4601. Otide Ruben i leže s Balom (Bilom) inočom oca svojega. Da ovo označava profanaciju dobra preko vere odvojene od ljubavi ka bližnjemu, i da Izrailj ču označava da je ova vera bila odbačena, vidi se iz rerezentacije Rubena, što je vera u doktrini i u razumu, što je prva (prvenstvena) stvar crkve (vidi br. 3861, 3866), ovde ove vere odvojene od ljubavi ka bližnjemu (o čemu u onme što sledi); i iz značenja leže s Balom (Bilom) inočom oca svojega, što je profanacija dobra, jer izvršiti preljubu označava izokrenuti ili preljubočiniti dobra (br. 2466, 2729, 3399), ali leći s inočom oca svojega je profanisati ih; i iz značenja Izrailj ču, što znači je da je ova vera bila odbačena. U pravom smislu, time što je Izrailj čuo, označava se da je duhovna crkva znala ovo id a je pristala na to; jer se slušanjem označava prionuti, a Izrailjem, duhovna crkva; ali da se istinska crkva ne slaže, pokazaće se iz onog što će se reći o Rubenu. Ali u unutrašnjem smislu, označava se da je ova vera bila odbačena, jer je se kaže šta je Jakov osećao i mislio o ovome zlom djelu; pa ipak, da mu je to bilo odvratno i da se toga užasavao, jasno je iz proroštva o Rubenu (Ruvimu): Rubene, ti si prvenac moj, krjepost moja i početak sile moje; prvi gospodstvom i prvi snagom. Navro si kao voda, ne ćeš biti prvi jer si stao na postelju oca svojega, i oskrnuo je legav na nju (Postanje 49:3, 4). pošto je Ruben zbog ovoga bio lišen prvenaštva (1 Dnevnika 5:1). Otuda se vidi da Izrailj ču označava da je ova vera bila odbačena. (Da je prvenaštvo vera crkve, može se videti gore, br. 352, 2435, 3325) 2. Profanacija dobra je rezultat vere odvojene od istine crkve i njenoga dobra kada se istina i njeno dobro priznaju i veruju, a čovek živi suprotno njima. Jer kod onih koji odvajaju stvari vere od stvari ljubavi ka bližnjemu u razumu a onda i u životu, zlo se povezuje sa istinom, a obmana s dobrom; a ova povezanost je ono što se naziva profanacijom. Drugi je slučaj s onima koji, iako znaju šta su isine i dobra vere, u srcu ih ne veruju. (Vidi što je rečeno i pokazano pre o profanaciji, br. 301-303, 571, 582, 593, 1001, 1003, 1008, 1010, 1059, 1327, 1328, 2951, 2426, 3398, 3399, 4302, 3498, 3399, 3402, 3489, 3898, 4050, 4289; isto tako, da je profanacija dobra verom odvojenom ime, bila predstavljena Kainom koji ubija Avelja; i time što je Ham bio proklet od svog oca;

kao i Egipćanima koji su se udavili u Crvenome Moru, br. 3325; a ovde Rebenom, br. 3326, 3870.) 3. da bi oni koji pripadaju duhovnoj crkvi moglida se spasu, Gospod jena čudesan način odvojio njehov intelektualni deo od njihovog voljnog dela, i dao Intelektu moć da primi novu volju (br. 963, 875, 895, 927, 928, 1023, 1043, 1044, 2256, 4328, 4493). Kada stoga Intelektualno shvati i opazi dobro vere, i usvoji ga, a čovekovo Voljno (to jest, njegova zla volja) još uvek vlada i zapoveda, tada dolazi do povezivanja istine i zla, i dobra i obmane. Ovo povezivanje je profanacija, i označena je nedostojnim jedenjem i pijenjem pri Svetoj Večeri, što se kaže za one kod kojih se dobro koje je ovde označeno telom, i istina koja jeovde označena krvlju, ne mogu odvojiti, jer stvari koje su spojene na ovaj način, ne mgu se odvojiti ni u večnosti, pa takve stoga čeka najdublji pakao. Ali oni koji znaju šta su istina i dobro vere, ali ih u srcu ne veruju (kao što je slučaj s većinom ljudi danas) , oni ih ne mogu profanisati, jer ih Intelektuslno ne prima i ne požima se njima.

4. Ovde se govori o odbacivanju vere odvojene (od ljubavi ka bližnjemu), jer, u onome što sledi, o istinama i dobrima govori se po njihovom istinskom redu, a neposredno posle toga, o njihovom povezivanju s Racionalnim ili Intelektualnim. Jakovljevi sinovi, koji se ubrzo pominju, su istine i dobra u njihovom istinskom redu, a Isak je Racionalno ili Inelektualno. Dolazak Jakovljev i njegovih sinova Isaku je, u unutrašnjem smislu, ova povezanost s Intelektualnim.

1008. Iskaću dušu njegovu, znači osvetiti svetogrđe, što je jasno iz onoga što je već rečeno u prethodnom i u ovom stihu, jer je reč o jedenju krvi, a to je svetogrdno. Malo ko zna šta je svetogrđe, a još je manje onih koji znaju kakva je za nju kazna u drugom životu. Svetogrđe je višestruko. Onaj ko sasvim odriče istine vere, taj ga ne čini, kao što su narodi koji žive van Crkve i koji nemaju pristup znanju. Svetogrđe čine oni koji poznaju istine vere, a osobito oni koji ih priznaju, drže na usnama, besede o njima i ubeđuju druge da ih prihvate, a sami žive u mržnji, osveti, okrutnosti, otimačini i preljubi; i koji to potvrđuju u sebi onim što se nalazi u mnogim odeljcima Reči, koje izvrću i utapaju u to prljavo zlo. To su oni koji čine svetogrđe. I uglavnom takva profanacija donosi smrt čoveku, što se može videti po tome što u drugom životu ono što je profano, potpuno se razdvaja od onoga što je sveto – ono što je profano jeste u paklu, a ono što je sveto, u Nebu. Kada takav čovek dođe u drugi život, baš kao i u životu tela, ono što je sveto pridruženo je onome što je profano. Tamo on nije u stanju da izrazi nijednu ideju o onome što je sveto a da se u njoj ne vidi nešto svetogrdno, jer takvo opažanje tuđih ideja postoji u drugom životu. ( ¹ Tako, u svemu što on misli vidi se profanacija, jer se Nebo užasava profanacije, tako da se taj sunovraćuje u pakao. Malo ljudi poznaju prirodu ideja. Pretpostavlja se da su one nešto prosto; ali u svakoj ideji misli postoje bezbrojni pojmovi, povezani na razne načine da bi imali određen oblik, pa se otuda čovek vidi kao slika, koja se opaža i vidi u drugom životu. Na primer, kada se pomene neko mesto, bilo na selu bilo u gradu ili u kući, tada se ideja i slika svih stvari koje je čovek uradio tamo pokažu i sve to vide i anđeli i duhovi; ili kada se ideja osobe koju je neko mrzeo pokaže, tada se vidi sve što je on mislio, govorio i uradio protivu toga. A tako je sa svim drugim idejama, jer kada se one pojave, tada se vidi sve što je ovaj mislio i u šta se ubedio u vezi s predmetom koji je pomenuo. Kao kada se pokaže ideja braka, ako je ovaj bio preljubočinitelj, sve prljave i nepristojne stvari preljube se pokazuju, čak i misli o tim stvarima; a isto tako i sve one stvari pomoću kojih je potvrđivao preljubu – bilo pomoću čulnih stvari, ili racionalnih ili iz Reči – te kako je izmenio i izvrnuo istine Reči. Štaviše, ideja jedne stvari uliva se u ideju druge i daje joj boju, kao kada se nešto malo crno baci u vodu, pa usled toga potamni sva voda. Tako se duh pozna po svojim idejama; I, što je za čuđenje, u svakoj njegovoj ideji postoji i njegova slika ili lik, koja, kada se pokaže pogledu, biva tako izobličena da ju je užasno gledati. Odatle je jasno kakvo je stanje onih koji profanišu svete stvari i kako one izgledaju u drugom životu. Ali ne može se reći da profanišu oni koji u svojoj neukosti veruju ono što je rečeno u Reči, da je to istinito, kao što je već rečeno (stav 589).

Mga talababa: