10405.

4. A on uzev iz ruku njihovih. Da ovo označava ono što povlađuje njihovom propriumu, vidi se iz značenja doneti Aronu, što označava sakupiti u jedno one stvari iz smisla slova u Reči koje povlađuje spoljašnjim ljubavima i njihovim načelima. Da je ovo označeno donošenjem Aronu zlatnih obolaca koji su bili u ušima njihovih žena, sinova, i kćeri, vidi se iz onoga što je gore pokazano, br. 10402.

3167. I materi njezinoj, označava tako isto i prirodnoj istini, naime, da su duhovne stvari pripojene istini, kao što su bile pripojene i prirodnom dobru. Ovo je jasno iz značenja majke, koja označava Crkvu, koja se zbog istine naziva majkom (vidi br. 289, 2717).

Da bi se znalo kako stoji ovaj slučaj, da se duhovne istine pripajaju prirodnom dobru i prirodnoj istini, a što je posledica uvođenja istine u dobro u Racionalnom, ovaj će se predmet ukratko objasniti. Svaki čovek ima jedno Spoljašnje i jedno Unutrašnje. Njegovo se Unutrašnje naziva unutrašnji čovek, a njegovo Spoljašnje, spoljašnji čovek: ali šta je unutrašnji čpvek i šta spoljašnji, to malo ko zna. Unutrašnji čovek je isto što i duhovni čovek, a spoljašnji čovek je isto što i prirodni čovek. Duhovni čovek je onaj koji razume i koji je mudar po sili onih stvari koje su u svetlosti neba, dok je prirodni čovek onaj koji razume i koji je mudar snagom onih stvari koje su u svetlosti sveta. O obe svetlosti, vidi br. 3138. Jer u nebu postoje samo duhovne stvari, dok na svetu postoje samo prirodne stvari. Čovek je tako stvoren, da duhovne stvari i prirodne stavri u njemu, to jest da duhovni i prirodni čovek, treba da se slažu i da čine jedno, ali u ovom slučaju duhovni čovek treba da raspoređuje sve stavri u prirodnom čoveku, a prirodni treba da se pokorava kao sluga svome gospodaru. Međutim, zbog pada, prirodni čovek se počeo dizati iznad duhovnog, i tako je izokrenuo red: zbog toga se prirodni čovek odvojio od duhovnog, pa više duhovne stvari nisu mogle da u njega ulaze, osim kao kroz pukotine, i dajući tako sposobnost da se misli i govori. Međutim, kako bi duhovne stvari mogle ponovo da utiču u prirodnog čoveka, ovaj mora da se nanovo rodi od Gospoda, to jest, istina iz prirodnog čoveka treba da se uvede i spoji s dobrom u racionalnom. Kadadođe do ovoga, tada duhovne stavri imaju pristup prirodnim stvarima, jer tada utiče svetlost neba , i prosvetljava one stvari koje su u prirodnom čoveku, čineći da primaju svetlost, i kada dobra primaju toplinu svetlosti, to jest, ljubav i milosrđe, dok istina prima zrake svetlosti, to jest,

ljubav i milost, to jest, veru. Na taj način se duhovne stvari pripajaju prirodnom dobru i prirodnoj istini: prirodno dobro je u ovome slučaju svako uživanje i zadovoljstvo koje dolazi zato što mu je cilj da služi duhovnog čoveka, stoga da služi bližnjega, i još više zajednicu, i još više Gospodovo carstvo, a iznad svega Gospoda; a prirodna istina je sve što pripada nauku (doktrini) i znanjima-rečima koja ija mudrost, to jest, koja čini ona dobra, koja su njen cilj.