1
A Joni bi vrlo nedrago, i rasrdi se.
2
I pomoli se Gospodu i reče: Gospode! Ne rekoh li to kad još bejah u svojoj zemlji? Zato htedoh pre pobeći u Tarsis; jer znah da si Ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i kaješ se oda zla.
3
Sada Gospode, uzmi dušu moju od mene, jer mi je bolje umreti nego živeti.
4
A Gospod reče: Je li dobro što se srdiš?
5
I Jona iziđe iz grada, i sede s istoka gradu i načini onde kolibu, i seđaše pod njom u hladu da vidi šta će biti od grada.
6
A Gospod Bog zapovedi, te uzraste tikva nad Jonom da mu bude sen nad glavom da mu pomogne u muci njegovoj; i Jona se obradova tikvi veoma.
7
Potom zapovedi Bog, te dođe crv u zoru sutradan, i podgrize tikvu, te usahnu.
8
I kad ogranu sunce, posla Bog suv istočni vetar; i sunce stade žeći Jonu po glavi tako da obamiraše i požele da umre govoreći: Bolje mi je umreti nego živeti.
9
A Bog reče Joni: Je li dobro što se srdiš tikve radi? A on reče: Dobro je što se srdim do smrti.
10
A Gospod mu reče: Tebi je žao tikve, oko koje se nisi trudio, i koje nisi odgajio, nego jednu noćuzraste a drugu noćpropade.
11
A meni da ne bude žao Ninevije, velikog grada, u kome ima više od sto i dvadeset hiljada ljudi koji još ne znaju šta je desno šta li levo, i mnogo stoke?
