubavlju i oni obitavaju iznad sa najvećim uživanjem.