1. PREDGOVOR

Kada Gospod pred Učenicima govori o Svršetku Veka, a što znači potonje vreme Crkve, ¹ završavajući predskazivanja o uzastopnim stanjima te Crkve u pogledu ljubavi i vere, kaže: “I odmah će po nevolji dana tijeh sunce pomrčati, i mjesec svjetlost svoju izgubiti, i zvijezde s neba pasti, i sile nebeske pokrenuti se. I tada će se pokazati znak Sina Čovječijeg na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina Čovječijeg gdje ide na oblacima nebeskim glasom trubnijem; i sabraće izabrane Njegove od četiri vjetra od kraja do kraja nebesa.” (Mateja 24:29, 30, 31). Oni koji razumeju ove reči u doslovnom smislu, moraju poverovati da će se ove stvari dogoditi, prema opisu sadržanom u tom smislu, u potonje vreme nazvano Strašni Sud. Tako ne samo da će se Sunce i Mesec pomračiti, da će Zvezde pasti s Neba, da će se znak Gospodov pojaviti na Nebu, da ćemo Njega samog videti na oblacima kao i Anđele s trubama, nego da će - prema predskazanjima na drugome mestu - ceo vidljivi svet propasti i da će zatim nastati Novo Nebo s Novom Zemljom. Većina ljudi u Crkvi danas je tog mišljenja. Ali, ti koji tako misle, ne poznaju tajne sadržane u svakom izrazu Reči; postoji, naime, u svakom pojedinom izrazu unutarnji smisao, u kome treba razumeti ne stvari prirodne i svetske kako se prikazuju u doslovnom smislu, nego stvari duhovne i nebeske, i to ne samo u skupovima reči, već i u svakoj reči posebno; jer je Reč bila napisana u čistim saobraznostima (korespondencijama) kako bi u svakom izrazu bio sadržan unutarnji smisao. Kakav je taj smisao, može se videti iz svega onoga što je o tome smislu bilo rečeno i pokazano u “Nebeskim Tajnama”, a što se može videti i iz objašnjenja (datim u knjizi) “O Belom Konju” o kome se govori u “Otkrovenju”. U tom smislu treba razumeti ono što je Gospod na navedenom mestu rekao o svom Dolasku; ² pod Suncem treba razumeti Gospoda u pogledu ljubavi, pod Mesecom Gospoda u pogledu vere; pod Zvezdama poznavanje dobrog i istinitog, ili ljubavi i vere; pod znakom Sina Čovečijeg na Nebu pojavu Božanskog istinitog; pod Plemenima zemaljskim koja će proplakati - sve što pripada istinitom i dobrom, ili veri i ljubavi; pod Dolaskom Gospodnjim na oblacima nebeskim sa snagom i slavom - Njegovo prisustvo u Reči, i Otkrovenje; pod oblacima - doslovni smisao Reči; pod slavom - unutarnji smisao Reči; pod Anđelima sa trubama i glasom velikim - Nebo odakle dolazi Božansko istinito.

Po ovome se može videti da Gospodnje reči znače da će na kraju Crkve - kada, dakle, ne bude više ni ljubavi ni vere

Gospod otvoriti Reč, to jest njen unutarnji smisao, i da će otkriti tajne Neba: tajne, otkrivene onome što sledi, odnose se na Nebo i Pakao, a u isto vreme i na čovekov život posle smrti. Danas čovek jedva da išta zna o Nebu i Paklu i o Životu posle smrti, iako je sve to opisano u Reči: mnogi koji su rođeni unutar Crkve čak poriču te istine govoreći u svom srcu: “Ko je odande došao i pričao?” Da takvo poricanje, koje uglavnom vlada među onima čija mudrost dolazi od sveta, ne bi zarazilo čiste srcem i čiste verom, bilo je meni dano da budem s Anđelima ³ i da sa njima razgovaram kao čovek s čovekom, kao i da vidim ono što je u Nebu i što je u Paklu, i to već trinaest godina; tako isto da opišem to prema onome što sam Video i Čuo, nadajući se da će tako neznanje biti raspršeno i neverovanje oterano. Da se danas takvo neposredno Otkrovenje daje, to je stoga što je pravo to što se razume pod Gospodnjim Dolaskom.

Footnotes:

246. O Govoru Anđela sa Čovekom

Anđeli koji govore sa čovekom ne govore svojim jezikom nego čovekovim. Govore i drugim jezicima koje čovek zna, ne, dakle, onima koji su čoveku nepoznati. Tome je uzrok to, što se Anđeo, kada govori sa čovekom, okreće k njemu i povezuje se s njim, što čini da su obojica u sličnoj misli. Pošto je čovekova misao vezana za sećanje, a iz njega proističe govor, to su obojica u jednom jeziku. Kad Anđeo ili Duh dođe čoveku, okrećući se k njemu i povezujući se s njim, on ulazi u celo njegovo sećanje, i to u toj meri da zna sve što i čovek, te prema tome i jezike. 0 tome sam s Anđelima razgovarao. Rekao sam im da oni verovatno veruju da govore sa mnom na mom prirodnom jeziku, jer mi je tako izgledalo. Međutim, ja sam govorio, a ne oni. Dokaz je tome to, što Anđeli ne mogu da izgovore ni jednu jedinu reč ljudskog jezika (br. 237). Osim toga, ljudski jezik je prirodan dok su oni duhovni, a duhovna bića ne mogu izgovoriti ništa prirodno. ¹ Na to su mi odgovorili da znaju da njihova veza sa čovekom sa kojim govore postoji kroz njegovu duhovnu misao, no da ta misao utiče (uliva se) u njegovu prirodnu misao; a kako je ova pripojena sećanju, to im ljudski jezik izgleda kao da je to njihov vlastiti jezik i da je celo znanje čovekovo njihovo znanje. A ovo se, kažu, tako događa zato što se Gospodu svidelo da postoji takva veza, kao i da se Nebo tako unosi u čoveka (incursio coeli apud hominem). Međutim rekoše, da je stanje čovekovo danas takvo, da više takva veza s Anđelima ne postoji, već da postoji veza s Duhovima koji nisu u Nebu. O ovome sam razgovarao i sa Duhovima. No oni ne hteše da poveruju da to, u stvari, čovek govori. Oni su, naime, uvereni da to oni govore u čoveku; da ta osoba ne zna šta radi nego da to oni znaju, te da stoga sve što čovek zna, on to zna od njih. Više puta htedoh da ih razuverim, ali uzalud. U nastavku, kada bude reči o Svetu Duhova, biće naznačeno ko su Duhovi, a ko Anđeli.

Footnotes:

536. Ovde će prvo biti reči o toj ravnoteži. Poznato je da kada dve stvari deluju jedna protivu druge, i kada jedna protivdeluje i pruža otpor isto onoliko koliko druga deluje i prinuđava, ni jedna neće imati snagu, jer je snaga podjednaka na obe strane, pa se obe slobodno mogu pokretati trećom. Jer kada, kao ishod podjednakog protivljenja, ni jedna strana nema snage, tada treća sila sve pokreće, i to čini lako, kao da nema nikakvog opiranja. Takva je ravnoteža između Neba i Pakla. Međutim, to nije ravnoteža kao kada se bore dva borca podjednake snage; već je to duhovna ravnoteža, a to znači ravnoteža obmane protiv istine i zla protiv dobra. Iz Pakla neprestano izbija obmana potičuća od zla, a iz Neba istina potičuća od dobra. Duhovna ravnoteža omogućava da čovek može slobodno da misli, jer što god čovek misli i hoće, odnosi se ili na zlo i obmanu koja iz njega potiče, ili na dobro i istinu koja iz njega potiče. Dakle, kad je čovek u toj ravnoteži, on je slobodan da ili prihvati i primi zlo i obmanu iz Pakla, ili da prihvati i primi dobro i njegovu istinu iz Neba. To što je čovek u ravnoteži jeste posledica toga što Gospod vlada i Nebom i Paklom. Međutim, u posebnom odeljku biće govora o tome zašto je čovek u ovakvoj ravnoteži, i zašto se dozvoljava da može biti u zlu i u obmani, te se dobro i istina moraju usađivati Božanskom snagom.