1010. Jer ko prolije krv čovjekovu. Da se to odnosi na gašenje ljubavi k bližnjemu i da je čovječju u čoveku, jasno je iz značenja krvi (o tome videti prethodno) da je to svetost ljubavi prema bližnjemu, kao i iz toga što se kaže krv čovječja. To znači njegov unutrašnji život, koji nije u njemu, nego kod njega; jer Gospodov život je ljubav k bližnjemu, koja nije u čoveku jer je on prljav i profan, nego je samo kod njega. Da proljevanje krvi znači nasilje nad ljubavlju prema bližnjem, jasno je iz odlomaka u Reči, kao i iz onih koji su pre navedeni (stav 374, 376), gde je pokazano kako se nasilje nad ljubavlju prema bližnjemu naziva krv. Prolivanje krvi u doslovnom smislu je ubijanje, ali u unutrašnjem smislu to je mržnja prema bližnjemu, kao što Gospod uči kod Mateje:

Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij, jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svojega ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svojemu: raka! Biće kriv skupštini; a ko reče: budalo! Biće kriv paklu ognjenom. (Mateju 5:21, 22)

Ovde gnjeviti se znači odstupiti od ljubavi prema bližnjemu (o tome u stavu 357), pa prema tome i mržnju. Onaj ko mrzi, taj ne samo što nema ljubavi za bližnjega, nego još i vrši nasilje nad tom ljubavlju, to jest proliva krv. U mržnji leži pravo ubistvo, što se pokazuje po tome što onaj ko mrzi, želi da bude ubijen onaj kojega mrzi; i da ga ne sprečavaju spoljne stege, on bi ga ubio. Iz tog razloga ubiti brata i proliti njegovu krv, znači mržnju; i pošto je to mržnja, to je ona u svakoj ideji njegovoj koja se odnosi na onoga. Tako je sa svetogrđem. Onaj ko profaniše Reč, kao što je rečeno, ne samo što mrzi istinu, nego je i guši ili ubija. To se pokazuje na onima u drugom životu koji su vršili svetogrđe; bez obzira na to koliko su pravedni, mudri i pobožni izgledali spolja za vreme života u telu, u drugom životu oni mrze Gospoda smrtnom mržnjom, a isto tako i dobra ljubavi i istine vere, stoga što su ovi suprotni njihovoj unutrašnjoj mržnji, otimačini i preljubi, koje su oni prekrili velom svetosti, a istovremeno izokretali dobro ljubavi i istine vere u svoju korist. Da krv označava svetogrđe, jasno je ne samo iz odlomaka koji su već navedeni nego i iz sledećeg kod Mojsija:

Ko god iz doma Izrailjeva zakolje vola ili jagnje ili kozu u okolu, ili ko god zakolje u okolu izvan okola, a ne dovede do šatora od sastanka, da prinese prinos Gospodu pred šatorom Gospodnjim, kriv je za krv, prolio je krv; za to da se istrijebi onaj čovjek iz naroda svojega. (Levitska 17:3, 4)

Prinošenje žrtve na bilo kom drugom mestu osim pred šatorom, predstavljalo je svetogrđe; jer je prinošenje žrtve bilo sveto, a profano ako se to radilo izvan okola.