NEBO sa svojim divotama I PAKAO prema onome što sam video i čuo

Prevod s latinskog i napomene (uz delimično oslanjanje na neobjavljeni prevod Stijepa Ferija)

Risto Rundo

Pvro izdanje latinskog izvornika: London, 1758.g.

NEBO

Gospod je Bog Neba (2-6)

Božansko Gospodnje čini Nebo (7-12)

Božansko Gospodnje u Nebu je ljubav prema Njemu i Milosrđe prema bližnjem (13-19)

Nebo je podeljeno na dva carstva (20-28)

Postoje tri Neba (29-40)

Nebo se sastoji od neizbrojnih Društava (41-50)

Svako Društvo je Nebo u manjem obliku, a svaki Anđeo Nebo u najmanjem obliku (51-58)

Nebo u celini predstavlja jednog Čoveka (59-67)

Svako Društvo na Nebu predstavlja jednog čoveka (68-72)

Anđeo ima savršen ljudski oblik (73-77)

To što Nebo celinom i delovima predstavlja Čoveka potiče od Gospodnjeg Božanskog Ljudskog (78-86)

Postoji saobraznost svih nebeskih stavki sa svim što pripada Čoveku (87-102)

Postoji Saobraznost Neba sa svim što je na Zemlji (103-115)

Sunce u Nebu (116-125)

Svetlost i Toplina u Nebu (126-140)

Četiri Nebeske Strane (141-153)

O Promenama Stanja Anđela u Nebu (154-161)

Vreme u Nebu (162-169)

Predstave i pojave u Nebu (170-176)

Odeća Anđela koji izgledaju odeveni (177-182)

Obitavališta i stanovi Anđela (183-190)

O Prostoru u Nebu (191-199)

Oblik Neba određuje udruživanje i opštenje u njemu (200-212)

O Nebeskim Upravama (213-220)

O Bogosluženju u Nebu (221-227)

O moći nebeskih Anđela (228-233)

Govor Anđela (234-245)

O Govoru Anđela sa Čovekom ( 246-257)

O pismu u Nebu (258-264)

O mudrosti Anđela u Nebu (265-275)

O stanju Nevinosti Anđela u Nebu (276-283)

O Stanju Mira u Nebu (284-290)

O Vezi Neba s ljudskim Rodom (291-302)

O Vezi Neba sa Čovekom preko Reči (303-310)

Nebo i Pakao potiču od ljudskog Roda (311-317)

O Neznabošcima ili narodima van Crkve u Nebu (318-328)

O Deci u Nebu (329-345)

O Mudrima i Prostima u Nebu (346-356)

O Bogatima i Siromašnima u Nebu (357-365)

O Brakovima u Nebu (366-386)

O Zaposlenjima Anđela u Nebu ( 387-394)

O radosti i sreći nebeskoj (395-414)

O Ogromnosti Neba (415-420)

O Svetu Duhova i o Stanju Čoveka nakon Smrti Šta je svet Duhova (421-431)

Po svom Unutarnjem, svaki Čovek je Duh (432-444)

O vaskrsnuću čovekovom posle smrti i o Ulasku u Večni život (445-452)

Čovek posle smrti ima savršen ljudski oblik (453-460)

Čovek posle smrti ima sva čula, sećanje, misli i osećanja kao što je imao na svetu, ne ostavljajući ništa iza sebe osim zemaljskog tela (461-469)

Čovek je posle smrti onakav kakav je bio na svetu (470-484)

Zadovoljstva života u svakom čoveku menjaju se posle smrti u saobrazno zadovoljstvo (485-490)

O prvom stanju čovekovom posle smrti (491-498)

O Drugom stanju Čovekovom posle smrti (499-511)

O Trećem stanju čovekovom posle smrti, to jest o stanju poučavanja onih koji dolaze u Nebo (512-520)

Niko ne dolazi u Nebo neposrednom Milošću (521-527)

Nije tako teško voditi život koji vodi u Nebo, kao što se veruje (528-535)

PAKAO

Gospod vlada Paklovima (536-544)

Gospod nikoga ne baca u Pakao nego to čini sam Duh (545-550)

Svi koji su u Paklu, jesu u zlima i obmanama koje iz njih proističu, a koja zla i obmane potiču od ljubavi prema sebi i prema svetu (551-565)

O strašnom sudu i rušenju Vavilona (560-565)

Šta je Pakleni Oganj i šta Škrgut Zuba (566-575)

Zloba i škodljive veštine paklenih Duhova (576-581)

Izgled, položaj i broj Paklova ( 582-588)

Ravnoteža između Neba i Pakla (589-596)

Kroz ravnotežu između Neba i Pakla čovek je u slobodi (597-603)

247. Prisnost veze između Anđela i Duhova sa čovekom, a ta je veza tako uska da oni misle da sve ono što pripada čoveku pripada zapravo njima, dolazi i iz činjenice što su Duhovni i Prirodni svet tako povezani u čoveku da tako reći čine jedinstvo. Naime, pošto se čovek odvojio od Neba, Gospod se postarao da kod svakog čoveka bude Anđela i Duhova, kako bi preko njih upravljao čovekom. S tog je razloga ta veza tako uska. Drugačije bi bilo da se čovek nije odvojio od Neba, jer bi u tome slučaju njime upravljao Opšti Uticaj (influxum communem) koji proističe od Gospoda, dakle bez Anđela i Duhova. ¹ Ali o ovome će biti posebno govora kada bude reči o povezanosti Neba sa čovekom.

Footnotes:

536. Ovde će prvo biti reči o toj ravnoteži. Poznato je da kada dve stvari deluju jedna protivu druge, i kada jedna protivdeluje i pruža otpor isto onoliko koliko druga deluje i prinuđava, ni jedna neće imati snagu, jer je snaga podjednaka na obe strane, pa se obe slobodno mogu pokretati trećom. Jer kada, kao ishod podjednakog protivljenja, ni jedna strana nema snage, tada treća sila sve pokreće, i to čini lako, kao da nema nikakvog opiranja. Takva je ravnoteža između Neba i Pakla. Međutim, to nije ravnoteža kao kada se bore dva borca podjednake snage; već je to duhovna ravnoteža, a to znači ravnoteža obmane protiv istine i zla protiv dobra. Iz Pakla neprestano izbija obmana potičuća od zla, a iz Neba istina potičuća od dobra. Duhovna ravnoteža omogućava da čovek može slobodno da misli, jer što god čovek misli i hoće, odnosi se ili na zlo i obmanu koja iz njega potiče, ili na dobro i istinu koja iz njega potiče. Dakle, kad je čovek u toj ravnoteži, on je slobodan da ili prihvati i primi zlo i obmanu iz Pakla, ili da prihvati i primi dobro i njegovu istinu iz Neba. To što je čovek u ravnoteži jeste posledica toga što Gospod vlada i Nebom i Paklom. Međutim, u posebnom odeljku biće govora o tome zašto je čovek u ovakvoj ravnoteži, i zašto se dozvoljava da može biti u zlu i u obmani, te se dobro i istina moraju usađivati Božanskom snagom.