¹ Prve godine Darija, sina Asvirovog od plemena midskog, koji se zacari nad carstvom haldejskim,

² Prve godine njegovog carovanja ja Danilo razumeh iz knjiga broj godina, koje beše rekao Gospod Jeremiji proroku da će se navršiti razvalinama jerusalimskim, sedamdeset godina.

³ I okretoh lice svoje ka Gospodu Bogu tražeći Ga molitvom i molbama s postom i s kostreti i pepelom.

⁴ I pomolih se Gospodu Bogu svom i ispovedajući se rekoh: O Gospode, Bože veliki i strašni, koji držiš zavet i milost onima koji Te ljube i drže zapovesti Tvoje;

⁵ Zgrešismo i zlo činismo i bismo bezbožni, i odmetnusmo se i odstupismo od zapovesti Tvojih i od zakona Tvojih.

⁶ I ne slušasmo sluga Tvojih proroka, koji govorahu u Tvoje ime carevima našim, knezovima našim i očevima našim i svemu narodu zemaljskom.

⁷ U Tebe je, Gospode, pravda, a u nas sram na licu, kako je danas, u Judejaca i u Jerusalimljana i u svih Izrailjaca, koji su blizu i koji su daleko po svim zemljama kuda si ih razagnao za grehe njihove, kojima Ti grešiše.

⁸ Gospode, u nas je sram na licu, u careva naših, u knezova naših i u otaca naših, jer Ti zgrešismo.

⁹ U Gospoda je Boga našeg milost i praštanje, jer se odmetnusmo od Njega,

¹⁰ I ne slušasmo glas Gospoda Boga svog da hodimo po zakonima Njegovim, koje nam je dao preko sluga svojih proroka.

¹¹ I sav Izrailj prestupi zakon Tvoj, i odstupi da ne sluša glas Tvoj; zato se izli na nas prokletstvo i zakletva napisana u zakonu Mojsija, sluge Božijeg, jer Mu zgrešismo.

¹² I On potvrdi reči svoje koje je govorio za nas i za sudije naše, koje su nam sudile, pustivši na nas zlo veliko, da tako ne bi pod svim nebom kako bi u Jerusalimu.

¹³ Kako je pisano u zakonu Mojsijevom, sve to zlo dođe na nas, i opet se ne molismo Gospodu Bogu svom da bismo se vratili od bezakonja svog i pazili na istinu Tvoju.

¹⁴ I Gospod nasta oko zla i navede ga na nas; jer je pravedan Gospod Bog naš u svim delima svojim koja čini, jer ne slušasmo glas Njegov.

¹⁵ Ali sada, Gospode Bože naš, koji si izveo narod svoj iz zemlje misirske rukom krepkom, i stekao si sebi ime, kako je danas, zgrešismo, bezbožni bismo.

¹⁶ Gospode, po svoj pravdi Tvojoj neka se odvrati gnev Tvoj i jarost Tvoja od grada Tvog Jerusalima, svete gore Tvoje; jer sa greha naših i s bezakonja otaca naših Jerusalim i Tvoj narod posta rug u svih koji su oko nas.

¹⁷ Sada dakle poslušaj, Bože naš, molitvu sluge svog i molbe njegove, i obasjaj licem svojim opustelu svetinju svoju, Gospoda radi.

¹⁸ Bože moj, prigni uho svoje, i čuj; otvori oči svoje, i vidi pustoš našu i grad, na koji je prizvano ime Tvoje, jer ne radi svoje pravde nego radi milosti Tvoje padamo pred Tobom moleći se.

¹⁹ Gospode usliši, Gospode oprosti, Gospode pazi i učini, ne časi sebe radi Bože moj, jer je Tvoje ime prizvano na ovaj grad i na Tvoj narod.

²⁰ A dok ja još govorah i moljah se i ispovedah greh svoj i greh naroda svog Izrailja, i padah moleći se pred Gospodom Bogom svojim za svetu goru Boga svog,

²¹ Dok još govorah moleći se, onaj čovek Gavrilo, kog videh pre u utvari, dolete brzo i dotače me se o večernjoj žrtvi.

²² I nauči me i govori sa mnom i reče: Danilo, sada iziđoh da te urazumim.

²³ U početku molitve tvoje iziđe reč, i ja dođoh da ti kažem, jer si mio; zato slušaj reč, i razumi utvaru.

²⁴ Sedamdeset je nedelja određeno tvom narodu i tvom gradu svetom da se svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže Sveti nad svetima.

²⁵ Zato znaj i razumi: Otkada iziđe reč da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja, i šezdeset i dve nedelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vreme.

²⁶ A posle te šezdeset i dve nedelje pogubljen će biti pomazanik i ništa mu neće ostati; narod će vojvodin doći i razoriti grad i svetinju; i kraj će mu biti s potopom, i određeno će pustošenje biti do svršetka rata.

²⁷ I utvrdiće zavet s mnogima za nedelju dana, a u polovinu nedelje ukinuće žrtvu i prinos; i krilima mrskim, koja pustoše, do svršetka određenog izliće se na pustoš.

¹ Ja sam čovek koji videh muku od pruta gneva Njegovog.

² Odvede me i opravi me u tamu, a ne na videlo.

³ Samo se na me obraća, obraća ruku svoju po vas dan.

⁴ Učini, te mi ostare telo i koža, potre kosti moje.

⁵ Zazida me, i optoči me žučju i mukom.

⁶ Posadi me u tamu kao umrle odavna.

⁷ Ogradi me da ne izađem, i metnu na me teške okove.

⁸ Kad vičem i vapim, odbija molitvu moju.

⁹ Zagradi puteve moje tesanim kamenom, i prevrati staze moje.

¹⁰ Posta mi kao medved u zasedi, kao lav u potaji.

¹¹ Pomete puteve moje, i razdre me, i uništi me.

¹² Nateže luk svoj, i metnu me streli za belegu.

¹³ Ustreli me u bubrege strelama iz tula svog.

¹⁴ Postah podsmeh svemu narodu svom i pesma njihova po vas dan.

¹⁵ Nasiti me gorčinom, opoji me pelenom.

¹⁶ Polomi mi zube kamenjem, uvali me u pepeo.

¹⁷ Udaljio si dušu moju od mira, zaboravih dobro.

¹⁸ I rekoh: Propade sila moja i nadanje moje od Gospoda.

¹⁹ Opomeni se muke moje i jada mog, pelena i žuči.

²⁰ Duša se moja opominje bez prestanka, i poništila se u meni.

²¹ Ali ovo napominjem srcu svom, te se nadam:

²² Milost je Gospodnja što ne izgibosmo sasvim, jer milosrđa Njegovog nije nestalo.

²³ Ponavlja se svako jutro; velika je vera tvoja.

²⁴ Gospod je deo moj, govori duša moja; zato ću se u Njega uzdati.

²⁵ Dobar je Gospod onima koji ga čekaju, duši, koja ga traži.

²⁶ Dobro je mirno čekati spasenje Gospodnje.

²⁷ Dobro je čoveku nositi jaram za mladosti svoje.

²⁸ Sam će sedeti i ćutati, jer Bog metnu breme na nj.

²⁹ Metnuće usta svoja u prah, eda bi bilo nadanja.

³⁰ Podmetnuće obraz svoj onome koji ga bije, biće sit sramote.

³¹ Jer Gospod ne odbacuje za svagda.

³² Jer ako i ucveli, opet će se i smilovati radi mnoštva milosti svoje.

³³ Jer ne muči iz srca svog ni cveli sinove čovečje.

³⁴ Kad gaze nogama sve sužnje na zemlji,

³⁵ Kad izvrću pravicu čoveku pred Višnjim,

³⁶ Kad čine krivo čoveku u parnici njegovoj, ne vidi li Gospod?

³⁷ Ko je rekao što i zbilo se, a Gospod da nije zapovedio?

³⁸ Ne dolaze li i zla i dobra iz usta Višnjeg?

³⁹ Zašto se tuži čovek živ, čovek na kar za grehe svoje?

⁴⁰ Pretražimo i razgledajmo pute svoje, i povratimo se ka Gospodu.

⁴¹ Podignimo srce svoje i ruke k Bogu na nebesima.

⁴² Zgrešismo i nepokorni bismo; Ti ne praštaš.

⁴³ Obastro si se gnevom, i goniš nas, ubijaš i ne žališ.

⁴⁴ Obastro si si se oblakom da ne prodre molitva.

⁴⁵ Načinio si od nas smetlište i odmet usred tih naroda.

⁴⁶ Razvaljuju usta svoja na nas svi neprijatelji naši.

⁴⁷ Strah i jama zadesi nas, pustošenje i zatiranje.

⁴⁸ Potoci teku iz očiju mojih radi pogibli kćeri naroda mog.

⁴⁹ Oči moje liju suze bez prestanka, jer nema odmora,

⁵⁰ Dokle Gospod ne pogleda i ne vidi s neba.

⁵¹ Oko moje muči mi dušu radi svih kćeri grada mog.

⁵² Teraju me jednako kao pticu neprijatelji moji nizašta.

⁵³ Svališe u jamu život moj i nabacaše kamenje na me.

⁵⁴ Dođe mi voda svrh glave; rekoh: Pogiboh!

⁵⁵ Prizivah ime Tvoje, Gospode, iz jame najdublje.

⁵⁶ Ti ču glas moj; ne zatiskuj uha svog od uzdisanja mog, od vike moje.

⁵⁷ Pristupao si kad Te prizivah, i govorio si: Ne boj se.

⁵⁸ Raspravljao si, Gospode, parbu duše moje, i izbavljao si život moj.

⁵⁹ Vidiš, Gospode, nepravdu koja mi se čini; raspravi parbu moju.

⁶⁰ Vidiš svu osvetu njihovu, sve što mi misle.

⁶¹ Čuješ rug njihov, Gospode, sve što mi misle,

⁶² Šta govore oni koji ustaju na me i šta namišljaju protiv mene po vas dan.

⁶³ Vidi, kad sedaju i kad ustaju, ja sam im pesma.

⁶⁴ Plati im, Gospode, po delima ruku njihovih.

⁶⁵ Podaj im uporno srce, prokletstvo svoje.

⁶⁶ Goni ih gnevom, i istrebi ih ispod nebesa Gospodnjih.