¹ I Mojsije sazva sav narod Izrailjev, i reče im: Čuj Izrailju uredbe i zakone, koje ću danas kazati da čujete, da ih naučite i držite ih i tvorite.

² Gospod Bog naš učini s nama zavet na Horivu.

³ Nije s ocima našim učinio taj zavet, nego s nama, koji smo danas tu svi živi.

⁴ Licem k licu govorio vam je Gospod na ovoj gori isred ognja;

⁵ Ja tada stajah između Gospoda i vas, da vam javim reči Gospodnje, jer vas beše strah od ognja i ne iziđoste na goru; i reče:

⁶ Ja sam Gospod Bog tvoj koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog,

⁷ Nemoj imati bogove druge do mene.

⁸ Ne gradi sebi lik rezani, niti kakvu sliku od tvari koje su gore na nebu ili koje su dole na zemlji ili koje su u vodi ispod zemlje.

⁹ Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji na sinovima pohodim bezakonja otaca njihovih do trećeg i do četvrtog kolena, onih koji mrze na me,

¹⁰ A činim milost na hiljadama onih koji me ljube i čuvaju zapovesti moje.

¹¹ Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog, jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime Njegovo uzalud.

¹² Drži dan od odmora i svetkuj ga, kao što ti je zapovedio Gospod Bog tvoj.

¹³ Šest dana radi i svršuj sve poslove svoje.

¹⁴ A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; nemoj raditi nikakav posao ni ti, ni sin tvoj ni kći tvoja, ni sluga tvoj ni sluškinja tvoja, ni vo tvoj ni magarac tvoj, niti koje živinče tvoje, ni došljak koji je kod tebe, da bi se odmorio sluga tvoj i sluškinja tvoja kao i ti.

¹⁵ I pamti da si bio rob u zemlji misirskoj, i Gospod Bog tvoj izvede te odande rukom krepkom i mišicom podignutom. Zato ti je Gospod Bog tvoj zapovedio da svetkuješ dan od odmora.

¹⁶ Poštuj oca svog i mater svoju, kao što ti je zapovedio Gospod Bog tvoj, da bi se produžili dani tvoji i da bi ti dobro bilo na zemlji, koju ti dade Gospod Bog tvoj.

¹⁷ Ne ubij.

¹⁸ Ne čini preljube.

¹⁹ Ne kradi.

²⁰ Ne svedoči lažno na bližnjeg svog.

²¹ Ne poželi ženu bližnjeg svog, ne poželi kuću bližnjeg svog, ni njivu njegovu, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu, ni vola njegovog, ni magarca njegovog, niti išta šta je bližnjeg tvog.

²² Te reči izgovori Gospod svemu zboru vašem na gori isred ognja, oblaka i mraka, glasom velikim, i ništa više, nego ih napisa na dve ploče kamene koje mi dade.

²³ A vi kad čuste glas isred tame, jer gora ognjem goraše. pristupiste k meni, svi glavari od plemena vaših i starešine vaše,

²⁴ I rekoste: Gle, pokaza nam Gospod Bog naš slavu i veličinu svoju, i čusmo glas Njegov isred ognja; danas videsmo gde Bog govori s čovekom, i čovek osta živ.

²⁵ Pa sada zašto da pomremo? Jer će nas spaliti onaj oganj veliki; ako još čujemo glas Gospoda Boga svog, pomrećemo.

²⁶ Jer koje je telo čulo glas Boga Živoga gde govori isred ognja, kao mi, i ostalo živo?

²⁷ Idi ti, i saslušaj sve što će ti kazati Gospod Bog naš, pa onda ti kaži nama šta ti god kaže Gospod Bog naš, a mi ćemo slušati i tvoriti.

²⁸ I Gospod ču glas od reči vaših kad vi govoraste, i reče mi Gospod: Čuh glas od reči tog naroda, koje rekoše tebi; šta rekoše dobro rekoše.

²⁹ O, kad bi im bilo srce svagda tako da me se boje i drže sve zapovesti moje svagda, da bi bilo dobro njima i sinovima njihovim doveka.

³⁰ Idi, reci im: Vratite se u šatore svoje.

³¹ A ti stani ovde kod mene, i kazaću ti sve zapovesti i uredbe i zakone, koje ćeš ih naučiti da tvore u zemlji koju im dajem u nasledstvo.

³² Gledajte, dakle da činite onako kako vam je zapovedio Gospod Bog vaš, ne svrćite ni nadesno ni nalevo.

³³ Celim putem, koji vam je zapovedio Gospod Bog vaš, idite, da biste živi bili i da bi vam dobro bilo, i da bi vam se produžili dani u zemlji koju ćete naslediti.

¹ Tada se podiže sav zbor i stade vikati, i narod plakaše onu noć.

² I vikahu na Mojsija i na Arona svi sinovi Izrailjevi; i sav zbor reče im: Kamo da smo pomrli u zemlji misirskoj ili da pomremo u ovoj pustinji!

³ Zašto nas vodi Gospod u tu zemlju da izginemo od mača, žene naše i deca naša da postanu roblje? Nije li bolje da se vratimo u Misir?

⁴ I rekoše među sobom: Da postavimo starešinu, pa da se vratimo u Misir.

⁵ Tada Mojsije i Aron padoše ničice pred svim zborom sinova Izrailjevih.

⁶ A Isus sin Navin i Halev sin Jefonijin između onih što uhodiše zemlju razdreše haljine svoje,

⁷ I rekoše svemu zboru sinova Izrailjevih govoreći: Zemlja koju prođosmo i uhodismo, vrlo je dobra Zemlja.

⁸ Ako smo mili Gospodu, On će nas odvesti u tu zemlju, i daće nam je; a to je zemlja u kojoj teče mleko i med.

⁹ Samo se ne odmećite Gospoda, i ne bojte se naroda one zemlje; jer ih možemo pojesti; odstupio je od njih zaklon njihov, a s nama je Gospod, ne bojte ih se.

¹⁰ Tada reče sav zbor da ih pobiju kamenjem; ali se pokaza slava Gospodnja svim sinovima Izrailjevim u šatoru od sastanka.

¹¹ I reče Gospod Mojsiju: Dokle će me vređati taj narod? Kad li će mi verovati posle tolikih znaka što sam učinio među njima?

¹² Udariću ga pomorom, i rasuću ga; a od tebe ću učiniti narod velik i jači od ovog.

¹³ A Mojsije reče Gospodu: Ali će čuti Misirci, između kojih si izveo ovaj narod silom svojom,

¹⁴ I reći će s ljudima ove zemlje, koji su čuli da si Ti, Gospode, bio usred naroda i da si se očima viđao, Gospode, i oblak tvoj da je stajao nad njima, i u stupu od oblaka da si išao pred njima danu i u stupu ognjenom noću;

¹⁵ Pa kad pobiješ ovaj narod, sve do jednog, govoriće narodi, koji su čuli pripovest o Tebi, govoreći:

¹⁶ Nije mogao Gospod dovesti narod ovaj u zemlju koju im je sa zakletvom obećao, zato ih pobi u pustinji.

¹⁷ Neka se, dakle, proslavi sila Gospodnja, kao što si rekao govoreći:

¹⁸ Gospod dugo čeka i obilan je milošću, prašta bezakonje i greh, ali ne pravda krivoga, nego pohodi bezakonje otačko na sinovima do trećeg i četvrtog kolena.

¹⁹ Oprosti bezakonje ovom narodu radi velike milosti svoje, kao što si praštao narodu ovom od Misira dovde.

²⁰ A Gospod reče: Praštam po reči tvojoj.

²¹ Ali tako ja živ bio, i tako sva zemlja bila puna slave Gospodnje,

²² Ti ljudi koji videše slavu moju i znake moje što sam učinio u Misiru i u ovoj pustinji, i kušaše me većdeset puta, i ne poslušaše reči moje,

²³ Neće videti zemlje koju sa zakletvom obećah ocima njihovim, neće videti ni jedan od onih koji me uvrediše.

²⁴ A slugu svog Haleva, u kome beše drugi duh i koji se sasvim mene držao, njega ću odvesti u zemlju u koju je išao, i seme će je njegovo naslediti.

²⁵ Ali Amalik i Hananej sede u dolini, zato se sutra vratite natrag, i idite u pustinju k crvenom moru.

²⁶ Još reče Gospod Mojsiju i Aronu govoreći:

²⁷ Dokle će taj zli zbor vikati na me, čuo sam viku sinova Izrailjevih, koji viču na me.

²⁸ Kaži im: Tako ja živ bio, kaže Gospod, učiniću vam onako kako ste govorili i ja čuh.

²⁹ U ovoj će pustinji popadati mrtva telesa vaša, i svi između vas koji su izbrojani u svem broju vašem od dvadeset godina i više, koji vikaste na me,

³⁰ Nećete ući u zemlju, za koju podigavši ruku svoju zakleh se da ću vas naseliti u njoj, osim Haleva, sina Jefonijinog i Isusa, sina Navinog.

³¹ A decu vašu, za koju rekoste da će postati roblje, njih ću odvesti, i oni će poznati zemlju za koju vi ne marite.

³² A vaša telesa mrtva će popadati u ovoj pustinji.

³³ A deca vaša biće pastiri po pustinji četrdeset godina, i nosiće kar za preljube vaše, dokle ne ispropadaju telesa vaša u pustinji.

³⁴ Po broju dana, za koje uhodiste zemlju, četrdeset dana, za svaki dan po godinu, nosićete grehe svoje, četrdeset godina, i poznaćete da sam prekinuo s vama.

³⁵ Ja Gospod rekoh, i tako ću učiniti svemu tom zboru zlom, koji se sabrao na me: u pustinji će propasti i tu pomreti.

³⁶ A ljudi koje beše poslao Mojsije da uhode zemlju, i koji vrativši se pobuniše sav zbor da viče na nj, prosuvši zao glas o zemlji,

³⁷ Ti ljudi, koji prosuše zao glas o zemlji, pomreše od pomora pred Gospodom;

³⁸ A Isus, sin Navin i Halev, sin Jefonijin ostaše živi između ljudi koji su išli da uhode zemlju.

³⁹ I Mojsije kaza sve ove reči svim sinovima Izrailjevim, i narod plaka veoma.

⁴⁰ A sutradan ustavši pođoše navrh gore, i rekoše: Evo nas, idemo na mesto za koje je govorio Gospod, jer zgrešismo.

⁴¹ Ali Mojsije reče: Zašto prestupate zapovest Gospodnju? Od toga neće biti ništa.

⁴² Ne idite gore, jer Gospod nije među vama; nemojte da vas pobiju neprijatelji vaši.

⁴³ Jer je Amalik i Hananej tamo pred vama, i izginućete od mača, jer odustaviste Gospoda, pa neće ni Gospod biti s vama.

⁴⁴ Ali oni, ipak, navališe da idu navrh gore; ali kovčeg zaveta Gospodnjeg i Mojsije ne izađoše iz logora.

⁴⁵ Tada siđe Amalik i Hananej, koji življahu u onoj gori, i razbiše ih i baciše dori do Orme.