¹ A Mojsije odgovori i reče: Ali neće mi verovati ni poslušati glas moj; jer će reći: Nije ti se Gospod javio.

² A Gospod mu reče: Šta ti je to u ruci? A on odgovori: Štap.

³ A Bog mu reče: Baci ga na zemlju. I baci ga na zemlju, a on posta zmija. I Mojsije pobeže od nje.

⁴ A Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju, pa je uhvati za rep. I pruži ruku svoju, i uhvati je, i opet posta štap u ruci njegovoj.

⁵ To učini, reče Gospod, da veruju da ti se javio Gospod Bog otaca njihovih, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev.

⁶ I opet mu reče Gospod: Turi sada ruku svoju u nedra svoja. I on turi ruku svoju u nedra svoja; a kad je izvadi iz nedara, a to ruka mu gubava, bela kao sneg.

⁷ A Bog mu reče: Turi opet ruku svoju u nedra svoja. I opet turi ruku svoju u nedra svoja; a kad je izvadi iz nedara, a to opet postala kao i ostalo telo njegovo.

⁸ Tako, reče Bog, ako ti ne uzveruju i ne poslušaju glas tvoj za prvi znak, poslušaće za drugi znak.

⁹ Ako li ne uzveruju ni za ta dva znaka i ne poslušaju glas tvoj, a ti zahvati vode iz reke, i prolij na zemlju, i pretvoriće se voda koju zahvatiš iz reke, i provrći će se u krv na zemlji.

¹⁰ A Mojsije reče Gospodu: Molim Ti se, Gospode, nisam rečit čovek, niti sam pre bio niti sam otkako si progovorio sa slugom svojim, nego sam sporih usta i sporog jezika.

¹¹ A Gospod mu reče: Ko je dao usta čoveku? Ili ko može stvoriti nemog ili gluvog ili okatog ili slepog? Zar ne ja, Gospod?

¹² Idi dakle, ja ću biti s ustima tvojim, i učiću te šta ćeš govoriti.

¹³ A Mojsije reče: Molim Te, Gospode, pošlji onog koga treba da pošalješ.

¹⁴ I razgnevi se Gospod na Mojsija, i reče mu: Nije li ti brat Aron Levit? Znam da je on rečit; i evo on će te sresti, i kad te vidi obradovaće se u srcu svom.

¹⁵ Njemu ćeš kazati i metnućeš ove reči u usta njegova, i ja ću biti s tvojim ustima i s njegovim ustima, i učiću vas šta ćete činiti.

¹⁶ I on će mesto tebe govoriti narodu, i on će biti tebi mesto usta, a ti ćeš biti njemu mesto Boga.

¹⁷ A taj štap uzmi u ruku svoju, njim ćeš činiti čudesa.

¹⁸ I otide Mojsije, i vrati se k Jotoru tastu svom, i reče mu: Pusti me da idem, da se vratim k braći svojoj u Misiru, da vidim jesu li još u životu. I reče Jotor Mojsiju: Idi s mirom.

¹⁹ I reče Gospod Mojsiju u zemlji madijanskoj: Idi, vrati se u Misir, jer su pomrli svi koji su tražili dušu tvoju.

²⁰ I uze Mojsije ženu svoju i sinove svoje, i posadi ih na magarca, i pođe natrag u zemlju misirsku. I uze Mojsije štap Božji u ruku svoju.

²¹ I reče Gospod Mojsiju: Kad otideš i vratiš se u Misir, gledaj da učiniš pred Faraonom sva čudesa koja ti metnuh u ruku: a ja ću učiniti da mu otvrdne srce i ne pusti narod.

²² A ti ćeš reći Faraonu: Ovako kaže Gospod: Izrailj je sin moj, prvenac moj.

²³ I kazah ti: Pusti sina mog da mi posluži. A ti ga ne hte pustiti; evo ja ću ubiti sina tvog, prvenca tvog.

²⁴ I kad beše na putu u gostionici, dođe k njemu Gospod i htede da ga ubije.

²⁵ A Sefora uze oštar nož, i obreza sina svog, i okrajak baci k nogama njegovim govoreći: Ti si mi krvav zaručnik.

²⁶ Tada ga ostavi Gospod; a ona radi obrezanja reče: Krvav zaručnik.

²⁷ A Gospod reče Aronu: Iziđi u pustinju na susret Mojsiju. I otide i srete ga na gori Božijoj, i poljubi ga.

²⁸ I Mojsije kaza Aronu sve reči Gospodnje, za koje ga posla, i sve znake koje mu zapovedi.

²⁹ I otidoše Mojsije i Aron, i skupiše sve starešine sinova Izrailjevih.

³⁰ I Aron kaza sve reči, koje beše rekao Gospod Mojsiju, a Mojsije učini znake pred narodom.

³¹ I narod verova; i razumeše da je Gospod pohodio sinove Izrailjeve i video nevolju njihovu; i savivši se pokloniše se.

¹ I dođoše preko mora u okolinu gadarinsku.

² I kad iziđe iz lađe, odmah Ga srete čovek s duhom nečistim,

³ Koji življaše u grobovima i niko ga ne mogaše svezati ni verigama;

⁴ Jer je mnogo puta bio metnut u puta i u verige, pa je iskidao verige i puta izlomio; i niko ga ne mogaše ukrotiti.

⁵ I jednako dan i noćbavljaše se u grobovima i u gorama vičući i bijući se kamenjem.

⁶ A kad vide Isusa iz daleka, poteče i pokloni Mu se.

⁷ I povikavši glasno reče: Šta je Tebi do mene, Isuse Sine Boga Višnjeg? Zaklinjem Te Bogom, ne muči me.

⁸ Jer mu govoraše: Izađi, duše nečisti, iz čoveka.

⁹ I pitaše ga: Kako ti je ime? I odgovori Mu: Legeon mi je ime; jer nas je mnogo.

¹⁰ I moliše Ga veoma da ih ne šalje iz one okoline.

¹¹ A onde po bregu paslo je veliko krdo svinja.

¹² I moliše Ga svi đavoli govoreći: Pošalji nas u svinje da u njih uđemo.

¹³ I dopusti im Isus odmah. I izašavši duhovi nečisti uđoše u svinje; i navali krdo s brega u more; a beše ih oko dve hiljade: i potopiše se u moru.

¹⁴ A svinjari pobegoše, i javiše u gradu i po selima. I izađoše ljudi da vide šta je bilo.

¹⁵ I dođoše k Isusu, i videše besnoga u kome je bio legeon gde sedi obučen i pametan; i uplašiše se.

¹⁶ A oni što su videli kazaše im šta bi od besnoga i od svinja.

¹⁷ I počeše Ga moliti da ide iz njihovih krajeva.

¹⁸ I kad uđe u lađu, moljaše Ga onaj što je bio besan da bude s Njim.

¹⁹ A Isus ne dade mu, većmu reče: Idi kući svojoj k svojima i kaži im šta ti Gospod učini, i kako te pomilova.

²⁰ I ode i poče pripovedati u Deset gradova šta mu učini Isus; i svi se divljahu.

²¹ I kad pređe Isus u lađi opet na one strane, skupi se narod mnogi oko Njega; i beše kraj mora.

²² I gle, dođe jedan od starešina zborničkih po imenu Jair; i videvši Ga pade pred noge Njegove.

²³ I moljaše Ga vrlo govoreći: Kći je moja na samrti; da dođeš i da metneš na nju ruke da ozdravi i živi.

²⁴ I pođe s njim; i za Njim iđaše naroda mnogo i turkahu Ga.

²⁵ I žena nekakva koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi

²⁶ I veliku muku podnela od mnogih lekara, i potrošila sve što je imala, i ništa joj nisu pomogli, nego još gore načinili,

²⁷ Kad je čula za Isusa, dođe u narodu sastrag, i dotače se haljine Njegove.

²⁸ Jer govoraše: Ako se samo dotaknem haljina Njegovih ozdraviću.

²⁹ I odmah presahnu izvor krvi njene, i oseti u telu da ozdravi od bolesti.

³⁰ I odmah Isus oseti u sebi silu što izađe iz Njega, i obazrevši se na narod reče: Ko se to dotače mojih haljina?

³¹ I rekoše Mu učenici Njegovi: Vidiš narod gde Te turka, pa pitaš: Ko se dotače mene?

³² I On se obaziraše da vidi onu koja to učini.

³³ A žena uplašivši se drhtaše, i znajući šta joj se dogodi, dođe i kleče pred Njim, i kaza Mu svu istinu.

³⁴ A On reče joj: Kćeri! Vera tvoja pomože ti; idi s mirom, i budi zdrava od bolesti svoje.

³⁵ Još On govoraše, a dođoše od starešine zborničkog govoreći: Kći tvoja umre; što većtrudiš učitelja?

³⁶ A Isus odmah čuvši reč što rekoše reče starešini: Ne boj se, samo veruj.

³⁷ I ne dade za sobom ići nikome osim Petra i Jakova i Jovana brata Jakovljevog.

³⁸ I dođe u kuću starešine zborničkog, i vide vrevu i plač i jauk veliki.

³⁹ I ušavši reče im: Šta ste uzavreli te plačete? Devojka nije umrla, nego spava.

⁴⁰ I podsmevahu Mu se. A On isteravši sve uze oca devojčinog i mater i koji behu s Njim, i uđe gde ležaše devojka.

⁴¹ I uzevši devojku za ruku reče joj: Talita kumi, koje znači: Devojko, tebi govorim, ustani.

⁴² I odmah usta devojka i hođaše; a beše od dvanaest godina. I začudiše se čudom velikim.

⁴³ I zapreti im vrlo da niko ne dozna za to, i reče: Podajte joj nek jede.