¹ Potom opet podigoh oči svoje, i videh, a to četvora kola izlažahu između dve gore, a te gore behu od bronze.

² U prvim kolima behu konji riđi, a u drugim kolima konji vrani,

³ A u trećim kolima konji beli, a u četvrtim kolima konji šareni, jaki.

⁴ I progovorivši rekoh anđelu koji govoraše sa mnom: Šta je to, gospodaru moj?

⁵ A anđeo odgovori i reče mi: To su četiri vetra nebeska, koji izlaze ispred Gospoda sve zemlje, gde stajaše.

⁶ Konji vrani što su u jednim, oni idu u severnu zemlju; a beli idu za njima, a šareni idu u zemlju južnu.

⁷ I jaki izašavši hteše da idu i prolaze zemlju; i reče: Idite prolazite zemlju. I stadoše prolaziti zemlju.

⁸ Tada me zovnu, i reče mi: Vidi, koji otidoše u zemlju severnu, umiriše duh moj u zemlji severnoj.

⁹ Potom mi dođe reč Gospodnja govoreći:

¹⁰ Uzmi od roblja, od Heldaja i od Tovije i od Jedaje, koji dođoše iz vavilonske, pa dođi istog dana i uđi u dom Josije, sina Sofonijinog.

¹¹ Uzmi srebra i zlata, i načini vence, i metni na glavu Isusu, sinu Josedekovom, poglavaru svešteničkom.

¹² I reci mu govoreći: Ovako veli Gospod nad vojskama: Evo čoveka, kome je ime Klica, koja će klijati s mesta svog i sagradiće crkvu Gospodnju.

¹³ Jer će On sagraditi crkvu Gospodnju, i nosiće slavu, i sedeće i vladati na svom prestolu, i biće sveštenik na prestolu svom, i savet mirni biće među obema.

¹⁴ I venci neka budu Elemu i Toviji i Jedaji i Henu, sinu Sofonijinom za spomen u crkvi Gospodnjoj.

¹⁵ I koji su daleko doći, će i gradiće crkvu Gospodnju, i poznaćete da me je Gospod nad vojskama poslao k vama. I to će biti ako uzaslušate glas Gospoda Boga svog.

¹ Ko verova propovedanju našem, i mišica Gospodnja kome se otkri?

² Jer izniče pred Njim kao šibljika, i kao koren iz suve zemlje; ne bi obličja ni lepote u Njega; i videsmo Ga, i ne beše ništa na očima, čega radi bismo Ga poželeli.

³ Prezren beše i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da Ga nizašta ne uzimasmo.

⁴ A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da Ga Bog bije i muči.

⁵ Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo.

⁶ Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na Nj bezakonje svih nas.

⁷ Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji je striže ne otvori usta svojih.

⁸ Od teskobe i od suda uze se, a rod Njegov ko će iskazati? Jer se istrže iz zemlje živih i za prestupe naroda mog bi ranjen.

⁹ Odrediše Mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatim, jer ne učini nepravdu, niti se nađe prevara u ustima Njegovim.

¹⁰ Ali Gospodu bi volja da Ga bije, i dade Ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za greh, videće natražje, produžiće dane, i šta je Gospodu ugodno napredovaće Njegovom rukom.

¹¹ Videće trud duše svoje i nasitiće se; pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem, i sam će nositi bezakonja njihova.

¹² Zato ću Mu dati deo za mnoge, i sa silnima će deliti plen, jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grehe mnogih, i za zločince se moli.