222. I napisaću na njemu ime Boga svojega. Da ovo označava koliko je u skladu sa Božanskom istinom koja je usađena u život, vidi se iz značenja napisati na nekome, kada se kaže da to čini Gospod, što označava usaditi u život, o čemu ćemo govoriti ubrzo, a isto tako iz značenja imena, što označava kvalitet njihovog stanja (o čemu vidi gore, br. 148); i iz značenja od Boga, što označava Božansku istinu koja proizilazi od Gospoda u nebu, pa je tako i Gospod u nebu (vidi br. 220); jer Gospod je iznad neba, jer se pokazuje onima koji su u nebu kao Sunce (kao što se može videti u delu, Nebo i Pakao 116-125). Božansko proizlazeće od Sunca neba, koje se naziva Božanskom istinom, je ono što se u Reči označava Bogom; otuda to da se anđeli nazivaju bogovima, i da je izraz Bog, u jevrejskom jeziku, Elohim, u množini. Iz ovih se razmatranja jasno vidi zašto Gospod ovde kaže, ime Boga moga (br. 219), i u onome što sledi, napisaću na njemu ime grada Boga moga, novoga Jerusalima, koji silazi iz neba od Boga (br. 223).

Razlog da pisanje na nekome označava usađivanje u život je to, što pisati znači staviti nešto na papir iz sećanja, iz misli i uma, da bi se sačuvalo; stoga, u duhovnom smislu, to označava ostati u čovekovom životu, jer je upisano i usađeno u njemu. Tako se prirodni smisao ovoga izraza okrenuo u duhovni smisao; jer prirodno je pisati na papiru ili u knjizi, a duhovo je upisati u život, što se radi onda kada se to usađuje u veru i ljubav; jer ljubav i vera sačinjavaju duhovni život čoveka.

Zato što napisati označava usaditi u život, stoga se kaže za Jehovu, ili Gospoda, da On piše, i da je napisao knjigu, čime se označava ono što jeupisano od Gospoda u čovekovom duhu, to jest, u srcu i duši, ili, što je isto, u njegovoj ljubavi i veri. Kao kod Davida:

Ni jedna kost moja nije bila tebi sakrivena, iako sam sazdan tajno. Zametak moj vidješe oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabilježeni, kad ih još nije bilo ni jednoga (Psalam 139:15, 16).

Ponovo:

Neka se izbrišu iz knjige živijeh, s pravednicima neka ne budu zapisani (Psalam 69:28).

Kod Danila:

Svi će se izbaviti koji budu upisani u knjizi (12:1).

Kod Mojsija:

Izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao. A Jehova reče Mojsiju: ko mi je zgriješio, onoga ću izbrisati iz knjige svoje (Izlazak 32:32, 33).

U Apokalipsi:

I vidjeh u desnici onoga što sjeđaše na prijestolu knjigu napisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata (5:1)

Ponovo:

I pokloniše se svi koji žive na zemlji, kojima imena nijesu zapisana u životnoj knjizi Jagnjetovoj, koje je zaklano od postanja svijeta (13:8; 17:8).

I opet:

I vidje gdje se knjige otvoriše. I druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po djelima svojim, i ko se ne nađe upisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno (20:12, 13, 15).

I opet:

I nijedan neće ući u Novi Jerusalim osim koji je upisan u Jagnjetovu knjigu života (21:27).

Iz ovoga ne treba razumeti da su osobe upisane u knjizi života, nego da su sve stvari vere i ljubavi upisane u čovekovom duhu (kao što se vidi iz onoga što je rečeno o ovome predmetu u delu, Nebo i Pakao 41-469). Da pisati, u Reči, označava upisati i usaditi u život, vidi se isto tako iz drugih odlomaka gde se to pominje; kao kod Jeremije:

Staviću zakon moj u njih, i napisaću ga na srcima njihovim (31:33).

Staviti zakon u njih, označava Božansku istinu u njih, označava iznutra u čoveka (kao što se može videti, Nebeske Tajne, br. ?074, 2940, 2973); a napisati na njihovim srcima, to je utisnuti na njihovu ljubav, jer srce označava ljubav (vidi Nebeske Tajne 7542, 9050, 10336).

Kod Jezekilja:

I prorok vidje savijenu knjigu. I razvi se preda mnom, i bješe ispisana iznutra i spolja. I bješe u njoj upisan plač i naricanje i jauk (2:9, 10; 3:1-3).

Savijena knjiga napisana iznutra i izvana označava stanje crkve u to vreme, stoga kvalitet života onih koji su pripadali crkvi; stoga savijena knjiga, koja se ovde pominje, slična je onoj knjizi života pomenutoj gore; i pošto je njihov život bio lišen dobara ljubavi i istina vere, kaže se, da je U njoj upisan plač i naricanje i jauk.

Zakonom koji je bio napisan na kamenim pločama prstom Božijim (Izlazak 31:18; Zak. Ponov. 4:13;9:10)

bilo je označeno da zakon mora da bude uveden (utisnut) u život (Nebeske Tajne 9416); zakonom se, u uskom smislu, označavaju zapovesti Dekaloga, ali u širem smislu, cela Reč (vidi Nebeske Tajne 6752, 7463). Kamenom se označava istina, a tamo označava Božansku istinu (vidi Nebeske Tajne 643, 1298, ?72, 6426, 8609, 10376). Isto je označeno riječima zakona napisanog na dvanaest kamenova izvađenih iz Jordana (Zak. Ponov. 27:2-4, 8; Jošua 4:3 i sledeći stihovi).

Kod Jezekilja:

Sine čovječiji, uzmi jedno drvo, i napiši na njemu: Judi i svima sinovima Izraljevim, drugovima njegovijem. Pa onda uzmi drugo drvo, i na njemu napiši: Josifu drvo Jefremovo i svega doma Izrailjeva, drugova njegovijeh. I sastavi ih jedno s drugim da budu kao jedna palica u mojoj ruci (37:16, 17).

Šta ove stvari označavaju niko ne može da zna ukoliko ne zna šta je predstavljeno Judom, a šta Jefremom, a šta Josifom. Judom je predstavljeno nebesko carstvo Gospodovo, a Josifom, njegovo duhovno carstvo; pisanjem njima da drvenim palicama, označava se stanje ljubavi, a otuda život jednog i drugog carstva. Njihova se povezanost u jedno nebo označava njihovim spajanjem u jedan komad, koji može da bude u mojoj ruci /u ruci proroka, odnosno Gospoda/. Značenje je slično značenju Gospodovih reči,

I druge ovce imam koje nisu od ovoga sada; i njih moram dovesti; da bude jedno stado i jedan pastir (Jovan 10:16).

Razlog da je pisano na drvetu je to, što drvo označava dobro, i ono je to što povezuje. (I ove će stvari biti jasnije iz onoga što je pokazano u Nebeskim Tajnama, da Gospodovo carstvo pre njegovog dolaska nije bilo kao posle njegovog dolaska, br. 6372, 8054; da su duhovni posebno bili izbavljeni Gospodovim dolaskom u svijet, i da su se tada povezali s onima koji su bili u Njegovom nebeskom carstvu u jedno nebo, br. 2661, 2716, 2833, 3969, 6854, 7035, 7091, 7828, 9684. Da postoje dva carstva, nebesko i duhovno, i tri neba, i da su ona povezana u jedno nebo, može se videti u delu, Nebo i Pakao 20-28, 1:29-40. Da se Judom, u reprezentativnom smislu, označava Gospodovo nebesko carstvo, Nebeske Tajne 3654, 381, 5583, 6363; da se Josifom označava Gospodovo duhovno carstvo, br. 3969, 3971, 6417; da se Jefremom označava Intelektualno duhovne crkve, br. 3969, 5354, 6222, 6238, 6296; da se drvetom označava dobro ljubavi, br. 643, 3720, 8354.)

Kod Isaije:

Ovaj će reći: ja sam Jehovin; a onaj će se zvati po imenu Jakovljevu, a drugi će se pisati svojom rukom da je Jehovin, i prezivaće se imenom Izrailjevim (44:5).

Ove se stvari kažu o Gospodu i Njegovom Božanskom Ljudskom; a Jakovom i Izrailjem, gde se govori o Gospodu, označava se Njegovo Ljudsko; a da je bilo Jehova, označeno je rečima: Ja sam Jehovin, kao i pisanjem svojom vlastitom rukom Jehovin. (Da se, u najvišem smislu, Izrailjem i Judom označava Gospod, može se videti, Nebeske Tajne 4286, 4570, 6424.)

Kod Jeremije:

O Jehova, nado Izrailjeva; svi koji te ostavljaju neka se posrame; koji odstupaju od mene, neka se zapišu na zemlji, jer ostaviše izvor žive vode. Iscijeli me, o Jehova, i biću izbavljen! (17:13, 14).

Zapisati se na zenlji, je biti osuđen zbog stanja života, jer se zemljom označava ono što je osuđeno (vidi, Nebeske Tajne, 2327, 7418, 8306). Otuda se vidi šta je označeno Gospodovim pisanjem prstom po zemlji, kao što je zabeleženo kod Jovana:

A književnici i fariseji dovedoše k njemu ženu uhvaćenu u preljubi, i postaviše je na srijedu. I rekoše mu: učitelju, ova je žena uhvaćena sad u preljubi; a Mojsije nam u zakonu zapovijedi da takove kamenom ubijamo; šta ti kažeš? Ovo pak rekoše kušajući ga da bi ga imali za što okriviti. A Isus, saže se dolje i pisaše prstom po zemlji (ne gledajući na njih). A kad ga jednako pitahu, ispravi se i reče im: koji je među vama bez grijeha, neka najprije baci kamen na nju. Pa se opt saže i pisaše po zemlji. A kad oni to čuše, pokarani budući od svoje savjesti, izlažahu jedan za drugijem počevši od starješina do pošljednjeg; i osta Isus sam i žena stojeći po sredini. A kad se Isus ispravi, a ne vidjevši ni jednoga do ženu samu, reče: gdje su oni koji te tužahu? Ni jedan te ne osudi? A ona reče: ni jedan, Gospode! A Isus reče: ni ja te ne osuđujem; Idi, i odsele ne griješi (8:3-11).

Gospodovim pisanjem po zemlji, označava se i ono što je označeno gore kod Jeremije, gde se kaže, Koji odstupaju od mene, neka se zapišu na zemlji, naime, da su i oni podjednako osuđeni zbog preljuba; stoga Isus kaže: Onaj koji je među vama bez grijeha, neka baci prvi kamen na nju.

To što je Gospod dva puta pisao po zemlji u hramu, označava, u duhovno msmislu, njihovu osudu zbog preljuba. Jer su Književnici i Fariseji bili oni koji su preljubočinili dobra i falsifikovali istine Riječi, stoga i crkve; a preljube, u duhovnom smislu, su preljubočinjenja dobra i falsifikovanja istine (kao što se može videti gore, br. 141, 161); stoga je On taj narod nazvao preljubočinskim giješnim pokoljenjem (Marko 8:38).

4286. Stih 28. A on reče: od sele se ne ćeš zvati Jakov, nego Izrailj. Da ovo označava Božansko Nebesko-duhovno tada, i da je Izrailj nebesko-duhovni čovek koji je u Prirodnom, i da tako pripada Prirodnom; i da je sami nebesko-duhovni čovek, koji pripada Racionalnom, Josip, biće jasno iz onoga što sledi o Jakovu i o Izrailju, a isto tako i o Josipu; jer se prvo mora reći šta je nebesko-duhovno ovde. Poznato je zaista u crkvi u naše dane da postoji duhovni i prirodni čovek, ili da da postoji unutrašnji i spoljašnji čovek; ali šta je duhovni ili unutrašnji čovek, to nije dobro poznato, a još manje šta je nebeski čovek, i po čemu se razlikuje od duovnog; a pošto se ovo ne zna, to se ne može znati ni šta je nebesko-duhovni čovek, koji je ovde Izrailj, pa se to mora ukratko izneti 2. . Da postoje tri neba, naime, najdublje, srednje, i poslednje; ili, što je isto, treće, drugo, i prvo, kao što je poznato. Najdublje ili treće nebo je nebesko; jer anđeli se tamo nazivaju nebeskim, jer su u ljubavi ka Gospodu, pa su stoga najdublje poveznti s Gospodom, pa zato što su takvi, oni nadilaze ostale mudrošću, a oni su i nevini, a otuda se nazivaju nevinostima i mudrostima. Ovi se anđeli razlikuju na unutrašnje i na spoljašnje. Srednje ili drugo nebo je duhovno: tamo se anđeli nazivaju duhovnim, jer su u ljubavi ka bližnjemu, to jest, u uzajamnoj ljubavi, koja je takva da jedan voli drugoga više nego samoga sebe; i pošto su takvi, oni su i u inteligenciji, i nazivaju se inteligencija, a. I ovi se anđeli razlikuju na unutrašnje i spoljašnje. Poslednje il rvo nebo, međutim, je isto tako nebesko i duhovno, ali ne u istom stepenu kao prethodna (neba); jer još imaju prirodnog, pa se stoga nazivaju nebesko-prirodni i duhovno-prirodni. I ovi su u uzajamnaoj ljubavi, ali oni ne vole druge više nego sebe, nego kao sebe. Oni su u osećanju dobra i u spoznajama istine; ovi se isto tako razlikuju na unutrašnje i spoljašnje.

3. Ali šta je nebesko-duhovno, biće ukratko rečeno. Oni su nazvani nebesko-duhovnim, za koje se gore reklo da su duhovni, i da su u srednjem ili drugom nebu; oni se nazivaju nebeskim zbog uzajamne ljubavi, a duhovnim zbog inteligencije. Unutrašnji su tamo oni kojisu predstavljeni Josipom, i koji se nazivaju Josip u Reči; a oni tamo koji su spoljašnji, to su oni koji su predstavljeni Izrailjem, i koji se naziaju Izrailj u Reči; prethodni, naime, unutrašnji, koji se nazivaju Josip, pripadaju Racionalnom; ali spoljašnji koji se nazivaju Izrailj, pripadaju Prirodnom. Ovo je razlog da se kaže da je Izrailjnebesko-duhovni čovek koji je u Prirodnom, i koji pripada Prirodnom; i da je Josip nebesko-duhovni čovek sam, koji pripada Racionalnom. Jer, u univerzalnom smislu, svo dobro, koje pripada ljubavi i ljubavi ka bližnjemu, naziva se nebesko, a sva istina je odvere i inteligencije, naziva e duhovnom 4. Ovo je sve rečeno kako bi se znalo šta znači Izrailj. Ali Izrailj, u najvišem smislu, označava Gospoda u pogledu Božanskog Nebesko-duhovnog; u unutrašnjem smislu, međutim, označava Gospodovo duhovno carstvo u nebu i na zemlji. Gospodovo duhovno carsto na zemlji je crkva, koja se naziva duhovnom crkvom. A pošto Izrailj označava Gospodovo duhovno carstvo, to Izrailj tako isto označava i duhovnog čoveka, jer u svakom ovakvom čoveku je Gospodovo carstvo; jer jedan čovek je jedno nebo, a isto tako i crkva, u najmanjoj formi (br. 4279). Što se tiče Jakova, njim je, u najvišem smislu, predstavljen Gospod kao Prirodno kako nebesko tako i duhovno; a u u unutrašnjem smislu, Gospodovo carstvo onakvo kakvo je u poslednjem ili prvom nebu, pa stoga i u crkvi. Dobro u Prirodnom je ono što se naziva nebeskim, a istina je ono što se naziva duhovnim. Iz ovoga se vidi šta je označeno Izrailjem a šta Jakovom u Reči, kao i zašto je Jakov dobio ime Izrailj.

5. Ali ove stvari mora da izgledaju zamračeno, zato što malo ljudi zna šta je duhovni čovek, a još manje onih koji znaju šta je nebeski čovek, niti da među nebeskim i duhovnim postoji razlika. Razlog što se ovo ne zna, je to što se ne vide odvojeno dobro ljubavi i milosrđa, od istine vere; a razlog da se to ne opaža je to, što više nema prave ljubavi ka bližnjemu, pa tamo gde je nema, ona se ne može n pažati. Drugi je razlog to, što se čovek malo brine za život posle smrti, a to znači za stvari neba, a mnogo za one koje se tiču stvari ovoga sveta. Kad bi se čovek brinuo o stvarima koje se odnose na život posle smrti, a to znači o stvarima neba, on bi lako razumeo sve što je gore rečeno; jer ono što čovek voli, to on lako i razume, ali teško razume ono što ne voli.

6. Da Jakov označava jedno a Izrailj drugo, sasvim je jasno iz Reči; jer u njenim istorijskim delovima, kao i u proročkim, o njemu se govori kao o Jakovu, a onda kao Izrailju, a ponekad oba imena se nalaze u istom stihu; iz čega se vidi da postoji unutrašnji smisao u Reči, i da se bez toga smisla ovo je bi znalo. Da se o Jakovu govori kao o Jakovu, a onda kao o Izrailju, vidi se iz sledećih odlomaka: A Jakov življaše u zemlji gdje mu je otac bio došljak. A Izrailj ljubljaše Josipa najvećma između svijeh sinova svojih (Postanje 37:1-3). Ovde se prvo Jakov naziva Jakovom, a odmah zatim Izrailjem; a naziva se Izrailjem onda kada se govori o Josipu; Opet: A Jakov videći da ima žita u Egiptu reče sinovima svojim: što gledate jedan na drugoga? I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostlima koji dolažahu (Postanje 42:1, 5). A posle; Tako se vratiše iz Egipta, i dođoše u zemlju Hanansku k Jakovu ocu svojemu. Ali kad mu kazaše sve riječi Josipove, i vidješe kola, koja posla Josip po oca, tada oživje duh Jakova oca njihova. I reče Izrailj: dosta mi je kad je još živ moj sin Josip; idem da ga vidim dokle nijesam umro. (Postanje 45:25, 27, 28). Opet; Tada pođe Izrailj sa svijem što imaše i došav u Bersabeju, prinese žrtvu Bogu oca svojega Isaka. I Bog reče Izrailju noću u utvari: Jakove! Jakove! I pođe Jakov u Bersabeju; i sinovi Izrailjevi posadiše Jakova oca svojega i djecu svoju i žene svoje na kola koja posla Faraon po nj. (Postanje 46:1, 2, 5). U istom poglavlju: A ovo su imena djece Izrailjeve što dođoše u Egipat: Jakov i sinovi njegovi. Prvenac Jakovljev Ruben (Postanje 46:8), Dalje: Poslije dovede Josip i Jakova oca svojega i izvede ga pred Faraona, i blagoslovi Jakov Faraona. A Faraon reče Jakovu: koliko ti ima godina? Odgovori Jakov Faraonu: meni je sto i trideset godina kako sam došljak. I blagosloviv Jakov Faraona otide od Faraona (Postanje 47:7-9). U istom poglavlju: A djeca Izrailjeva življahu u zemlji Egipatskoj u kraju Gesenskom, i držahu ga, i narodiše se. I Jakov poživje u zemlji Egipatskojsedamnaest godina; a svega bi Jakovu sto i četrdeset i sedam godina. A kada se približi vrijeme Izrailju da umre, dozva sina sviojega Josipa i reče mu (sihovi 27-29).

Opet: I javiše Jakovu i rekoše: evo sin tvoj Josip ide k tebi. A Izrailj se okrijepi, te sjede na postelji svojoj. I reče Jakov Josipu: Bog svemogući jav e meni u Luzu (Postanje 48:2, 3). A naziva se Izrailjem u istom poglavlju (stihovi 8, 10, 11, 13, 14, 20, 21). I na kraju: Poslije sazva Jakov sinove svoje i reče. Skupite se da vam javim šta će vam biti do pošljetka. Skupite se i poslušajte, sinovi Jakovljevi, poslučajte Izrailja oca svojega. A kad izgovori Jakov zapovijesti sinovima svojim, diže noge svoje na postelju, u umrije, i pribran bi k rodu svojemu Postanje 49:1, 2, 33). Iz ovih odlomaka sasvim je jasno da se o Jakovu ponekad govori kao o Jakovu, a ponekad kao o Izrailju, te da tako Jakov označava jednu stvar, a Izrailj drugu; ili da je jedno označeno Jakovom, a drugo Izrailjem, i da se ne može znati koja je ovo tajna bez unutrašnjeg smisla.

7. Ali šta Jakov znači a šta Izrailj, rečeno je gore. U opšte, Jakovom u Reči označava se spoljašnje crkve, a Izrailjem unutrašnje; jer svaka crkva ima spoljašnje i unutrašnje, ili je unutrašnja ili spoljašnja. A pošto je ono što je označeno Jakovom i Izrailjem, i pošto sve crkve je od Gospoda, otuda, u najvišwem smislu, kako Jakov tako i Izrailj označavaju Gospoda, Jakov Njegovo Božansko Prirodno, a Izrailj Božansko Duhovno. Otuda, spoljašnje Gospodovog carstva i Njegove crkve, je Jakov, a unutrašnje je Izrailj – kao što je očioto iz sledećih odlomaka, u kojima je svaki imenovan u svom vlastitom smislu. U Jakovljevom proroštvu, tada Izrailju: Ojačaše mišice ruku njegovijeh od ruku jakoga Boga Jakovljeva, odakle posta pastir i kamen Izrailju (Postanje 49:24), Kod Isaije: Ali sada čuj, Jakove, slugo moj i Izrailje, kojega izabrah. Jer ću izliti vodu na žednoga i potoke na suhu zemlju, izliću duh svoj na natražje. Ovaj će reći: ja sam Jehova a onaj će se zvati po imenu Jakovljevom, a drugi će pisati svojom rukom , i prezivaće se imenom Izrailjevim(44:1, 3, 5): Gde i Jakov i Izrailj jasno označavaju Gospoda, a sjeme i natražje Jakovljevo i Izrailjevo, označava one koji su u veri u Njega. U Balamovom proročanstvu kod Mojsija: Ko će izbrojiti prah Jakovljev i broj od četvrti Izrailja? (Brojevi 23:19). I opet: Jer nema čini na Jakova ni vradžbina na Izrailja; u ovo doba govoriće se o Jakovu i o Izrailju, šta je učinio Bog (stih 23). Dalje: Kako su lijepi šatori tvoji, Jakove, i kolibe tvoje, Izrailje! Brojevi 24:5. I opet: Vidim ga, ali ne sad; gledam ga, ali ne iz bliza; izaći će zvijezda iz Jakova i ustaće palica iz Izrailja (stih 17), Kod Isaije: Čuj me, Jakove i Izrailje, kojega pozvah: ja sam prvi, ja sam i poslednji (Isaija 48:12).

Opet: Jednom će se ukorijeniti Jakov, procjetaće i uzrast Izrailj, i napuniće vaseljenu plodom (Isaija 27:6).

Kod Jeremije: Ti se dakle ne boj, Jakove slugo moja, govori Jehova, i ne plaši se, Izrailje Jeremija 30:10).

Kod Miheja: Doista ću te sabrati svega, Jakove, doista ć kupiti ostatak Izrailja; postaviću ih zajedno kao ovce Bosorske Mihej 2:12).

8. Iz kojeg je razloga Jakov dobio ime Izrailj, vidi se iz samih reči kad mu je dato ime:- Od sele ime ti neće biti Jakov, nego Izrailj, jerse kao borio s Bogom i s ljudima, i odolio si. Jer u izvornom jeziku Izrailjznači onaj koji se borio s Bogom kao prvak (knez), čime se označava u unutrašnjem smislu da je On pobedio u borbama iskušenja; jer iskušenja i borbe u iskušenjima bila su sredstva pomoću kojih je Gospod učinio Svoje Ljudsko Božanskim (br. 1737, 1813{ign95} i na drugim mestima); a iskušenja i pobede u iskušenjima su ono što čini čoveka duhovnim; iz kojeg je razloga Jakov bio ime Izrailj kad je pobedio u rvanju. {ign94}Da rvanje označava biti iskušavan{ign95} može se videti gore 4274), Poznato je da se Crkva, ili čovek Hrišćanske Crkve naziva Izrailjem; ali niko u Crkvi nije Izrailj osim onaj koji je postao duhovan pomoću iskušenja. Samo ime to pokazuje. Da je kasnije potvrđeno da Jakov treba da se zove Izrael, vidi se iz onoga što sledi u drugom poglavlju, gde su ove reči: I javi se Bog Jakovu opet, po što izide iz Padam-Arama, i blagoslovi ga. I reče mu Bog: ime ti je Jakov; ali se od sele ne ćeš zvati Jakov, nego će ti ime biti Izrailj. I nadjede mu ime Izrailj. (Postanje 35:10, 11).

Razlog za ovo porvrđivanja kazaće se kasnije.