¹² Mati se vaša osramoti vrlo, roditeljka vaša postide se; evo biće poslednja među narodima, pustinja, zemlja suva i pustoš.

¹ Kad Izrailj beše dete, ljubih ga, i iz Misira dozvah sina svog.

² Koliko ih zvaše, toliko oni odlaziše od njih; prinosiše žrtve Valima, kadiše likovima.

³ Ja učih Jefrema hoditi držeći ga za ruke, ali ne poznaše da sam ih ja lečio.

⁴ Vukoh ih uzicama čovečijim, užima ljubavnim; i bih im kao oni koji im skidaju jaram s čeljusti, i davah im hranu.

⁵ Neće se vratiti u zemlju misirsku, nego će mu Asirac biti car, jer se ne hteše obratiti.

⁶ I mač će stajati u gradovima njegovim, i potrće prevornice njegove i proždreti za namere njihove.

⁷ Narod je moj prionuo za otpad od mene; zovu ga ka Višnjem, ali se nijedan ne podiže.

⁸ Kako da te dam, Jefreme? Da te predam, Izrailju? Kako da učinim od tebe kao od Adame? Da te obratim da budeš kao Sevojim? Ustreptalo je srce moje u meni, uskolebala se utroba moja od žalosti.

⁹ Neću izvršiti ljutog gneva svog, neću opet zatrti Jefrema; jer sam ja Bog a ne čovek, Svetac usred tebe; neću doći na grad.

¹⁰ Ići će oni za Gospodom; On će rikati kao lav; kad rikne, sa strahom će dotrčati sinovi s mora;

¹¹ Sa strahom će dotrčati iz Misira kao ptica, i kao golub iz zemlje asirske; i naseliću ih u kućama njihovim, govori Gospod.