¹ Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći:

² Sine čovečji, okreni lice svoje prema gori Siru i prorokuj protiv nje.

³ I reci: Ovako veli Gospod Gospod: evo me na tebe, goro Sire! I dignuću ruku svoju na te, i opusteću te sasvim.

⁴ Gradove ću tvoje opusteti, i ti ćeš biti pustoš, i poznaćeš da sam ja Gospod.

⁵ Što je u tebe večno neprijateljstvo, i rasipaš sinove Izrailjeve mačem u nevolji njihovoj, kad je kraj bezakonju njihovom,

⁶ Zato, tako ja bio živ, govori Gospod Gospod, krvi ću te predati i krv će te goniti, jer ne mrziš na krv, krv će te goniti.

⁷ I obratiću goru Sir sasvim u pustoš, da niko neće dolaziti ni odlaziti.

⁸ I napuniću gore njene pobijenih njenih; na humovima tvojim i u dolinama tvojim i po svim potocima tvojim padaće pobijeni od mača.

⁹ Večnu pustinju načiniću od tebe i gradovi se tvoji neće opraviti, i poznaćete da sam ja Gospod.

¹⁰ Što govoriš: Ova dva naroda i ove dve zemlje moje će biti, i nasledićemo ih, ako i jeste Gospod bio onde,

¹¹ Zato, tako ja živ bio, govori Gospod Gospod, učiniću po gnevu tvom i po zavisti tvojoj, s kojom si postupala iz mržnje prema njima, i biću poznat među njima kad ti sudim.

¹² I poznaćeš da sam ja Gospod čuo sve tvoje hule koje si govorila na gore Izrailjeve rekavši: Opusteše, nama su dane da ih jedemo.

¹³ I veličaste se suprot meni ustima svojim, i množiste na me reči svoje; čuo sam.

¹⁴ Ovako veli Gospod Gospod: Kad se sva zemlja stane veseliti, tebe ću opusteti.

¹⁵ Kako si se ti veselila nasledstvu doma Izrailjevog što opuste, tako ću i tebe učiniti: opustećeš, goro Sire, i sva zemljo edomska; i poznaće se da sam ja Gospod.

³ Zato prorokuj i reci: Ovako veli Gospod Gospod: Što vas pustoše i proždiru sa svih strana, da postanete nasledstvo ostalim narodima, i postaste priča i rug narodima,

¹ Breme reči Gospodnje Izrailju preko Malahije.

² Ljubim vas, veli Gospod; a vi govorite: U čemu nas ljubiš? Ne beše li Isav brat Jakovu? Govori Gospod; ali Jakova ljubih.

³ A na Isava mrzih; zato gore njegove opusteh i nasledstvo njegovo dadoh zmajevima iz pustinje.

⁴ Što Edom govori: Osiromašismo, ali ćemo se povratiti i sagraditi pusta mesta, ovako veli Gospod nad vojskama: neka oni grade, ali ću ja razgraditi, i oni će se zvati: krajina bezakonička i narod na koji se gnevi Gospod doveka.

⁵ I oči će vaše videti i vi ćete reći: Velik je Gospod na međama Izrailjevim.

⁶ Sin poštuje oca i sluga gospodara svog; ako sam ja Otac, gde je čast moja? I ako sam Gospodar, gde je strah moj? Veli Gospod nad vojskama vama, sveštenici, koji prezirete ime moje, i govorite: U čem preziremo ime Tvoje?

⁷ Donosite na moj oltar hleb oskvrnjen, i govorite: Čim Te oskvrnismo? Tim što govorite: Sto je Gospodnji za preziranje.

⁸ I kad donosite slepo na žrtvu, nije li zlo? I kad donosite hromo ili bolesno, nije li zlo? Odnesi ga starešini svom, hoćeš li mu ugoditi i hoće li pogledati na te? Veli Gospod nad vojskama.

⁹ Zato, molite se Bogu da se smiluje na nas; kad je to iz vaših ruku, hoće li na koga od vas gledati? Govori Gospod nad vojskama.

¹⁰ Ko je među vama koji bi zatvorio vrata ili zapalio oganj na mom oltaru nizašta? Niste mi mili, veli Gospod nad vojskama, i neću primiti dar iz vaše ruke.

¹¹ Jer od istoka sunčanog do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mestu prinositi kad imenu mom i čist dar; jer će ime moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama.

¹² A vi Ga skvrnite govoreći: Sto je Gospodnji nečist, i šta se postavlja na nj, jelo je za preziranje.

¹³ I govorite: Gle, kolika muka! A moglo bi se oduhnuti, govori Gospod nad vojskama; i donosite oteto, i hromo i bolesno donosite na dar; eda li ću primiti iz ruke vaše? Govori Gospod.

¹⁴ Proklet da je varalica, koji ima u svom stadu muško i zavetuje, pa prinosi Gospodu kvarno; jer sam velik car, veli Gospod nad vojskama, i ime je moje strašno među narodima.