Разговор након доручка

(Коментар о Јеванђеље по Јовану 21:15-25)

У првом делу овог поглавља седам ученика се вратило кући у Галилеју. Они су отишли на пецање, видели Исуса на обали, следили његовим упутствима да пецају с десне стране чамца, извукли су мрежу напуњену 153 рибом на обалу и ... како почиње друга половина поглавља, управо су имали завршили су брзи раст са Њим. Сада се опуштају.

Исус каже Петру: "Да ли ме волиш?" и Петар, можда мало запрепашћен питањем, мислећи да је одговор очит, одговара „да“, а Исус одговара: „Нахрани моја јагњета“. Још два пута овај низ се понавља, али са неким изменама. Затим, након овог необичног разговора, Господин им свима говори малу присподобу о томе да буду млади и касније остареју. Тада Господ говори Петру да га слиједи, а Петар, наизглед љубоморан, пита шта Иван треба да ради. Господ благо побија Петрову љубомору рекавши: "Ако овај човек посегне док ја не дођем шта вам је то?", Али тада каже и Ивану да га следи.

Коначно, Иваново еванђеље, и заиста збирка сва четири еванђеља, затвара се објашњењем Јована да је писац овог еванђеља.

Дакле, погледајмо пажљивије у разговору, присподобама и избијању љубоморе.

У овом делу приче помињу се само два од седам ученика, Петар и Јован. Петар представља веру или истину, али истина о духовним стварима у које стварно верујемо од Бога. Јован представља добро или љубав према ближњем. Прво пребива у делу који разуме, а други у вољи.

Говорећи Петру да храни овце, Господ каже да следити Њега значи проповедати истине које сви ученици сада знају о Господу, његовом доласку и о томе како треба водити живот, како би могао бити следбеник Господ у новој цркви. У разговору је Господин директан и сондиран. "Симон, Јонасов сине, волиш ли ме више од овога?" Мислим да се Петра пита да ли воли Господа, Исуса, више него што воли своје колеге галилејске пријатеље, иако је то двосмислено, може ли значити „да ли ме волиш више од ових шесторице?“ Када Петар одговори први пут каже: "Господе, знаш да те волим."

Уз ово прво од три пробна питања, Господин одговара „Храните моја јагњета“, док је након тога одговор „Храните моје овце“. Овце и јагње обоје представљају људе који воле љубав према добру, али док овце значе оне који воле чинити добро ради ближњег, јагње значе оне који чине добро зарад Господа. Прво је духовно добро, а друго више, и назива се небеско добро. Али људи који у почетку желе чинити добро не знају шта је добро; они то морају научити из Речи и бити поучени. Због тога се Петру каже да их „нахрани“, што значи да истина мора указивати на то колико добро треба учинити. Да би се урадиле добре ствари, мора се повезати жеља воље и разумевање како се то може решити. За успешан хришћански живот, или у већем обиму, хришћанска црква, "Петар" и "Јован", морају да раде у складу.

Затим долази парабола. "Када сте били млади, сами сте се спремили и радили оно што сте желели. Али када постанете стари, морате посегнути за помоћ и други ће вас одвести тамо где не желите да идете."

Изгледа да се овде не уклапа, али наравно да јесте, и на два начина. Први начин је дат у библијском тексту; говори о Господиновој смрти да су га сва пророчанства водила ка његовом распећу, као што је већ поменуто. Други начин је лекција за све нас. Када смо млади, самоуверени и јаки, осећамо да можемо радити оно што желимо и није нам потребна никаква помоћ. Искушења да чинимо зло с којима се ми сами можемо суочити. Али кад будемо мудрији схватамо да сва наша снага долази од Господара, и ако наставимо да зависимо само од нас самих, искушења из пакла ће бити прејака и ми ћемо бити приморани да радимо оно што пакао желе за нас, а не оно што желимо. Морамо научити у почетку да следимо Господа и да зависимо од Њега. То каже на крају присподобе, где се чини да се не уклапа док не разумијемо присподобу. "А кад је то рекао, он им каже: слиједите ме." То је оно што такође морамо да урадимо.

Петар је сретан што проповиједа истину и можда осјећа да је издвојен, али такође схвата да Јован такође воли Господа и да је вољен заузврат. Па пита: "А шта овај човек треба да ради?" Изгледа да потребна хармонија још увек није присутна и да је Петер љубоморан на везу, и вероватно се нада да ће му бити осигурано да је број један ... али то се неће догодити. Петру је једноставно речено да то није важно; он мора да ради посао који му је дат.

Подсећам на причу о Јакову и Езаву, у Постанак 25, где је Езав прворођени и наследиће од Изак-а право рођења и благослов. Јаков занатом који је осмислила његова мајка превари Изака и краде оно што је Езав. Затим бежи у Падан-Арам и тамо остаје са ујаком и постаје богат. Тек се на повратку, када се бори са анђелом, а име му је промењено у Израел, поново среће са Изавом. Промјена имена значи да сада када је Јаков богат истином из Речи, сада пријатељским сусретом са Езавом, такође богатим, да се два близанаца могу у присподоби спојити у једну личност, звану Израел, што значи спајање добра и истина у уму.

Езав значи нешто слично Ивану, оба представљају доброту или истинску љубав. Јаков значи нешто слично Петру, оба представљају истину научену из Речи. Свако наизглед непријатељство између њих око тога што је важније може их учинити и бескорисним, а код особе која постаје анђеоска (као што би сви требали тежити) нема непријатељства. Истина омогућава добро, а добро надахњује истину да би се нешто постигло. Иако о њима можемо засебно мислити и говорити, они су (савршено у Господу, а мање речено у анђелима) спојени у јединство како бисмо могли да буду ожењени. Брак Божијег добра и Божанске истине је извор свега створења. Да, све креација.

Овај брак добра и истине и потреба да обоје радимо у нашим животима, у равнотежи и хармонији, темељни је новохришћански концепт.

У Еванђељима постоји само још једна прича која се дешава после ове. У њему се остали ученици придружују овде поменутим седморицама да чују последње Господове заповести.

2921. 'My lord, you are a prince of God in the midst of us' means the Lord as regards Divine good and truth with them. This is clear from the meaning of 'a lord' and of 'a prince of God', and from the meaning of 'in the midst of us'. The fact that the expression 'lord' is used when good is the subject is clear from the Old Testament Word, for there Jehovah is sometimes called Jehovah, sometimes God, sometimes Lord, sometimes Jehovah God, sometimes Lord Jehovih, sometimes Jehovah Zebaoth, and always for a hidden reason which cannot be known except from the internal sense. In general when the celestial things of love, that is, when good, are dealt with, the name Jehovah is used, but when the spiritual things of faith are dealt with, the name God is used. And when both together are dealt with, the names Jehovah God are used. When however the Divine power of good, that is, when omnipotence is the subject, Jehovah Zebaoth (or Jehovah of Hosts), and also the Lord, are used; so that the names Jehovah Zebaoth and the name the Lord have the same sense and meaning. From this also, that is to say, from the power of good, men and angels are called 'lords', and in the contrary sense those are called servants or slaves who have no power at all or else have a power received from their lords. From these considerations it becomes clear that here 'my lord' in the internal sense means the Lord as regards good, which in what follows below will be illustrated from the Word. 'A prince of God' however means the Lord as regards the power of truth, that is, as regards truth, as becomes clear from the meaning of 'a prince' or 'princes' as first and foremost truths, dealt with in 1482, 2089, and from the fact that the phrase 'a prince of God' is used, for the name God is used when truth is dealt with but the name Jehovah when good is dealt with, 2586, 2769, 2807, 2822. As regards 'in the midst of us' meaning among them or present with them, this is clear without explanation.

[2] That in the Old Testament Word the names Jehovah Zebaoth and the name Lord have the same sense and meaning is clear in Isaiah,

The zeal of Jehovah Zebaoth will do this; the Lord has sent a word into Jacob, and it has fallen on Israel. Isaiah 9:7-8.

Elsewhere in the same prophet,

A mighty king will have dominion over them, said the Lord, Jehovah Zebaoth. Isaiah 19:4.

In Malachi,

Behold, suddenly there will come to His temple the Lord whom you are seeking and the angel of the covenant in whom you delight. Behold, He is coming, says Jehovah Zebaoth. Malachi 3:1.

More plainly, in Isaiah,

I saw the Lord sitting upon a throne, high and lifted up. Above Him stood the seraphim; each had six wings. One called to another, Holy, holy, holy is Jehovah Zebaoth. Woe is me! For I am cut off; for my eyes have seen the King, Jehovah Zebaoth. And I heard the voice of the Lord. Isaiah 6:1-3, 5, 8.

From these places it is evident that Jehovah Zebaoth and the Lord have the same meaning.

[3] But 'the Lord Jehovih' is used more particularly when the help of omnipotence is sought and prayed for, as in Isaiah,

Say to the cities of Judah, Behold your God! Behold, the Lord Jehovih will come with might, and His arm will exercise dominion for Him; behold, His reward is with Him, and His work before Him. He will pasture His flock like a shepherd. Isaiah 40:9-11.

For further examples of this use of 'the Lord Jehovih', see Isaiah 25:8; 40:10; 48:16; 50:4-5, 7, 9; 61:1; Jeremiah 2:22; Ezekiel 8:1; 11:13, 17, 21; 12:10, 19, 28; 13:8, 13, 16, 18, 20; 14:4, 6, 11, 18, 20-21; Micah 1:2; Psalms 71:5, 16; and many other places.

[4] What is more, in the Old Testament Word 'the Lord' entails the same as 'Jehovah', that is to say, 'the Lord' is used when good is dealt with, and therefore also the Lord is distinguished from God in the same way as Jehovah is from God; as in Moses,

Jehovah your God, He is God of gods, and Lord of lords. Deuteronomy 10:17.

In David,

Confess the God of gods, for His mercy is for ever; confess the Lord of lords, for His mercy is for ever. Psalms 136:1-3.

[5] But nowhere in the New Testament Word, neither in the Gospels nor in the Book of Revelation, is Jehovah used. Instead of Jehovah the name the Lord occurs - for hidden reasons to be dealt with below. The fact that in the New Testament Word the Lord is used instead of Jehovah is quite clear in Mark,

Jesus said, The first of all the commandments is, Hear, O Israel, the Lord our God is one Lord. Therefore you shall love the Lord your God with all your heart, and with all your soul, and with all your thought, and with all your strength. Mark 12:29-30.

The same is expressed in Moses as follows,

Hear, O Israel, Jehovah our God is one Jehovah; and you shall love Jehovah your God with all your heart, and with all your soul, and with all your strength. Deuteronomy 6:4-5.

Here it is evident that the name 'the Lord' is used instead of Jehovah. Likewise in John,

I looked, and behold, a throne had been set in heaven, with one seated upon the throne. Around the throne were four living creatures, full of eyes in front and behind. Each had for himself six wings round about him, and was full of eyes within. They were saying, Holy, holy, holy is the Lord God omnipotent. Revelation 4:2, 6, 8.

This is described in Isaiah as follows,

I saw the Lord seated upon a throne, high and lifted up. Above Him stood the seraphim; each had six wings. One called to another, Holy, holy, holy is Jehovah Zebaoth. Isaiah 6:1-3, 5, 8.

In this case 'the Lord' is used instead of 'Jehovah', that is, 'the Lord God omnipotent' instead of 'Jehovah Zebaoth'. The fact that the four living creatures are the seraphim or cherubs is evident in Ezekiel 1:5, 13-15, 19 and following verses; 10:15. That in the New Testament 'the Lord' is Jehovah is also clear from many other places, as in Luke,

An angel of the Lord appeared to Zechariah. Luke 1:11.

'An angel of the Lord' is used instead of 'an angel of Jehovah'. In the same chapter the angel told Zechariah regarding his son,

He will turn many of the children of Israel to the Lord their God. Luke 1:16.

'To the Lord their God' is used instead of 'to Jehovah their God'. Also in the same chapter, the angel told Mary regarding Jesus,

He will be great, and will be called the Son of the Most High; and the Lord God will give to Him the throne of David. Luke 1:32.

'The Lord God' is used instead of 'Jehovah God'. Still in the same chapter,

Mary said, My soul magnifies the Lord, and my spirit has rejoiced in God my Saviour. Luke 1:46-47.

Here also 'the Lord' is used instead of 'Jehovah'. And again in the same chapter, Zechariah prophesied, saying,

Blessed is the Lord God of Israel. Luke 1:68.

'The Lord God' is used instead of 'Jehovah God'. In the same gospel,

An angel of the Lord stood before the shepherds, and the glory of the Lord shone around them. Luke 2:9.

'An angel of the Lord' and 'the glory of the Lord' are used instead of 'an angel of Jehovah' and 'the glory of Jehovah'. In Matthew,

Blessed is He coming in the name of the Lord. Matthew 21:9; 23:39; Luke 13:35; John 12:13.

'In the name of the Lord' is used instead of 'in the name of Jehovah'. There are many other places besides all these, such as Luke 1:28; 2:15, 22-24, 29, 38-39; 5:17; Mark 12:10-11.

[6] Among the hidden reasons why people called Jehovah the Lord were the following: If when the Lord was in the world they had been told that He was the Jehovah mentioned so many times in the Old Testament, see 1736, they would not have accepted it because they would not have believed it. And there is the further reason that as regards the Human the Lord did not become Jehovah until He had in every respect united the Divine Essence to the Human Essence, and the Human Essence to the Divine Essence, see 1725, 1729, 1733, 1745, 1815, 2156, 2751. These became fully united after the final temptation, which was that of the Cross; and it was for this reason that after the Resurrection the disciples always called Him Lord, John 20:2, 13, 15, 18, 20, 25; 21:7, 12, 15-17, 20; Mark 16:19-20; and Thomas said,

My Lord and my God. John 20:28.

And as the Lord was the Jehovah mentioned so many times in the Old Testament, therefore He also told the disciples,

You call Me Master and Lord, and you are right, for so I am. If therefore I your Lord and Master have washed your feet, you also ought to wash one anothers' feet. John 13:13-14, 16.

These words mean that He was Jehovah God, for in this instance He is called 'Lord' as regards good, but 'Master' as regards truth. That the Lord was Jehovah is also meant by the angel's words to the shepherds,

To you is born this day a Saviour, who is Christ the Lord. Luke 2:11.

'Christ' is used instead of 'Messiah', 'Anointed One', and 'King', 'the Lord, instead of 'Jehovah' - 'Christ' having regard to truth, 'the Lord' to good. Anyone who does not examine the Word carefully cannot know this, for he believes that our Saviour was called Lord because this was an everyday expression that was used to offer respect to Him, as to others, when in reality He was so called by virtue of His being Jehovah.