1963. A bješe Avramu osamdeset i šest godina. Da ovo označava Gospodovo stanje u pogledu nebeskog dobra koje je stekao u borbama i u iskušenjima, jasno je iz značenja „osamdeset“, u kojemu je sadržano isto što i u „četrdeset“; a da ovi brojevi označavaju iskušenja, već je bilo pokazano (br. 730, 862); i iz značenja „šest“, što je borba, isto je objašnjeno ranije (br. 720, 737, 900); i dalje, iz značenja „deset“, što su ostaci (o njima br. 576); a u slučaju Gospoda, ostaci su bili sticanje nebeskih dobara pomoću kojih je sjedinio Svoju Ljudsku Suštinu sa Božanskom Suštinom (br. 1906, na kraju). Ova su tri broja sastavni delovi broja osamdeset šest, u kojem su označene ove stvari, a koje stoga označavaju Gospodovo stanje u pogledu na nebeska dobra, koja je stekao kroz borbe u iskušenjima; jer svi brojevi u Reči označavaju delujuće stvari (kao što je pre pokazano br. 482, 487, 575, 647, 648, 755, 813). Kao i u ovom slučaju, pominju se brojevi godina, a oni se pominju i u istorijskoj vezi s Avramom, te stoga izgleda kao da oni ne označavaju ovakve stvari. Ali u Reči nema ničega što se ne menja u nebeski i duhovni smisao kada stigne do anđela; jer su anđeli samo u duhovnim i nebeskim idejama, pa kada čovek čita Reč, anđeli ne primećuju broj „osamseset šest“ niti ih je briga koliko je Avramu bilo godina kada mu je Agara rodila sina; umesto toga, kada se čita, tada se umesto brojeva njima pokazuju stvari koje su u njima sadržane; isti je slučaj i sa svim drugim izrazima, kao št je to objašnjeno u unutrašnjem smislu.

1906. Deset godina od kako se nastani Avram u zemlji Hananskoj. Da ovo označava ostatke dobra i istine od dobra, koje je Gospod Sebi priskrbio, i pomoću kojih je Racionalno bilo začeto, jasno je iz značenja „deset“, što su ostaci, o kojima je govoreno gore (br. 576). Šta su ostaci, bilo je rečeno i pokazano gore (br. 468, 530, 561, 660, 881, 798, 1050), naime, da su to sva osećanja dobra i istine kojima Gospod dariva čovek od najranijeg detinjstva pa sve do kraja života; jer se u drugom životu vraćaju sva osećanja redom, a ona se tada umeravaju pomoću stanja dobra i istine kojima ga je Gospod nadario. Što više čovek primi ovih stanja u životu tela, to jest, što više dobra i istine, to su ostala njegova stanja prijatnija i lepša kada se ona vrate (u drugom životu?). Da je ovako, svako može da zna samo ako misli o tome. Kad je rođen, čovek nema u sebi ni trunka dobra od sebe, nego je sasvim uprljan naslednim zlom, a sve što je dobro, to se uliva od njegovih roditelja, njegovih dadilja, i drugara; i to sve od nevinosti. Takve su stvari koje se preko neba nevinosti i mira ulivaju od Gospoda, a to znači od najvišeg (najdubljeg) neba, te je ovim čovek napajan od detinjstva. Kasnije, kad odraste, ovo dobro, nevinost, i mir se postepeno povlače; i kako se uvodi u svet, on dolazi u njegova zadovoljstva, i u požude, a tako i u zla; tako nebeske ili dobre stvari iz njegovog detinjstva polako nestaju; ali ipak ostaju (sačuvana), pa ona kasnije ublažavaju ona stanja koja je kasnije doživeo. Bez ovih ostataka, čovek ne može da bude čovek, ako se kasnija stanja požuda i zla ne bi umeravala ovim osećanjima nevinosti i mira, jer bi bez toga čovek bio okrutniji nego bilo koja životinja. Ova stanja dobra su ono što se naziva ostacima, koja daje Gospod i usađuje u čovekovu narav, i to onda kad čovek nije toga svestan. I posle on je darivan novim stanjima; ali to više nisu takva stanja dobra i istine, jer kako raste, on prima istine, koje se čuvaju u njegovom unutarnjem životu. Od ovih ostataka, a to su ostaci istina, koji se rađaju od uticaja duhovnih stvari od Gospoda, čovek ima sposobnost da misli, i da razme šta je dobro i istina građanskog i moralnog života, kao i da prima duhovnu istinu ili veru; ali on može ovo samo pomoću ostataka dobra koje je primio u detiknjstvu. Da postoje ostaci i da se oni čuvaju u u čoveku u njegovom unutarnjem Racionalnom, čoveku je sasvim nepoznato; i to zato što pretpostavlja da se ništa ne uliva, nego da je sve prirodno, i da je rođeno s njim; tako da je to kod njega kada je malo dete, dok je slučaj sasvim drugačiji. O ostacima se govori u mnogim delovima Reči, i pod njima se označavaju ona stanja po kojima čovek postaje čovek, i to je sve samo od Gospoda. Međutim, ostaci koji su pripadali Gospodu, to su bila sva Božanska stanja koja je On sebi priskrbio, i pomoću kojih je ujedinio Svoju Ljudsku Suštinu sa Božanskom

Suštinom. Ovi se ne mogu uporediti s ostacima kod čoveka, jer ovi poslednji nisu Božanski, nego ljudski. Ostaci koji su pripadali Gospodu označeni su rečima „deset godina kako se nastani Avram u zemlji Hananskoj“. Kada anđeli čuju Reč, oni ne znaju šta je broj deset, ali čim je čovek imenuje, njemu (anđelu) se javlja ideja ostataka; jer sa „deset“ i „desetak“ u Reči označavaju se ostaci, kao što je jasno iz onoga što je pokazano gore (br. 576, 1738); i kada (anđeli) dobiju opažanje onoga što je zasnovano na ideji o kraju deset godina da je Avram živeo u Hananskoj zemlji, njima se javlja ideja o Gospodu, a u isto vreme i ideja bezbroj stvari koje su označene ostacima u Gospodu za vreme dok je On živeo u svetu.