9416. I daću ti ploče od kamena. Da ovo označava knjigu zakona, ili Reč u celom kompleksu, vidi se iz značenja ploča što je bilo ono na čemu su bile napisane stvari koje pripadaju doktrini i životu, ovde stvari koje pripadaju nebeskoj doktrini i životu u skladu s njom. Da ove ploče označavaju knjigu zakona, to jest, Reč u celom njenom kompleksu, je zbog toga što su stvari u njoj uopisane sadržavale u opštem sve stvari koje pripadaju nebeskom životu i doktrini. Stoga se one stvari koje su bile upisane na njima nazivaju se deset reči (Izlazak 34. 28; Zak. Ponov. (10:4); jer se sa deset u unutrašnjm smislu označava sve; a rečima se označavaju istine doktrine, i dobra života. (Da deset označava sve, vidi br. 3107, 4638, 8468, 8540; da reči označavaju istine i dobra života i doktrine, br. 1288, 4692, 5272.) Iz ovoga razloga ploče označavaju Reč u celom kompleksu; na isti način [označavaju/i zakon, koji u uskom smislu označava ono što je napisano na tim pločama; a u još užem smislu označava Reč koju je napisao Mojsije; a u širem smislu istorijsku Reč; a u najširem smislu Reč u njenom celom kompleksu kao što se može videti gore (br. 6752). Osim toga, stvari koje su upisane na ovim pločama bile su prvo otkrivenje Božanske istine, koja je bila proglašena pred narodom Izrailjskim živim glasom. Stvari koje su prve označavaju i ostale svojim redom; a to što su od Gospoda bile objavljene živim glasom, oznaćava neposredno Božansko nadahnuće i u ostalom. Razlog zašto su ove ploče bile od kamena, bilo je to što kamen označava istinu ( br. 643, 1298, 3720, 6426), zapravo istinu u posednjim (br. 8609); istina Božanska u poslednjim [stvarima] je Reč u slovu, kao što je ona zemlji (br. 9360).

[2] Razog da nije bila jedna ploča nego dve,

bio je da bi se pretstavila povezanost Gospoda preko Reči sa crkvom, a preko crkve sa ljudskom rasom. Stoga se nazivaju i pločama zavjeta (Izlazak 34:27-28), i zavjetom (Zak. Ponov- 4. (13, 23), i samim kovčegomzavjeta (Brojevi 10:33; 14:44; Zak. Ponov. (10:8; 3:9; 25-26; Jošua 3. (3, 6, 8, 11, 14, 17;

6. (6, Isus Navin ccc8; 8:33; Sudije 20:27, 1Samuilova 4:3-5; 2 Sam. (15:24; 1 o Carevima 3. (1. Kraljevima ccc15; 6:19 8:1, 6; Jer. 3:16); jer zavjet označava povezanost (br. 665-666, 1923, 1938, 1864, 8778, 8396). (prim. prev. zavjet je u suštini sveti ugovor, ili spozarum, a je to je osnova svakg pravog zakona to jest, onoga koji nije tiranijanego volja onoga koji upravlja ili vlada uz pristanak onoga koji se upravlja ili vlada). Stogasu ove ploče bile odeljene jedna od druge; ali su bile spojene time što se tekst (pismo) nastavljalo s jedne ploče na drugu, iako je to bilo na jednoj ploči; ali ne prema mišljenju većine, dasu neke zapovesti bile na jednoj ploči a druge na drugoj. Jer se jednom podeljenom u dve, i sa dve tako spojene u jednu, ili postaljenej jedna do druge, označavala povezanost Gospoda sa čovekom. Iz ovoga razloga u zavjete (sporazume) pristupalo se (ulazilo se) nasličan način; kao zavjet s Abrahamom preko junice i preko koze, i ovna prepolovljenih, tako da je jedan deo bio postavljen prem drugome (Postanje 15:9-12); u ovome poglavlju [to je bilo ozačeno] krvlju skupljenom u dve zdele, pa je iz jedne pokropljen narod (stihovi 6, 8); u opšte bilo j pretstavljeno svim žrtvama, čiji je jedan deo bio spaljen na oltaru a drugi dat narodu da jede. Slično je pretstavljenio i kad je Gospod prelamao hleb (Mateja 14:19; 15:36; 26:26; Marko 6:14; 8:6; 14:22; Luka 9:16; 22:19; 24:30, 35). Otuda to da se sa dva u Reči označava povezivanje (br. 5194, 842), ovde, Gospoda i neba, ili Gospoda i crkve, stoga i dobra i istine, koja se povezanost naziva nebeskim brakom. Iz ovoga se može videti zašto su bile dve ploče, i zašto su bile napisane na dve strane, na jedno i na drugoj strani (Izlazak 32:15-16).

[3] Osim toga, pisanje i uklesivanje na ploće označava u Reči ono što treba da se utisne u memoriju i u život, a što treba da bude trajno, kao u sledećim odlomcima: Sada idi, napiši ovo pred njima na daščicu, napiši u knjigu, da ostane za vremena koja će doći, do vijeka (Isa:30:8). Grijeh je Judin zapisan gvozdenom pisaljkom i vrhom od dijamanta, urezan je na ploči srca njihova i na rogovima oltara vaših (Jer. 17:1). Jehova reče: piši utvaru, i da bude razgovijetno na pločama da se lako čita, jer će još biti utvara do određenog vremena, i govoriće šta će biti do pošljetka (Habakuk (Avakum) 2:2-3).

4692. Stoga još većma stadoše mrzeti na nj, radi sanova njegovijeh i radi riječi njegovijeh. Da ovo označava još veće preziranje i odbojnost zbog propovedanja istine – ovde o Gospodovom Božanskom Ljudskom – vidi se iz značenja još većma, što je više; iz značenja mrzeti, što je prezirati i osećati odbojnost (br. 4681); iz značenja sna, što je pretskazivanje (br. 4682, 4685); i iz značenje riječi, što su istine. Da riječi označavaju istine, je stoga što je sva Reč u nebu od Gospoda; stoga reči, u unutrašnjem smislu, označavaju istine, a Reč u opštem oznčava svu Božansku istinu.

2. U pogledu samoga predmeta, ovo je najviša istina u svim crkvama koje su odvojile veru od ljubavi ka bližnjemu, da oni preziru, naime, da osećaju odbojnost prema istini da je Gospodovo Ljudsko Božansko. Svi oni koji su pripadali Drevnoj Crkvi i koji nisu razdvajali ljubav ka bližnjem od vere, verovali su da je Bog svemira jedan Božanski Čovek, i da je On bio Božanski kao Biće (Esse); otuda su mu i dali ime Jehova. Ovo su oni znali od pradrevnih ljudi, a i stoga što se On pokazivao kao Čovek nekoj njihovoj braći. (prim. prev. Autor stalno pominj me Jehovino, iako zna (vidi br. 2921, 3035), da onaj koji jeste, nema imena. Značenje reči Jehova je ONAJ KOJI JESTE, baš kako se objavio Mojsiju kod gorućega grma, i Jevreji nisu nikad izgovarali tu reč, jer je sveta, nego su umesto nje, govorili reč Gospod, Adonai, koju se reč pisala iznaz slova JHV, kao znakove samoglasnika reči Gospod i koje sučitali Gospod umestoJehova.) Isto ako, oni su znali da svi obredi i sve spoljašnje stvari njihove crkve predstavljaju Njega. Ali oni koji su bili u veri odvojenoj od ljubavi ka bližnjemu, ti nisu mogli da razumeju kako je Ljudsko postalo Božansko, niti su mogli da razumeju da je to izvela Božanskaljubav, jer sve ono što nisu mogli da shvate od neke ideje koju su primili preko spoljašnjih čula, oni su smatrali da to ni ne postoji. To je ono što prati veru odbvojenu od ljubavi ka bližnjemu; jer kod onih koji ovamo misle, njihovo je unutrašnje zatvoreno, jer nema ništaposredno kroz koje bi mogao da im dođe influks.

3. Jevrejska Crkva, koja došla posle ove, verovala je doista da je Jehova Čovek i Bog, jer se On pojavljivao kao čovek Mojsiju i prorocima, što je bio razlog da su Jevreji nazivali svakoga anđela koji im se pokazivao Jehova. (prim. prev. Nazivali su ga Jehova ali su izgovarali reč Gospod, i tako su se obraćali anđelima koji su poslanici Božiji (to jest, Jehovini); što se tiče Mojsija, on je Jehovi video samo leđa, jer se ne može videti Bog i živeti, kao što se ne može dodirnutiSunce i ostati živ, ali se može osetiti i uživati u Svetlosti koja dolazi odSunca). Uprkos toga, oni su imali istu ideju o Njemu kao i Neznabošci o njihovim bogovima; Jevreji su više voleli Jehovu Boga nego te bogove, jer je On mogao činiti čuda (br. 4299); oni nisu znali da je Jehova Gospod u Reči (br. 2921, 3035), i da je Njegovo Božansko Ljudsko bilo predstavljeno u svim njihovim obredima, . Njihova jedina misao o Mesiji ili Hristu bila je da će On biti veliki prorok, veći od Mojsija, i najveći car, veći od Davida, koji će ih velikim čudima vratiti u zemlju Hanansku. Nisu hteli ništa da čuju o Njegovom nebeskom carstvu, jer su oni razumeli samo svetske stvari, pošto su se bili odvoji od ljubavi ka bližnjemu.

4. Međutim, Hrišćnska Crkva, u spoljašnjem bogoštovanju, doista obožava Gospodovo Božansko Ljudsko, posebno u Svetoj Večeri, jer je On kazao da je hleb Njegvo telo, a vino Njegova krv; ali u svojoj doktrini, oni ne smataju da je Njegovo Ljudso Božansko, jer prave razliku između Božanske prirode i ljudske prirode. Razlog ovome je to što se crkva udaljila od ljubavi ka bližnjemu prema veri, i na kraju prema veri odvojenoj. A pošto ne priznaju da je Gospodovo Ljudsko Božansko, mnogi se spotiču i , u srcu, poriču G br. 4689. Pa ipak, istina je da je Gospodovo Božansko Ljudsko Božansko i da je proističuče (Manifestacija) (Existens) od Božanskog kao Bića (Esse), i da je On Božanski kao Biće (Esse) i Božansko Proističuće da su jedno, kao što Gospod jasni uči kod Jovana: Isus reče Filipu, Koliko sam dugo s vama, i nisi me poznao? Onaj ko vidi Mene, vidi Oca. Zar ne vjeruješ da sam ja u Ocu, i Otac u Meni? Vjeruj da sam ja u Ocu, i da je Otac u Meni Jovan 14:9-11. kao i na drugim mestima. Jer Božansko Proističuće (Existens) je Božansko Samo kojeproizilazi od Božanskog kao Bića (Esse), a u slici je Čovek; jer nebo, u kome je to sve, predstavklja Velikog Čoveka, kao što je gore rečeno (br. 4687), i kao što je bilo pokazano na kraju poglavlja, u korespondenciji svih stavri u čoveku s njim (s Velikim Čovekom).

5. Gospod je doista bio rođen kao i svaki drugi čovek, i imao jedno slabo ljudsko od majke; ovo je ljudsko Gospod je otstranio, tako da na kraju nije više bio Marijin sin, te je učinio Svoje Ljudsko u Sebi Božanskim, što se označava time što se kaže se se proslavio; a isto tako, On je pokazao Petru, Jakovu, i Jovanu, kad se preobrazio, je je On Božanski Čovek.