1. PREDGOVOR

Kada Gospod pred Učenicima govori o Svršetku Veka, a što znači potonje vreme Crkve, ¹ završavajući predskazivanja o uzastopnim stanjima te Crkve u pogledu ljubavi i vere, kaže: “I odmah će po nevolji dana tijeh sunce pomrčati, i mjesec svjetlost svoju izgubiti, i zvijezde s neba pasti, i sile nebeske pokrenuti se. I tada će se pokazati znak Sina Čovječijeg na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina Čovječijeg gdje ide na oblacima nebeskim glasom trubnijem; i sabraće izabrane Njegove od četiri vjetra od kraja do kraja nebesa.” (Mateja 24:29, 30, 31). Oni koji razumeju ove reči u doslovnom smislu, moraju poverovati da će se ove stvari dogoditi, prema opisu sadržanom u tom smislu, u potonje vreme nazvano Strašni Sud. Tako ne samo da će se Sunce i Mesec pomračiti, da će Zvezde pasti s Neba, da će se znak Gospodov pojaviti na Nebu, da ćemo Njega samog videti na oblacima kao i Anđele s trubama, nego da će - prema predskazanjima na drugome mestu - ceo vidljivi svet propasti i da će zatim nastati Novo Nebo s Novom Zemljom. Većina ljudi u Crkvi danas je tog mišljenja. Ali, ti koji tako misle, ne poznaju tajne sadržane u svakom izrazu Reči; postoji, naime, u svakom pojedinom izrazu unutarnji smisao, u kome treba razumeti ne stvari prirodne i svetske kako se prikazuju u doslovnom smislu, nego stvari duhovne i nebeske, i to ne samo u skupovima reči, već i u svakoj reči posebno; jer je Reč bila napisana u čistim saobraznostima (korespondencijama) kako bi u svakom izrazu bio sadržan unutarnji smisao. Kakav je taj smisao, može se videti iz svega onoga što je o tome smislu bilo rečeno i pokazano u “Nebeskim Tajnama”, a što se može videti i iz objašnjenja (datim u knjizi) “O Belom Konju” o kome se govori u “Otkrovenju”. U tom smislu treba razumeti ono što je Gospod na navedenom mestu rekao o svom Dolasku; ² pod Suncem treba razumeti Gospoda u pogledu ljubavi, pod Mesecom Gospoda u pogledu vere; pod Zvezdama poznavanje dobrog i istinitog, ili ljubavi i vere; pod znakom Sina Čovečijeg na Nebu pojavu Božanskog istinitog; pod Plemenima zemaljskim koja će proplakati - sve što pripada istinitom i dobrom, ili veri i ljubavi; pod Dolaskom Gospodnjim na oblacima nebeskim sa snagom i slavom - Njegovo prisustvo u Reči, i Otkrovenje; pod oblacima - doslovni smisao Reči; pod slavom - unutarnji smisao Reči; pod Anđelima sa trubama i glasom velikim - Nebo odakle dolazi Božansko istinito.

Po ovome se može videti da Gospodnje reči znače da će na kraju Crkve - kada, dakle, ne bude više ni ljubavi ni vere

Gospod otvoriti Reč, to jest njen unutarnji smisao, i da će otkriti tajne Neba: tajne, otkrivene onome što sledi, odnose se na Nebo i Pakao, a u isto vreme i na čovekov život posle smrti. Danas čovek jedva da išta zna o Nebu i Paklu i o Životu posle smrti, iako je sve to opisano u Reči: mnogi koji su rođeni unutar Crkve čak poriču te istine govoreći u svom srcu: “Ko je odande došao i pričao?” Da takvo poricanje, koje uglavnom vlada među onima čija mudrost dolazi od sveta, ne bi zarazilo čiste srcem i čiste verom, bilo je meni dano da budem s Anđelima ³ i da sa njima razgovaram kao čovek s čovekom, kao i da vidim ono što je u Nebu i što je u Paklu, i to već trinaest godina; tako isto da opišem to prema onome što sam Video i Čuo, nadajući se da će tako neznanje biti raspršeno i neverovanje oterano. Da se danas takvo neposredno Otkrovenje daje, to je stoga što je pravo to što se razume pod Gospodnjim Dolaskom.

Footnotes:

183. Obitavališta i stanovi Anđela

Pošto u Nebu postoje Društva, a Anđeli žive kao ljudi, oni imaju obitavališta, a ova se razlikuju shodno stanju života svakog pojedinog Anđela. Ona su velelepna za one u višem dostojanstvu, a manje velelepna za one u nižem stanju. Često sam razgovarao s Anđelima o stanovima u Nebu, govoreći da bi danas malo ko verovao da oni imaju obitavalište i stanove; neki stoga što ih ne vide, a neki stoga što ne znaju da su Anđeli ljudi, a neki stoga što veruje da je anđeosko Nebo onaj svod koji vide svojim očima; a kako ovaj izgleda prazan, to oni pretpostavljaju da su Anđeli vazdušni oblici, pa da stoga i žive u vazduhu. Pored toga, oni ne mogu da shvate da u Duhovnom svetu postoje iste onakve stvari kakve postoje u Prirodnom, jer ne znaju ništa o Duhovnom. Na ovo Anđeli odgovarahu da su svesni da danas u svetu preovlađuje takvo mišljenje, odnosno neznanje, ali da se čude što je to uglavnom slučaj unutar Crkve, i to više kod ljudi umnijih nego kod onih koji se nazivaju prostima. Dodavahu da se iz Reči može znati da su Anđeli ljudi, pošto oni koji su se pokazivali behu viđeni kao ljudi; i da je Gospod, koji je sa Sobom nosio sve Svoje Ljudsko, izgledao slično. Iz toga da su Anđeli ljudi može se znati i da imaju stanove i obitavališta i da ne lete kroz vazduh, kako to neki u neznanju misle, a što Anđeli zovu besmislenim, niti su nekakvi dašci, mada se nazivaju Duhovima. Sve ovo bi ljudi mogli da shvate kad ne bi mislili prema stečenim pojmovima o Anđelima i Duhovima, kao što to čine onda kad u te stvari ne sumnjaju i ne razmišljaju je li tako ili nije. Naime, svako ima opštu ideju da Anđeli imaju ljudski oblik, i da imaju domove koji se zovu staništima, a koji po velelepnosti nadmašuju staništa na Zemlji; međutim, ova opšta ideja, koja dolazi iz Neba, odjednom se gubi kad se podvrgne ispitivanju, a to rede osobito oni učeni, jer su u stvari vlastitim razumom sebi zatvorili Nebo i pristup iz njega potekloj nebeskoj Svetlosti. Ista je stvar i u pogledu ljudskog života nakon smrti. Naime, onaj ko svoje misli ne upravlja prema onome što je svetska nauka rekla o dušu, ni prema učenju o ponovnom sjedinjenju sa telom, taj misli da će posle smrti živeti kao čovek, i da će živeti među Anđelima ako je dobro živeo, te da će tada videti divne stvari i osećati radost. Ali čim se okrene prema učenju o ponovljenjima o duši, i kada se počne pitati je li duša ovakva ili onakva, šta je istina a šta nije, njegova prethodna ideja, naime, da će posle smrti živeti kao čovek, nestaje.

597. Kroz ravnotežu između Neba i Pakla čovek je u slobodi

Ravnoteža između Neba i Pakla je ovde opisana, i pri tome je pokazano da je to ravnoteža između dobra i zla, dobra u Nebu i zla u Paklu, tako da je to duhovna ravnoteža, koja je u suštini sloboda. Duhovna ravnoteža u svojoj suštini je sloboda jer je to ravnoteža između dobra i zla, između istine i obmane, a ove su stvari) duhovne. Dakle, sposobnost da se hoće dobro ili zlo, i da se misli istina ili obmana, to jest da se bira jedno od ovo dvoje, jeste sloboda o kojoj je reč ovde. Ovu slobodu Gospod daje svakome čoveku, i ona se nikada ne uskraćuje; u stvari, zbog svog porekla, ona nije čovekova nego Gospodnja, jer je ona od Gospoda. Pa ipak, ona je čoveku dana zajedno sa životom kao da je njegova; a dana je kako bi se čovek popravio i spasao; jer bez slobode nema popravka ni spasenja. Uz malo pronicljivosti svak može videti da se čovekova sloboda sastoji u tome da on može misliti ispravno ili neispravno, časno ili nečasno, pravedno ili nepravedno; odnosno da može ne govoriti i ne postupati krivo, nečasno i nepravedno zbog duhovnih, moralnih i građanskih zakona kojima se njegovo Spoljašnje drži pod nadzorom. Iz ovoga je jasno da je čovekov Duh u stvari u slobodi, jer on misli i hoće, a da njegovo Spoljašnje nije (u slobodi) osim kada deluje saglasno s gore pomenutim zakonima.