1
A jedanaeste godine, trećeg meseca, prvog dana, dođe mi reč Gospodnja govoreći:
2
Sine čovečji, kaži Faraonu caru misirskom i narodu njegovom: Na šta si nalik u veličini svojoj?
3
Eto, Asirac beše kedar na Livanu, lepih grana i debelog hlada i visokog rasta, kome vrhovi behu među gustim granama.
4
Voda ga odgoji, bezdana ga uzvisi; ona rekama svojim tečaše oko njegovog stabla i puštaše potoke svoje k svim drvetima poljskim.
5
Zato rast njegov nadvisi sva drveta poljska, i umnožiše se grane njegove, i od mnoštva vode raširiše se odvode njegove kad ih puštaše.
6
Na granama njegovim vijahu gnezda sve ptice nebeske, i pod granama njegovim sve zveri poljske ležahu se, i u hladu njegovom seđahu svi veliki narodi.
7
I beše lep veličinom svojom i dužinom grana svojih, jer mu koren beše kod velike vode.
8
Kedri u vrtu Božjem ne mogahu ga zakloniti, jele ne mogahu se izjednačiti s njegovim granama, i javori ne behu kao ogranci njegovi; nijedno drvo u vrtu Božjem ne beše na lepotu tako kao on.
9
Učinih ga lepog mnoštvom grana da mu zaviđahu sva drveta edemska što behu u vrtu Božjem.
10
Zato ovako veli Gospod Gospod: Što je visok narastao, i digao vrh svoj među guste grane, i srce se njegovo ponelo visinom njegovom,
11
Zato ga dadoh u ruku najsilnijem među narodima da čini s njim šta hoće, odvrgoh ga za bezbožnost njegovu.
12
I tuđinci, najljući između naroda, posekoše ga i ostaviše ga; grane mu popadaše po gorama i po svim dolinama, i ogranci mu se izlomiše po svim potocima na zemlji; i svi narodi zemaljski otidoše iz hlada njegovog i ostaviše ga.
13
Na izvaljenom panju njegovom stanuju sve ptice nebeske, i na granama su njegovim sve zveri poljske,
14
Da se ne ponosi visinom svojom ni jedno drvo kraj vode i ne diže vrha svog među guste grane, i od svih što se natapaju da se ni jedno ne uzda u sebe radi svoje veličine; jer su svi predani na smrt, bačeni u najdonji kraj zemlje među sinove ljudske s onima koji silaze u jamu.
15
Ovako veli Gospod Gospod: U koji dan siđe u grob, učinih žalost, pokrih bezdanu njega radi, i ustavih reke njene, i velika voda stade, i rascvelih za njim Livan, i sva drveta poljska povenuše za njim.
16
Praskom padanja njegovog ustresoh narode, kad ga svalih u grob s onima koji silaze u jamu; i utešiše se na najdonjoj strani zemlje sva drveta edemska, što je najbolje i najlepše na Livanu, sva što se natapahu.
17
I oni siđoše s njim u grob k onima što su pobijeni mačem, i mišica njegova, i koji seđahu u hladu njegovom među narodima.
18
Na koje si među drvetima edemskim nalik slavom i veličinom? Ali ćeš biti oboren s drvetima edemskim u najdonji kraj zemlje, među neobrezanima ćeš ležati s onima koji su pobijeni mačem. To je Faraon i sav narod njegov, govori Gospod Gospod.
