¹ Ovo mi pokaza Gospod: Gle, kotarica letnjeg voća.

² I reče: Šta vidiš, Amose? A ja rekoh: Kotaricu letnjeg voća. A Gospod mi reče: Dođe kraj narodu mom Izrailju, neću ga više prolaziti.

³ I pesme će crkvene biti ridanje u onaj dan, govori Gospod; biće mnoštvo mrtvih telesa, koja će se svuda pobacati ćuteći.

⁴ Čujte ovo, koji proždirete uboge i satirete siromahe u zemlji,

⁵ Govoreći: Kad će proći mladina da prodajemo žito? I subota da otvorimo pšenicu? Umanjujući efu i povećavajući sikal i varajući lažnim merilima;

⁶ Da kupujemo siromahe za novce i ubogog za jedne opanke, i da prodajemo očinke od pšenice.

⁷ Zakle se Gospod slavom Jakovljevom: Neću nikada zaboraviti nijedno delo njihovo.

⁸ Neće li se zemlja potresti od toga, i protužiti svaki koji živi na njoj? I neće li se sva razliti kao reka? I neće li se odneti i potopiti kao od reke misirske?

⁹ I u onaj dan, govori Gospod Gospod, učiniću da sunce zađe u podne, i pomračiću zemlju za belog dana.

¹⁰ I pretvoriću praznike vaše u žalost i sve pesme vaše u plač, i metnuću kostret oko svih bedara, i učiniću da svaka glava oćelavi i da bude žalost kao za jedincem, i kraj će joj biti kao gorak dan.

¹¹ Gle, idu dani, govori Gospod Gospod, kad ću pustiti glad na zemlju, ne glad hleba ni žeđ vode, nego slušanja reči Gospodnjih.

¹² I potucaće se od mora do mora, i od severa do istoka trčaće tražeći reč Gospodnju, i neće je naći.

¹³ U to će vreme obamirati lepe devojke i mladići od žeđi,

¹⁴ Koji se kunu krivicom samarijskom i govore: Tako da je živ Bog tvoj, Dane, i tako da je živ put u Virsaveju. I pašće, i neće više ustati.