Jevanðelje po Marku 4

¹ I opet poče učiti kod mora, i skupiše se oko Njega ljudi mnogi tako da mora ući u lađu, i sedeti na moru; a narod sav beše na zemlji kraj mora.

² I učaše ih u pričama mnogo, i govoraše im u nauci svojoj:

³ Slušajte: evo iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, dogodi se da jedno pade ukraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ga.

⁵ A drugo pade na kamenito mesto gde ne beše mnogo zemlje; i odmah izniče; jer ne beše u dubinu zemlje:

⁶ A kad obasja sunce, uvenu, i budući da nemaše korena, usahnu.

⁷ I drugo pade u trnje; i naraste trnje i udavi ga, i ne donese rod.

⁸ I drugo pade na zemlju dobru; i davaše rod koji je napredovao i rastao i donosio po trideset i po šezdeset i po sto.

⁹ I reče: Ko ima uši da čuje neka čuje.

¹⁰ A kad osta sam, zapitaše Ga koji behu s Njim i sa dvanaestoricom za ovu priču.

¹¹ I reče im: Vama je dano da znate tajne carstva Božjeg, a onima napolju sve u pričama biva;

¹² Da očima gledaju i da ne vide, i ušima slušaju i da ne razumeju; da se kako ne obrate i da im se ne oproste gresi.

¹³ I reče im: Zar ne razumete ovu priču? A kako ćete sve priče razumeti?

¹⁴ Sejač reč seje.

¹⁵ A ono su kraj puta, gde se seje reč i kad je čuju odmah dođe sotona i otme reč posejanu u srcima njihovim.

¹⁶ Tako su i ono što se seje na kamenitim mestima, koji kad čuju reč odmah je prime s radošću;

¹⁷ Ali nemaju korena u sebi, nego su nepostojani, pa kad bude do nevolje ili ih poteraju reči radi, odmah se sablazne.

¹⁸ A ono su što se u trnju seje koji slušaju reč,

¹⁹ Ali brige ovog sveta i prevara bogatstva i ostale slasti uđu i zaguše reč, i bez roda ostane.

²⁰ A ono su što se na dobroj zemlji seje koji slušaju reč i primaju, i donose rod po trideset i po šezdeset i po sto.

²¹ I govoraše im: Eda li se sveća užiže da se metne pod sud ili pod odar? A ne da se na svećnjak metne?

²² Jer nema ništa tajno što neće biti javno; niti ima šta sakriveno što neće izaći na videlo.

²³ Ako ima ko uši da čuje neka čuje.

²⁴ I govoraše im: Pamtite šta čujete: kakvom merom merite onakvom će vam se meriti i dometnuće se vama koji slušate.

²⁵ Jer ko ima, daće mu se; a koji nema, uzeće mu se i ono što ima.

²⁶ I govoraše im: Tako je carstvo Božje kao čovek kad baci seme u zemlju;

²⁷ I spava i ustaje noću i danju; i seme niče i raste, da ne zna on.

²⁸ Jer zemlja sama od sebe najpre donese travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu.

²⁹ A kad sazre rod, odmah pošalje srp; jer nasta žetva.

³⁰ I govoraše: Kakvo ćemo kazati da je carstvo Božje? Ili u kakvoj ćemo ga priči iskazati?

³¹ Ono je kao zrno gorušičino koje kad se poseje u zemlju manje je od svih semena na zemlji;

³² A kad se poseje, uzraste i bude veće od sveg povrća, i pusti grane velike da mogu u njegovom hladu ptice nebeske živeti.

³³ I takvim mnogim pričama kazivaše im reč, koliko mogahu slušati.

³⁴ A bez priča ne govoraše im ni reči. A učenicima posebno kazivaše sve.

³⁵ I reče im onaj dan uveče: Hajdemo na one strane.

³⁶ I otpustivši narod uzeše Ga kako beše u lađi; a i druge lađe behu s Njim.

³⁷ I postade velika oluja; i valovi tako zalivahu u lađu da se većnapuni.

³⁸ A On na krmi spavaše na uzglavlju; i probudiše Ga, i rekoše Mu: Učitelju! Zar Ti ne mariš što ginemo?

³⁹ I ustavši zapreti vetru, i reče moru: Ćuti, prestani. I utoli vetar, i postade tišina velika.

⁴⁰ I reče im: Zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vere.

⁴¹ I uplašiše se vrlo, i govorahu jedan drugom: Ko je Ovaj, dakle, da Ga i vetar i more slušaju?