1
"A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlađi od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovčarskim psima stada svojega.
2
Ta što će mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glađu i oskudicom.
3
Glodali su u pustinji korijenje i čestar opustjelih ruševina.
4
Lobodu su i s grmlja lišće brali, kao kruh jeli korijenje žukino.
5
Od društva ljudskog oni su prognani, za njima viču k'o za lopovima.
6
Živjeli su po strašnim jarugama, po spiljama i u raspuklinama.
7
Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti.
8
Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičevima su iz zemlje prognani.
9
Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao priča!
10
Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut' mi u lice.
11
I jer On luk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu.
12
S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju.
13
Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko,
14
prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje.
15
Strahote sve se okreću na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka iščeznu spasenje.
16
Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili.
17
Noću probada bolest kosti moje, ne počivaju boli što me glođu.
18
Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k'o ovratnik odjeće.
19
U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k'o prah i pepeo.
20
K Tebi vičem, al' Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al' Ti i ne mariš.
21
Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš.
22
U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš.
23
Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajedničkom svih živih.
24
Al' ne pruža li ruku utopljenik, ne viče li kad padne u nevolju?
25
Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha?
26
Sreći se nadah, a dođe nesreća; svjetlost čekah, a gle, zavi me tama.
27
Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi.
28
Smrknut idem, al' nitko me ne tješi; ustajem u zboru - da bih kriknuo.
29
Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom.
30
Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica.
31
Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikača ima.
