¹ Potom opet podigoh oči svoje, i videh, a to četvora kola izlažahu između dve gore, a te gore behu od bronze.

² U prvim kolima behu konji riđi, a u drugim kolima konji vrani,

³ A u trećim kolima konji beli, a u četvrtim kolima konji šareni, jaki.

⁴ I progovorivši rekoh anđelu koji govoraše sa mnom: Šta je to, gospodaru moj?

⁵ A anđeo odgovori i reče mi: To su četiri vetra nebeska, koji izlaze ispred Gospoda sve zemlje, gde stajaše.

⁶ Konji vrani što su u jednim, oni idu u severnu zemlju; a beli idu za njima, a šareni idu u zemlju južnu.

⁷ I jaki izašavši hteše da idu i prolaze zemlju; i reče: Idite prolazite zemlju. I stadoše prolaziti zemlju.

⁸ Tada me zovnu, i reče mi: Vidi, koji otidoše u zemlju severnu, umiriše duh moj u zemlji severnoj.

⁹ Potom mi dođe reč Gospodnja govoreći:

¹⁰ Uzmi od roblja, od Heldaja i od Tovije i od Jedaje, koji dođoše iz vavilonske, pa dođi istog dana i uđi u dom Josije, sina Sofonijinog.

¹¹ Uzmi srebra i zlata, i načini vence, i metni na glavu Isusu, sinu Josedekovom, poglavaru svešteničkom.

¹² I reci mu govoreći: Ovako veli Gospod nad vojskama: Evo čoveka, kome je ime Klica, koja će klijati s mesta svog i sagradiće crkvu Gospodnju.

¹³ Jer će On sagraditi crkvu Gospodnju, i nosiće slavu, i sedeće i vladati na svom prestolu, i biće sveštenik na prestolu svom, i savet mirni biće među obema.

¹⁴ I venci neka budu Elemu i Toviji i Jedaji i Henu, sinu Sofonijinom za spomen u crkvi Gospodnjoj.

¹⁵ I koji su daleko doći, će i gradiće crkvu Gospodnju, i poznaćete da me je Gospod nad vojskama poslao k vama. I to će biti ako uzaslušate glas Gospoda Boga svog.

¹ Veseli se, nerotkinjo koja ne rađaš, zapevaj i poklikni ti, koja ne trpiš muke od porođaja, jer pusta ima više dece nego li ona koja ima muža, veli Gospod.

² Raširi mesto šatora svog, i zavese stana tvog neka se razastru, ne brani, produži uža svoja, kolje svoje utvrdi.

³ Jer ćeš se nadesno i nalevo rasprostraniti, i seme će tvoje naslediti narode, i puste će gradove naseliti.

⁴ Ne boj se, jer se nećeš osramotiti, i nemoj se stideti, jer nećeš biti prekorna, nego ćeš zaboraviti sramotu mladosti svoje, i prekora udovištva svog nećeš se više sećati.

⁵ Jer ti je muž Tvorac tvoj, ime Mu je Gospod nad vojskama, i Izbavitelj ti je Svetac Izrailjev, Bog svoj zemlji zvaće se.

⁶ Jer kao ženu ostavljenu i u duhu ožalošćenu dozva te Gospod, i kao mladu ženu puštenu, govori Gospod.

⁷ Zamalo ostavih te, ali s velikom milošću pribraću te.

⁸ U malom gnevu sakrih za čas lice svoje od tebe, ali ću te večnom milošću pomilovati, veli Izbavitelj tvoj Gospod.

⁹ Jer mi je to kao potop Nojev: jer kao što se zakleh da potop Nojev neće više doći na zemlju, tako se zakleh da se neću razgneviti na te niti ću te karati.

¹⁰ Ako će se i gore pomaknuti i humovi se pokolebati, opet milost moja neće se odmaknuti od tebe, i zavet mira mog neće se pokolebati, veli Gospod, koji ti je milostiv.

¹¹ Nevoljnice, koju vetar razmeće, koja si bez utehe, evo ja ću namestiti kamenje tvoje na mramoru porfirnom, i osnovaću te na safirima.

¹² I načiniću ti prozore od kristala, i vrata od kamena rubina, i sve međe tvoje od dragog kamenja.

¹³ A sinovi će tvoji svi biti naučeni od Gospoda, i obilan mir imaće sinovi tvoji.

¹⁴ Pravdom ćeš se utvrditi, daleko ćeš biti od nasilja, te se nećeš bojati, i od strahote, jer ti se neće približiti.

¹⁵ Gle, biće ih koji će se sabirati na te, ali neće biti od mene; koji se god saberu na te, pašće.

¹⁶ Gle, ja sam stvorio kovača koji raspaljuje ugljevlje i vadi oruđe za svoj posao, ja sam stvorio i krvnika da ubija.

¹⁷ Nikakvo oružje načinjeno protiv tebe neće biti srećno, i svaki jezik koji se podigne na te na sudu saprećeš. To je nasledstvo sluga Gospodnjih i pravda njihova od mene, veli Gospod.