1
Tada reče Gospod Mojsiju: Idi k Faraonu, i reci mu: Ovako veli Gospod Bog jevrejski: Pusti narod moj da mi posluži;
2
Ako li ih ne pustiš nego ih još staneš zadržavati,
3
Evo, ruka Gospodnja doći će na stoku tvoju u polju, na konje, na magarce, na kamile, na volove i na ovce, s pomorom vrlo velikim.
4
A odvojiće Gospod stoku izrailjsku od stoke misirske; te od svega što je sinova Izrailjevih neće poginuti ništa.
5
I postavio je Gospod rok rekavši: Sutra će to učiniti na zemlji Gospod.
6
I Gospod učini to sutradan, i sva stoka misirska uginu; a od stoke sinova Izrailjevih ne uginu nijedno.
7
I posla Faraon da vide, i gle, od stoke izrailjske ne uginu nijedno; ipak otvrdnu srce Faraonu, i ne pusti narod.
8
Tada reče Gospod Mojsiju i Aronu: Uzmite pepela iz peći pune pregršti, i Mojsije neka ga baci u nebo pred Faraonom;
9
I postaće prah po svoj zemlji misirskoj, a od njega će postati kraste pune gnoja i na ljudima i na stoci po svoj zemlji misirskoj.
10
I uzeše pepela iz peći, i stadoše pred Faraona, i baci ga Mojsije u nebo, i postaše kraste pune gnoja po ljudima i po stoci.
11
I vračari ne mogoše stajati pred Mojsijem od krasta; jer behu kraste i na vračarima i na svim Misircima.
12
I Gospod učini te otvrdnu srce Faraonovo, i ne posluša ih, kao što beše kazao Gospod Mojsiju.
13
Posle reče Gospod Mojsiju: Ustani rano i izađi pred Faraona, i reci mu: Ovako veli Gospod Bog jevrejski: Pusti narod moj da mi posluži.
14
Jer ću sada pustiti sva zla svoja na srce tvoje i na sluge tvoje i na narod tvoj, da znaš da niko nije kao ja na celoj zemlji.
15
Jer sada kad pružih ruku svoju, mogah i tebe i narod tvoj udariti pomorom, pa te ne bi više bilo na zemlji;
16
Ali te ostavih da pokažem na tebi silu svoju, i da se pripoveda ime moje po svoj zemlji.
17
I ti se još podižeš na moj narod, i nećeš da ga pustiš?
18
Evo, sutra ću u ovo doba pustiti grad vrlo velik, kakvog nije bilo u Misiru otkako je postao pa dosada.
19
Zato sada pošlji, te skupi stoku svoju i šta god imaš u polju, jer će pasti grad na sve ljude i na stoku što se zateče u polju i ne bude skupljeno u kuću, i izginuće.
20
Koji se god između sluga Faraonovih poboja reči Gospodnje, on brže skupi sluge svoje i stoku svoju u kuću;
21
A koji ne maraše za reč Gospodnju, on ostavi sluge svoje i stoku svoju u polju.
22
I Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju k nebu, neka udari grad po svoj zemlji misirskoj, na ljude i na stoku i na sve bilje po polju u zemlji misirskoj.
23
I Mojsije pruži štap svoj k nebu, i Gospod pusti gromove i grad, da oganj skakaše na zemlju. I tako Gospod učini, te pade grad na zemlju misirsku.
24
A beše grad i oganj smešan s gradom silan veoma, kakvog ne beše u svoj zemlji misirskoj otkako je ljudi u njoj.
25
I pobi grad po svoj zemlji misirskoj šta god beše u polju od čoveka do živinčeta; i sve bilje u polju potre grad, i sva drveta u polju polomi.
26
Samo u zemlji gesemskoj, gde behu sinovi Izrailjevi, ne beše grada.
27
Tada posla Faraon, te dozva Mojsija i Arona, i reče im: Sada zgreših; Gospod je pravedan, a ja i moj narod jesmo bezbožnici.
28
Molite se Gospodu, jer je dosta, neka prestanu gromovi Božji i grad, pa ću vas pustiti, i više vas neće niko ustavljati.
29
A Mojsije mu reče: Kad izađem iza grada, raširiću ruke svoje ka Gospodu, a gromovi će prestati i grada neće više biti, da znaš da je Gospodnja zemlja.
30
A ti i sluge tvoje znam da se još nećete bojati Gospoda Boga.
31
I propade lan i ječam, jer ječam beše klasao, a lan se glavičio.
32
A pšenica i krupnik ne propade, jer beše pozno žito.
33
I Mojsije otišavši od Faraona iza grada raširi ruke svoje ka Gospodu, i prestaše gromovi i grad, i dažd ne padaše na zemlju.
34
Ali Faraon videvši gde presta dažd i grad i gromovi, stade opet grešiti, i srce mu otvrdnu i njemu i slugama njegovim.
35
Otvrdnu srce Faraonu, te ne pusti sinove Izrailjeve, kao što beše kazao Gospod preko Mojsija.
