9212. Ne uzimaj u zalogu haljina bližnjemu svojemu. Da se ovim označava, ako bi sećanja-znanja bila odvojena zbog obmana koje potiču od čulnih stvari, vidi se iz značenja uzimati zalogu, što je primiti znak (zalogu) za dobra koja su komunicirana (pozajmljena); jer zaloga je znak za dobra koja se pozajmljuju. Kada se umesto ovih razumeju duhovne stvari, komunicirai (pozajmljivati) dobra znači poučavati u istinama, a zaloga (znak) tada znači čulnu istinu; jer se ovde haljinom koja se ovde pominje akoja se daje kao zalog, označava poslednje u prirodnom, a to je čulno. Pošto ovo (čulno) obiluje zabludama, a zablude gase istine, stoga se sa uzimati bližnjemu haljinu u zalogu označava odvajanje istina preko obmana koje potiču od čulnih stvari. Da su ove stvari ovime označeno, vidi se iz nizova stvari koje slede u unutrašnjem smislu.

[2] Haljinom se u opšte označava sve što pokriva (oblači) nešto drugo, stoga sve što je relativno spoljašnje. Ssledstvaeno, spoljašnj li unutrašnji čovek se naziva haljinom u odnosu na unutrašnjeg ili duhovnog čoveka. Na sličan način istzina se naziva haljinom u odnosu na dobro, jer irtina pokriva dobro; a tako su i sećanja-znanjau odnosu na istine vere, koja pripada unutrašnjem čoveku. Čulno, koje je posledje života kod čoveka, je haljina u odnosu na sećanja-znanja. (da haljine označavaju niže stvari koje pokrivaju više stvari, ili što je isto, spoljašnje stvari koje pokrivaju unutrašnje, vidi br. 2576, 5248; u opšte da one označavaju istine, br. 4545, 4763, 5319, 6917, 9093; da one oznalčavaju sećanja-znanja, br. 6918; tako isto čulne istine, br. 9158; i da je čulno poslednje života kod čoveka, br. 4009, 5077, 6949, 7442.)

[3] Da haljine označavaju istine, potiče od pretstava u drugom životu, gde se anđeli i duhovi vide obučeni u haljine u skladu sa stanjem vere ili istine u kojima su, i gde se njihove haljine menjaju prema promenama ovoga stanja. Oni koji su u pravim istinama, pokazuju se u belim haljinama; a oni koji su u u istinama koje potiču od dobra, u blistavim haljinama; ali oni koji susamo u dobru, kao što su anđeli najdubljeg neba, koji se nazivaju nebeskim, pokazuju se bez odeće (prim. prev. Autor kaže da se u nižim nebima, anđeli najdubljeg neba, koji su bez odeće, vide kao mala deca naga, što označava njihovu glavnu osobinu, ato je nevinost). Iz toga je to da haljine označavaju istine, i da se haljinama u Reči označavaju istine, kao što se može videti iz odlomaka ranije navedenih, kojima semogu dodati sledeći iz jevanđelista.

[4] Kod Mateje: I preobrazi se pred njima, i zasija se lice njegovo kao sunce a haljine njegove postadoše bijele kao svetlost (Mat. 17:2). licem se u Reči označavaju unutrašnje [stvari/m osobito osećanja (br. 358, 1999, 2434, 3527, 6848, 6849); a licem Božiji, dobro samo (br. 222, 223, 5585); suncem, označava se Božanska ljubav (br. 2441, 2495, 7083, 8644). Iz ovoga se vdi šta je označeno licem Gospodovim koje je sialo kao sunce, name, to da su njegove unutrašnje [stvari] bile dobro Božanske ljubavi. Da se haljine Njegove postale kao svetlost, označava Božansku istinu koja proistziče od njega, a koja se u nebu vidi kao svetlost (br. 1521, 1619-1632, 5400, 8644).

[5] Ponovo: I kad se Isus približi Jerusalimu, dovedoše magaricu i magare, i metnuše na njih haljine svoje, i posadiše ga na njih. A ljudi mnogi prostriješe haljine svoje po putu (Mat. 21:1, 7-8). jahati na mararcu i na magaretu pretstavljalo je najvišeg sudiju i cara (vidi br. 2781), kao što se vidi iz onoga što se dešava u stihu 5: kažite kćeri Sionskoj: evo car tvoj ide tebi krotak, i jaše na magarcu, i magarcu sinu magaričinu (Mat. 21:5; vidi i Marko 11:1-11; Luka 19:28-40; Jovan 12:12-15).

Kod Zaharije 9:9, kaže se o Gospodu da je jahao na magarcu, na ždrebetu (mladom magarcu), sinu magarice, a njegovi sinovi na ždrebadima (mladim magarcima), može se videti kod Sudija 5:9-10; 10:3-4; 12:14; i da je car jahao na mazgi [ženskog roda], a sinovi carevi ma mazgama [muškoga roda], u Carevima 1:33, 38, 44, 45, i u 2 Samuilovoj 13:29).

[6] Time što su učenici stavljali svoju odeću namagaricu i njeno mlado [njeno ždrebe] bilo je pretstavljeno da su sve istine u kompleksu bile potčinjene Gospodu kao najvišem sudiji i caru; jer su učenici pretstavljali Gospodovu crkvu u odnosu na njene istinei dobra (br. 1229, 3488, 3858, 6397), a njihova odeća je pretstavljala istine same (br. 4545, 4763, 5319, 6917, 9093). Nešto slično bilo je pretstavljeno mnoštvom ljudi koji su prostirali svoju odeću po putu, i grane sa drveća. Razlog što su ih prostirali po putu bio to što se putem označabva istina kojom se vodi čovek crkve (br. 627, 2333, 3477). Razlog zašto su prostirali grane od drveća, bio je to štodrveće označava opažanja i poznavanja istine i dobra (br. 2682, 2722, 7692), stoga grane označavaju istine same. Ovo je bilo u najvećojmeri u slozi sa uobičajenim obredom; jer kad su najviši sudije i carevi jahali u svečanoj povorci, narodni kneževi su tada stavljali svoju odeću na magarce i mazge, a narod je prostirao svoju odeću po putu, ili umesto nje grane od drveća; jer je sudijska služba u nebuBožanska istina od Božanskog dobra, a carska je Božanska istina (br. 1728, 5068, 6148).

[7] Kod Luke: Niko ne meće zakrpe od stare haljine na novu haljinu; inače će i novu haljinu razdrijeti, jer staroj ne liči što je od novoga (Luka 5:36); Gospod je koristio ovu sličnost da bi opisao istinu nove crkve i istinu stare crkve, jer haljina označava istinu, jer zakrpiti ii metnuti jedno na drugo znači razoriti obe; jer je istina nove crkve unutrašnja istina, stoga istina za unutrašnjeg čoveka; dok je istina stare crkve spoljašnja istina, stoga istina spoljašnjeg čoveka. U ovoj drugoj istini bila je Jevrejska crkva, jer je ova crkva preko spoljašnjih stvari pretstavljala unutrašnje; dok je crkva danas u unutršnjim istinama koje su bile pretstavljene; jer Gospod otkriva ove istine. Da se ove istine ne slažu sa spoljašnjim istinama tako da bi bile zajedno, označava se gornjim Gospodovim rečima. Iz ovoga se vidi da se haljinom označava istina crkve.

[8] Kod Jovana: Isusu reče Petru: Zaista, Zaista ti kažem: kad si bio mlad, opasivao si se sam, i hodio si kuda si htio; a kad ostariš, širićeš ruke svoje, i drugi će te opasivati i odvesti kuda ne ćeš (Jovan 21:18); onaj ko ne zna unutrašnji smisao Reči, ne može da zna šta j ovim rečima sadržano. Da one sadrže tajne, vrlo je jasno. U unutrašnjem smislu Petar označava veru crkve (vidi predgovor Postanju 18, 22, a i br. 3720, 6000, 6073, 6344). Stoga se sa kad Petar bješe mlad označava vera crkvekakva je bila u početku; a sa kad ostariš, vera crkve kakva je na kraju. Iz ovoga se vidi šta je označeno rečima kad si bio mlad, opasivao si se sam, i hodio kuda si htio, naime, da je vera crkve u početku vera istine od dobra, stoga vera ljubavi prema bližnjemu radi bližnjega i i vera ljubavi ka Gospodu, i da tada čovek crkve čini dobro od slobode, jer je od Gospoda; jer pojas (slabine) označavaju dobra ljubavi (br. 3021, 5050-5062); stoga opasati se oko slabina (pojasa) označava obući (pokriti) dobro istinama; hoditi označava živeti (br. 519, 1794, 8420); tako hoditi gdje hoćeš označava živeti od slobode, jer oni žive u slobodi, i postupaju slobodno, koji su u veri od ljubavi ka Gospodu i ljubavi prema bližnjemu, jer ih Gospod vodi (br. 892, 905, 9096): a kad ostariš, širićeš ruke svoje, i drugi će te opasivati, ivodiće te gde ne ćeš označava da na kraju u crkvi ne će biti vere, i tada će obmane zla od ljubavi prema sebi i svetu uzeti njeno mesto, i njom zavladati. To je istina koja leži sakrivena u ovim Gospodovim rečima, a što se može videti samo iz unutrašnjeg smisla. Iz ovoga je ponovo vidljivo na koji je način Gospod govorio, naime, da je u svakoj pojedinosti bio unutrašnji smisao, s namerom kako bi pomoću Reči nebo bilo povezano sa svetom; jer bez Reči nema povezanosti, to jest, bez otkrivene Božanske istine; a ako nema povezanosti, ljudski rod nestaje.

4763. Tada razdrije haljine svoje. Da ovo označava žaljenje (žalovanje), vidi se iz značenja razdrijeti haljine, što je žaljenje, zbog istine koja je zatrvena, to jest, nije više bilo vere. Često čitamo u Reči o osobama koje razdiru svolju haljinu; ali poreklo ovoga sada nije poznato; a to je reprezentativ žalosti za istinom koja se izgubila. Ovaj čin postao je reprezentativ zbog toga što haljine označavaju istine, kao šo je pre pokazano (br. 4545).

Dalje u ovome se poglavlju kaže da je Jakov, kad je prepoznao haljnu svoga sina, razderao svoju haljinu (stih 34); a ovim je označeno žaljenje za istinom koja je zatrvena. Tako i u drugim delovima Reči, kao kad je Rabsekah, koga je bio poslao Asirski car Sednaherib, izgovorio uvrede protivu Jerusalima; na šta su Eliakim koji je bio nadzornik nad carevm domaćinstvo, i Šebna pisar, I Joah beležnik, razderai svoje haljne i kazali ove stvari caru Jezekiji; a kada je car čuo, i on je razderao svoje haljne, i pokrio se vrećom (Isaija 36:22; 37:1:2 o Cvarevima 18:37; 19:1). Uvrede koje je Rabsenah izgovrio bile su protivu Boga, cara, i Jerusalima, stoga su bile Božanske istina, što je još jasnije iz unutrašnjg smisla ovoga odlomka; otuda se vidi da su se haljine razdirale zbog žaljenja.

2. Kada je Jehudi pročitao pred carem svitak knjige koju je bio napisao Jeremija, kaže se da ju je car bacio u vatru i da car i sluge koje su čule one reči, nisu razderali svoje haljne (Jeremija 36:23, 24); to što nisu razderali haljine označava da nisu žalili kad su se Božanska istina nije primila. Razdiranje haljina od strane Jošue sina Nunovog, i Kaleba sina Jehunina, kad su izviđači doneli zle glasove o zemlji Hananskoj, i kad su govorili protivu njih (Brojevi 14:6), imaju slično značenje; jer zemlja Hananska označava Gospodovo carstvo, pa stoga govoriti protivu te zemlje, bilo je kao govoriti protivu Božanske istine. Kada su Filisteji oteli kovčeg Božiji, i kada su dva sina Ilijina poginuli, istrčao je jedan čovek iz vojske Siloha s rascepanom haljinom i prahom na glavi (I Samuilova 4:11, 12). ovo označava žaljenje zbog izgubljene Božanske istine i Božanskog dobra; jer, pošto je kovčeg predstavljao Gospodovo carstvo, a u najvišem smislu, Gospoda Samog, a otuda i svete stvari crkve, to je razdiranje haljina označavalalo žaljenje nad izgubljenom Božanskom istinom; a prah na glavi, za izgubljenim

Božanskim dobrom.

3. Čitamo o Samuilu i o Saulu: A Samuilo reče Saulu: ne ću se vratiti s tobom, jer si odbacio riječ Gospodovu, i za to je tebe Gospod odbacio da ne budeš više car nad Izrailjem . I Samuilo se okrete da ide, ali ga Saul uhvati za skut od plašta njegova, te se odadrije. Tada mu reče Samuilo: odadro je Gospod carstvo Izrailjevo od tebe danas, i dao ga bližnjemu tvojemu 1. Samuelova 15:26-28. Saulovo otkidanje skuta na Samuilovom plaštu predstavljalo je ono što je Samuilo rekao – da će carstvo biti otkinuto od njega, i da više neće biti car nad Izrailjem, jer carstvo, u unutrašnjem smislu, označava Božansku istinu (br. 1672, 2547, 4691), a isto tako i cara i carstvo (br. 1672, 1728, 2015, 2069, 3009, 3670, 4575, 4581), a posebno carstvo i cara Izrailjevog, jer Izrailj predstavlja Gospodovu carsku službu. Tako i ono što se iznosi o Jeroboamu i proroku Ahiji: Pa u to vrijeme kad Jeroboam otide u Jerusalim, nađe ga na putu Ahija Silonjanin prorok imajući na sebi novu haljinu, i bijahu njih dvojica sami u polju. I Ahija uze novu haljinu koja bješe u njega, i razdrije je na dvanaest komada. I reče Jeroboamu: uzmi deset komada; jer ovako veli Jehova Bog Izrailjev: evo istrgnuću carstvo iz ruke Salamunove, i daću tebi deset plemena (I o Carevima 11:29-31).

4. Isto je istinito o cepanju haljina kad je Saul poginuo u boju, kao što se iznosi u drugoj knjizi Samuilovoj: A po smrti Saulovoj, kad se David vrati pobivši Amaleka, i osta u Sicelegu dva dana, trećga dana, gle, dođe jedan od vojske Saulove razdrtijeh haljina i glave posute prahom; i došav k Davidu, pade na zemlju i pokloni se. I reče mu David: od kuda ideš? A on reče: iz okola Izrailjskog utekoh. Tada David zgrabi haljine na sebi i razdrije ih; tako i svi ljudi koji bijahu s njim. (2. Samuelova 1:1, 2, 11). I ovim je predstavljeno žaljenje zbog izgubljene Božanske istine i odbacivanja onih koji su u veri odvojenoj. Jer kao što je rečeno, Božanska istina je označena carstvom, a oni koji su u veri odvojenoj, predstavljeni u Filistejima, koji su pogubili Saula (br. 1197, 1198, 3412, 3412); kao što se vidi i iz Davidovo plača nad njim u istom poglavlju (stihovi 17 do 27).

5. Kad je Apsalom pogubio svog brata Amnona, i vest stigla Davidu da je Apsalom pogubio sve carske sinove, David je razdro haljine svoje i pao na zemlju, a sve sluge njegove razdriješe haljine svoje (2 Samuilova 13:28, 30, 31); ovo se radilo radi reprezentacije da su istine od Božanskog bile zatrte, što je bilo označeno , u unutrašnjem smislu, i carskim sinovima. Tako, kad je David bežao pred Aspsalomom, sreo ga je Husai Arhit sa razdrtim plaštem (2 Samuilova 15:3); jer u Reči se carem, posebno Davidom, predstavlja Božanska istina. Slično i kada j rorok Ilija kazivao Ahabu caru Izrailja reči Jehovine, da će ovaj biti odbačen zbog zla koje je bio počinio, Ahab je razdro svoje haljina i navukao vreću na svoje telo (1 o Carevima 21:27).

6. Da razdiranje haljina predstavlja žaljenje zbog izgubljene istine, dalje se vidi iz sledećih odlomaka: Helkija svećenik nađe knjigu zakonika u domu Jehovinom, i Helkija dade knjigu pisaru Safanu, i on je pročita caru. A kad car ču riječi u zakoniku, razdrije haljine svoje. (2 o Carevima 22:11).

Jasno je da je ovo bilo zbog Reči (to jest, Božanske istine) koja je dugo bila izgubljena, i izbrisana u srcu i životu. Kad je Gospod priznao da je On Hristos Sin Božiji, prvosveštenik je razdro svoju haljinu, rekavši, Evo sad čuste hulu njegovu (svetogrđe njegovo) (Mateja 14:63. 65; Marko 14:63, 64); ovo označava da je on (prvosveštenik) verovao da je Gospod govorio protivu Reči, pa stoga i protivu Božanske istine.

7. Kad se Ilija uzneo u vihoru, a Eliša to gledao, on je uzeo svoju haljinu, i poderao je u dva dela: i uzeo plašt Ilijin koji je pao na njega, i udario po vodi, i ona se razdelila, i Eliša je preko nje prešao (2 o Carevima 2:11-14); Eliša je tada pocepao svoju haljinu u znak žalosti što je Reč (Božanska istina) bila nestala; a to za to što je Ilija predstavljao Gospoda kao Reč, to jest, kao Božansku istinu (br. 2762). Plašt koji je spao s Ilije, i koji je uzeo Eliša, predstavljao je da je Eliša nastavio reprezentaciju (Božanske istine ili Reči). Da je plašt Božanska istina, može se videti gore (br. 4677), stoga i haljina koja je cepana u znak žalosti bio je plašt, što se vidi iz odlomka gore navedenog. Pošto je haljina predstavljala istinu crkve a u najvišem smislu Božansku istinu, to je bila sramota hodati sa razderanim haljinama, osim u znak žalosti; kao što se vidi po onome što je učinjeno Davidovim slugama od strane Hunana cara sinova Amonovih, koji je obrijao do pola njihove brade, i pocepao njihove haljine po sredini, sve do stražnjica; zbog čega nisu mogli da se pokažu Davidu (2 o Carevima 10:4, 5).