¹ Dođe reč Gospodnja Joni, sinu Amatijevom govoreći:

² Ustani, idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj protiv njega, jer izađe zloća njihova preda me.

³ A Jona usta da beži u Tarsis od Gospoda, i sišav u Jopu nađe lađu koja iđaše u Tarsis i plativ vozarinu uđe u nju da otide s njima u Tarsis od Gospoda.

⁴ Ali Gospod podiže velik vetar na moru, i posta velika bura na moru da mišljahu da će se razbiti lađa.

⁵ I lađari uplašivši se prizivahu svaki svog boga, i bacahu šta beše u lađi u more da bi bila lakša; a Jona beše sišao na dno lađi, i legav spavaše tvrdo.

⁶ A upravitelj od lađe pristupi k njemu i reče mu: Šta ti spavaš! Ustani, prizivaj Boga svog, ne bi li nas se opomenuo Bog da ne poginemo.

⁷ Potom rekoše jedan drugom: Hodite, da bacimo žreb da vidimo sa koga dođe na nas ovo zlo. I baciše žreb, i pade žreb na Jonu.

⁸ Tada mu rekoše: Kaži nam zašto dođe ovo zlo na nas; koje si radnje? I odakle ideš? Iz koje si zemlje? I od koga si naroda?

⁹ A on im reče: Jevrejin sam, i bojim se Gospoda Boga nebeskog, koji je stvorio more i suvu zemlju.

¹⁰ Tada se vrlo uplašiše ljudi, i rekoše mu: Šta si učinio? Jer doznaše ljudi da beži od Gospoda, jer im on kaza.

¹¹ I rekoše mu: Šta ćemo činiti s tobom, da bi nam more utolilo? Jer bura na moru bivaše sve veća.

¹² A on im reče: Uzmite me i bacite me u more, i more će vam utoliti, jer vidim da je s mene došla na vas ova velika bura.

¹³ A ljudi stadoše veslati da bi došli ka kraju; ali ne mogahu, jer im bura na moru bivaše sve veća.

¹⁴ Tada prizvaše Gospoda i rekoše: Molimo Ti se, Gospode, da ne poginemo radi duše ovog čoveka, i nemoj metnuti na nas krv pravu, jer Ti, Gospode, činiš kako hoćeš.

¹⁵ Potom uzeše Jonu i baciše ga u more, i presta bura na moru.

¹⁶ Tada se pobojaše oni ljudi Gospoda vrlo, i prinesoše žrtvu Gospodu i učiniše zavete.