204. Tako govori sveti istiniti. Od koga je ta vera, vidi se iz značenja svet i istinit, kada se kaže o Gospodu, što označava ljubav prema bližnjem i veru od Njega, izraz svet koji se koristi u vezi s ljubavlju prema bližnjem, a izraz istinit, sa verom. Da se Gospod naziva svetim zato što je ljubav prema bližnjem od Njega, a otuda, da se svetost u Reči kaže za ljubav prema bližnjem i veri, biće pokazano ubrzo. Ali da se Gospod naziva istinitim jer je vera od Njega i da se otuda istina u Reči kaže za veru, je stoga što se sva istina odnosi na veru; jer se kaže da je istinito za ono što se veruje; druge se stvari ne odnose na veru, jer se u njih ne veruje. Ali pošto se sada govori o veri koja dolazi od ljubavi prema bližnjem, nešto će se prvo reći o veri i kakva je ona. Postoji duhovna vera, a postoji i čisto prirodna vera. Duhovna vera je potpuno od ljubavi prema bližnjem, i njena suština je ljubav prema bližnjem. Ljubav prema bližnjem je voleti ono što je istinito, iskreno i pravedno i, od volje, postupati u skladu s tim. Jer bližnji nije, u duhovnm smislu, niko posebno, nego ono što je u čoveku; ako je to ono što je istinito, iskreno i pravedno, i ako je čovek voljen zbog ovoga, tada se voli bližnji. Da se ovo označava ljubavlju prema bližnjem u duhovnom smislu, svako može da zna samo ako razmisli; jer svako voli drugoga ne zbog njegove osobe, nego zbog onoga što je u njoj ; ovo je izvor prijateljstva, naklonosti, i počasti.

Iz ovoga sledi da voleti ljude zbog onog što je istinito, iskreno i pravedno u njima, da je to duhovna ljubav; jer su istina, iskrenost, i pravda duhovne stvari, jer su iz neba i od Gospoda. Niko ne misli, hoće li da čini ijedno dobro, koje je dobro u sebi, ako to nije od Gospoda. Ove su stvari, stoga, bližnji u duhovnom smislu; stoga je jasno šta se u tome smislu označava ljubavlju prema bližnjem. Ovo je izvor duhovne vere; jer sve ono što se voli, za to se kaže da je istinito kada se o tome misli. Da je ovo slučaj, svako zna ko razmisli; jer svako potvrđuje ono što voli mnogim stvarima u svojoj misli, a sve ove stvari on naziva istinama; niko nema neku istinu ako nije iz ovoga izvora; stoga sledi da, u skladu sa čovekovom ljubavlju, takve su i njegove istine; sledstveno, ako je ta ljubav duhovna, takve će biti i njegove istine, jer one deluju u slozi s njegovom ljubavi. A te se istine u skupu, jer se veruju, nazivaju verom; otuda je jasno, da je duhovna vera u svojoj suštini ljubav prema bližnjem.

Do sada smo govorili o duhovnoj veri; ali vera, čisto prirodna, nije vera crkve, iako se naziva verom; ona je samo znanje. Razlog za to je to što ona potiče, ne od ljubavi prema bližnjem, koja je, samo duhovno, otkuda izvire vera, nego od neke prirodne ljubavi: on otuda misli, hoće i postupa; jer njegovu veru sačinjava samo ono što dolazi od te ljubavi; a istina koja pripada ljubavi prema sebi i svetu, samo je prirodna, jer dolazi od čoveka od sveta, a ne od Gospoda i iz neba; jer on voli istinu, ne radi nje same, nego radi počasti, dobitka, i ugleda, čemu se on potčinjava; a pošto je njegova istina takva, stoga je i njegova vera takva. To je zato što takva vera nije vera istinita u crkvi, odnosno nije vera u duhovnom smislu, nego u prirodnom smislu, koja je samo znanje; stoga isto tako, pošto ništa od ovoga nije u čovekovm duhu, nego samo u memoriji, zajedno s drugim stvarima, to se sve rasipa posle smrti. Jer samo ono ostaje sa čovjekom posle smrti, što pripada njegovoj ljubavi; jer, kao što je rečeno, ljubav oblikuje čovjekov duh, i čovek je u pogledu svog duha sasvim onakav kakva je njegova ljubav. Ostale stvari o ljubavi prema bližnjem i veri iz nje, mogu se videti u Nauku Novoga Jerusalima, gde se govori o ljubavi prema bližnjemu i o veri (br. 84-106, I br. 108-122); isto tako i u malom delu, Poslednji Sud (br. 33, 39), gde je pokazano da nema vere tamo gde nema ljubavi prema bližnjem. Da se izraz, svet, koristi u Reči u vezi sa Božanskom istinom, a otuda i u vezi s ljubavlju prema bližnjem i veri, vidi se iz odlomaka gdje se koristi. Postoje dve stvari koje proističu od Gospoda i koje anđeli primaju – Božansko dobro i Božanska istina; ove proističu neposredno od Gospoda, ali ih anđeli primaju na razne načine; neki primaju Božansko dobro više nego Božansku istinu, a neki primaju Božansku istinu više nego Božansko dobro. Prvi sačinjavaju Gospodovo nebesko carstvo, i nazivaju se nebeskim anđelima i, u Reči, nazivaju se pravednicima; dok drugi sačinjavaju Gospodovo duhovno carstvo, i nazivajui se duhvnim anđelima, a u Reči, svetim (o ova dva carstva i njihovim anđelima, vidi delo, Nebo i Pakao 20-28). To je zato što se u Reči pravednim i pravdom označava Božansko dobro i ono što iz njega proističe, a svetim i svetošću ono što je označeno Božanskom istinom i onim što iz nje proizlazi.

Iz ovih se razmatranja može videti šta je u Reči označeno sa biti opravdan, a šta sa biti osvećen, kao u Apokalipsi:

Ko čini nepravdu, neka još čini nepravdu, a ko je svet, nek se sveti (22:11).

I kod Luke:

Služiti mu u svetosti i u pravdi (1:74).

Zato što se Božanska istina koja proističe od Gospoda označava svetim, stoga se u Reči Gospod naziv Svecem, Svecem Božijim, i Svecem Izrailjevim, i Svecem Jakovljevim; a stoga se i anđeli nazivaju svetim, kao i proroci i apostoli; otuda se i Jerusalim naziva svetim. Da se Gospod naziva Svecem, Svecem Božijim, Svecem Izrailjevim i Svecem Jakovljevim, može se videti kod Isaije 29:23; 31:1; 40:25; 41:14, 16; 49:3; 49:7; Danilo 4:13; 9:24; Marko 1:24; Luka 4:34. On se naziva i Carem svetih u Apokalipsi:

Pravedni su i istiniti putovi tvoji, care svetijeh (15:3).

Razlog zašto se Gospod naziva Svecem, Svecem Božijim, Svecem Izrailjevim, i Svecem Jakovljevim je to što je On jedini i niko drugi svet, a što se izjavljuje i u Apokalipsi:

Ko se neće pobojati tebe, Gospode, i proslaviti ime tvoje, jer si ti jedini svet (15:4).

Razlog da se anđeli, proroci i apostoli nazivaju svetima je to, što se njima, u duhovnom smislu, označava Božanska istina; a razlog da se Jerusalim naziva svetim gradom je to, što se tim gradom, u duhvnom smilu, označava crkva u pogledu doktrine istine, da se anđeli u Reči nazivaju svetim, može se videti kod Mat. 25:3; Marko 8:38; Luka 1:70; Apok. 18:20. Da se apostoli nazivaju svetim, može se videti, Apok. 18:20, i da se Jerusalim naziva svetim gradom, može se videti, Isa. 48:2; 66:20, 22; Dan. 9:24; Mat. 27:53; Apok. 21:2, 10. (Da se anđelima u Reči označava Božanska istina koja proizlazi od Gospoda, može se videti gore, br. 130, 200; da je isto označeno prorocima, može se videti u Nebeskim Tajnama, br. 2534, 7269; a isto tako i apostolima, vidi gore br. 100; da se Jerusalimom u Riječ označava crkva u pogledu istinite doktrine, može se videti u Nauku Novoga Jerusalima, br. 6.)

Iz ovih se raznatranja vidi zašto se Božanska istina koja proističe od Gospoda naziva Duhom istine, i Svetim Duhom, kao što se može videti gore (br. 183); isto tako zašto se nebo naziva staništem svetosti (Isa. 63:15; Zak. Ponov. 26:15), i zašto se crkva naziva svetištem (Jer. 17:12; Plač 2:7; Psalam 68:35). Da se svetost kaže za Božansku istinu, jasno je iz sledećih odlomaka.

Kod Jovana:

Dok se moljaše, Isus reče: Osveti ih istinom svojom. Riječ je tvoja istina. Ja posvećujem sebe za njih, da i oni budu osvećeni istinom (17:17, 19).

Ovde biti osvećen jasno se kaže o Božanskoj istini, a osvećuju se oni koji primaju Božansku istinu od Gospoda.

Kod Mojsija:

Jehova siđe sa Sinaja, i pokaza im se sa Sira; zasja s gore Faranske, i dođe s mnoštvom hiljada svetaca. Doista ljubi narode; svi su sveti njegovi u ruci tvojoj; i oni se slegoše k nogama tvojim da prime riječi tvoje (Zak. Ponov. 33:2, 3).

Sinaj označava nebo, gde je Gospod, od kojega proizlazi Božanska istina, ili od kojega dolazi zakon, ovo u ograničenom i opštem smislu – mirijade svetaca označavaju Božanske istine; zakon označava, u ograničenom smislu, deset zapovesti Dekaloga, a u opštem smislu, celu Reč, koja je Božanska istina. Oni se nazivaju narodima u Reči koji su u istinama, a oni u narodima koji su u istinama nazivaju se svetima. Koji se slegoše pred tvojim nogama, i oni će primiti reči tvoje, označava sveto primanje Božanske istine u poslednjim stvarima, što je Reč u smislu slova, i pouka iz toga.

Iz ovih se razmatranja može znati šta je označeno pojedinostima kod proroka u duhovnom smislu. (Da Sinaj u Reči označava nebo, gde je Gospod, od kojega je Božanska istina, ili od kojega je zakon, kako u ograničenom tako i u opštem smislu, Nebeske Tajne 8399, 8753, 8793, 8805, 9420. Da zakon označava, u ograničenm smislu, deset zapovesti Dekaloga, a u opštem smislu, celu Reč, br. 2606, 3381, 6451, 10288. Da noga, mesto za noge, i podnožje, kada se govori o Gospodu, označavaju Božansku istinu u poslednjim stvarima, stoga Reč u smislu slova, br. 9406.) Otuda je jasno da se mirijadama svetih označavaju Božanske istine, i da se oni koji su u Božanskim istinama, nazivaju svecima. Ponovo kod Mojsija:

Kaži svemu zboru sinova Izrailjevih: I reci m: budite sveti, jer sam ja svet, Jehova Bog vaš (Levitska 19:2).

Predmet o kome se govori u tome poglavlju su statuti, uredbe, i zapovesti koje je trebalo držati; i pošto su njima označene Božanske istine, stoga je zapoveđeno da treba da budu svete. Izrailjem se označava duhovna crkva, ili crkva koja je u Božanskim istinama, pa se stoga kaže, Ja Jehova Izrailjev sam svet.

Kod Mojsija:

Zato posvećujte se, i budite sveti, jer ja sam Jehova Bog vaš. I čuvajte uredbe moje i vršite ih. Ja sam Jehova Bog koji vas posvećujem (Levitska 20:7, 8).

I ovde je predmet o kome se govori, statuti, uredbe, i zapovesti koje treba držati, Ponovo:

Ako uzdržite uredbe moje i zakone, bićete narod svet Jehovi (Zak. Ponov. 26:17, 19).

Kod Davida:

Nasitićeš se dobrom doma tvojega, svetinjom hrama tvojega (Psalam 65:4).

Ovde se za za njih kaže da će se nasititi dobrote doma Jehovinog, i svetinjom hrama Njegovog, jer se domom Jehovinim, u najvišem smislu, označava Gospod kao Božansko dobro, a hramom Jehovinim, u najvišem smislu, označava se Gospod kao Božanska istina (vidi Nebeske Tajne 3720).

Kod Zaharije:

U taj će dan biti na zvoncima na konjima: svetinja Jehovi (14:20).

Ustanovljenje jedne nove crkve je predmet o kome se ovde govori, a zvoncima na konjima označavaju se znanja-sećanja iz Intelektualnog. (Da zvomčići označavaju znanja- sećanja istine, može se videti, Nebeske Tajne 9921, 9926; a da konj označava Intelektualno, može se videti u malom delu, O Bijelom Konju, br. 1-4.)

Iz ovih se razmatranja vidi šta je predstavljeno i označeno time što je zapoveđeno,

I biće na mitri, koja će biti na glavi Aronovoj, ploča od čistoga zlata na kojoj će biti napisano: svetinja Jehovi (Izlazak 28:36-38; 39:30, 31);

jer se mitrom označava mudrost, koja pripada Božanskoj istini (vidi Nebeske Tajne 9827, 9949). Tako se može znati šta je predstavljeno i označeno

Aronom i sinovima njegovim, njihovim haljinama, oltarom, šatorom, sa svim što mu pripada, šta pomazanjem, a šta sa da se posvete (Izlazak 29:1-36; 30:22, 24-30; Levitska 8:1 do kraja).

Jer ulje označava Božansko dobro Božanske ljubavi, a posvećivanje označava Božansko proizlazeće; jer je to Božansko dobro koje posvećuje, a Božanska istina je ta koja je iz toga sveta. Da se reč sveto koristi za ljubav prema bližnjem, vidi se iz onoga što je gore rečeno o anđelima neba, naime, jer neki od njih primaju više Božansko dobro nego Božansku istinu: a da ima drugih koji primaju Božansku istinu više nego Božansko dobro: prvi sačinjavaju Gospodovo nebesko carstvo, a to su oni koji su u ljubavi ka Gospodu; i pošto su u ljubavi ka Gospodu, nazivaju se pravednim; dok drugi sačinjavaju Gospodovo duhovno carstvo, a to su oni koji su u ljubavi prema bližnjem, i zbog toga se nazivaju svetim. (Da postoje dve ljubavi koje čine nebo - ljubav ka Gospodu, i ljubav prema bližnjemu, i da se nebesa dele u dva carstva, nebesko carstvo i duhovno carstvo, može se vdjeti u delu, Nebo i Pakao 13-19 i br. 20-28.).

39. Zato što se u Hrišćanskom svetu ne zna da nema vere tamo gde nema ljubavi prema bližnjem, niti se zna šta je to ljubav ka bližnjemu, niti da volja čini čoveka, a misli samo onoliko koliko potiču iz njegove volje, i kako bi se ovo videlo u svetlosti intelekta, sakupiću odlomke iz Nebeskih Tajni koje će biti ilustracija onoga o čemu je sada reč.

IZ NEBESKIH TAJNI O VERI

Oni koji ne znaju da se sve u svemiru odnosi na istinito i na dobro, kao i na povezivanje ovih kako bi sve nastalo, oni ne znaju da se i sve stvari u Crkvi odnose na veru i na ljubav, i na njihovo povezivanje (n. 7752-7762, 9186, 9224).

Sve stvari u svemiru odnose se na ono što je istinito i dobro, i na njihovo povezivanje (n. 2452, 3166, 4390, 4409, 5232, 7256, 10122, 10555).

Istine su od vere, a dobra su od ljubavi (n. 4352, 4997, 7178, 10367).

Oni koji nisu svesni da se sve stvari kod čoveka odnose na razum i volju, i na njihovo povezivanje, kako bi čovek bio čovek, oni tako isto ne znaju da se sve stvari Crkve odnose na veru i ljubav, i na njihovo povezivanje tako da bi se izgradila crkva u čoveku (n. 2231, 7752-7754, 9224, 9995, 10122).

Čovek ima dve sposobnosti, jednu koja se naziva razum, i drugu koja se naziva volja (n. 641, 803, 3623, 3539).

Otuda sledi da ljubav ili karitas čine Crkvu, a ne vera sama, ili vera odvojena od njih (od ljubavi ili karitasa) (n. 809, 916, 1798-1799, 1834, 1844, 4766, 5826).

Vera odvojena od ljubavi nije vera (n. 654, 724, 1162, 1176, 2049, 2116, 2343, 2349, 2417, 3419, 3849, 3868, 6348, 7039, 9783).

Ovakva vera se gubi u drugom životu (n. 2228, 5820).

Sami nauk bez vere razara ljubav (karitas) (n. 6353, 8094).

Oni kod kojih je vera odvojena od ljubavi predstavljeni su u Reči „Kainom“, „Hamom“, „Ruvimom“, „prvorođencima od Egipćana“, kao i „Filistejima“(n. 3325, 7097, 7317, 8093).

Koliko se ljubav k bližnjemu udaljava, toliko preovlađuje religija vere same (n. 2231).

Tokom vremena Crkva se okreće od ljubavi i kreće se prema veri, te na kraju prema samoj veri (Nebeske tajne 4683, 8094) ¹ .

Na kraju Crkve nema vere zato što nema ni ljubavi (n. 1843, 3488, 4689).

Oni koji smatraju da spasenje dolazi od vere same, oni time opravdavaju zao život; a oni koji žive zlim životom, nemaju veru, jer nemaju ljubavi ka bližnjem (n. 3865, 7766, 7778, 7950, 8094).

Ovi su iznutra u obmanama koje potiču iz njihovog zla, iako nisu toga svesni (n. 7790, 7950).

S njima se ne može povezati ono što je dobro (n. 8981, 8983).

U drugom životu, oni su protivni onome što je dobro, i protive se onima koji su u dobru (n. 7097, 7127, 7317, 7502, 7545, 8096, 8313).

Prosti srcem znaju bolje od učenih šta je dobro života, te šta je ljubav ka bližnjem, ali ne zanju što je to vera odvojena od ljubavi (n. 4741, 4754).

Ono što je dobro, to je biće (esse) a ono što je istinito, to je postojanje (existere) izvedeno iz dobra, tako da istina vere prima život od dobra ljubavi prema bližnjem (n. 3049, 3180, 4574, 5002, 9154).

Otuda to da istina vere živi od dobra ljubavi, te je ljubav prema bližnjemu izvor vere (n. 1589, 1947, 1197).

Vera kod čoveka ne živi kada je on samo zna i kada misli na stvari vere, već samo onda kada ih on hoće i kada ih čini (n. 9224).

Povezivanje Gospoda sa čovekom nije kroz veru, nego kroz život po veri, a to je ljubav ka bližnjemu (n. 9380, 10143, 10153 itd).

Štovati (Boga) iz dobra ljubavi je istinsko štovanje, ali ako je iz istine vere bez dobra ljubavi, tada je ono to samo spoljašnje (izvanjsko) štovanje (n. 7724).

Vera sama, ili vera odvojena od ljubavi, je kao svetlo zimi kada se u zemlji ništa ne dešava i kada ništa ne raste; a vera sa ljubavlju je kao svetlo u proleće i leto kada sve cvate i daje plodove (n. 2231, 3146, 3412-3413).

Zimska svetlost, a to je vera odvojena od ljubavi, u drugom životu pretvara se u gusti mrak, tada se, uistinu, nebeska svetlost uliva u njega (gusti mrak), ali se kod ovih koji su u samoj veri pretvara u slepilo i zaglupljenost (duhovnu) (n. 3412-3413).

Oni koji odvajaju veru od ljubavi, oni su u tami, a to znači ne znaju šta je istinito, ni šta obmana, jer obmana je tama (n. 9186).

Oni se bacaju sami od sebe u obmanu, a odatle i u zlo (n. 3325, 8094).

O zabludama i obmanama u koje se oni bacaju (n. 4721, 4730, 4776, 4783, 4925, 7779 itd).

Za njih Reč je zatvorena (n. 3773, 4783, 8780).

Oni ne vide niti čuju ništa od onoga što je Gospod često govorio o ljubavi i dobrim delima (n. 1017, 3416).

Oni ne znaju šta je dobro, ni šta je nebeska ljubav, ni šta je ljubav ka bližnjemu (n. 2517, 3603, 4136, 9995).

Ljubav ka bližnjemu čini Crkvu, a ne vera odvojena od ljubavi (n. 809, 916, 1798-1799).

Koliko bi bilo dobra u Crkvi ako bi se ljubav ka bližnjemu smatrala najvažnijom (n. 6269, 6272),

Bila bi jedna Crkva, i ne bi bila izdeljena kada bi ljubav ka bližnjem bila njena suština, tada ne bi bilo važno kakva su crkvena učenja i kakvi su oblici bogoštovlja (n. 1285, 1316, 2385, 2853).

Na sve (duhove i anđele) u nebu se gleda kakvi su po ljubavi ka bližnjemu a niko po tome šta veruje odvojeno od ljubavi (n. 1258, 1394, 2364).

Dvanaest učenika Gospodovih predstavljali su crkvu u odnosu na sve ono što je u veri i u ljubavi kao celina, a to su predstavljala i dvanaest plemena Izrailjevih (n. 2129, 3354, 3488, 3858).

Petar, Jakov, i Jovan predstavljali su veru, ljubav ka bližnjemu i dobra ljubavi ka bližnjemu, ovim redom (n. 3750).

Petar je predstavljao veru ² (n. 4738, 6000, 6073).

Jovan je predstavljao dobra ljubavi prema bližnjemu (Predgovor poglavlju 18, i 22 knjizi Postanja).

Da na kraju vremena neće biti vere u Gospoda zato što neće biti ljubavi prema bližnjem, predstavljeno je Petrovim trostrukim odricanjem Gospoda pre nego je petao zapevao dva puta; jer je Petar vera u reprezentativnom smislu (n. 6000, 6073).

Kukurikanje, kao i polutama, u Reči označavaju poslednje vreme Crkve (n. 10134).

Tri, ili triput, znači puninu kraja (n. 2788, 4495, 5159, 9198).

Slično značenje ima i ono što je Gospod rekao Petru: „Šta je tebi do toga, Petre? Do Jovana, ide za mnom.“ (po Jovanu gl. 21, stih 21; n. 10087).

Jovan se naslonio na Gospodove grudi zato što je predstavljao ljubav ka bližnjem (n. 3934, 10081).

Sva imena osoba i mesta u Reči označavaju nešto što stoji iza njih (n. 768, 1888, 4310).

O LJUBAVI PREMA BLIŽ NJEMU

Nebo se deli u dva carstva od kojih se jedno naziva nebesko carstvo, a drugo duhovno carstvo; ljubav u nebeskom carstvu je ljubav prema Gospodu koja se naziva nebeskom ljubavi; a ljubav u duhovnom carstvu je milosrdna ljubav prema bližnjemu, a koja se naziva duhovnom ljubavlju (n. 3326, 3653, 7257, 9002) ³ .

Da se Nebo deli u dva carstva, može se videti i u delu Nebo i Pakao (n. 20-28); i da je Gospodovo Božansko u nebima ljubav prema Njemu i milosrđe prema bližnjemu – vidi u istom delu (n. 13-19).

Šta je dobro a šta istina može se znati samo ako se zna šta je ljubav ka Gospodu a šta milosrđe prema bližnjemu, pošto je sve dobro od ljubavi, a sva istina je od dobra (n. 7255, 7366).

Ljubav prema bližnjemu je znati istine, hteti istine i voleti ih zato što su istine, dakle radi njih samih (n. 3867).

Ljubav ka bližnjemu sadržana je u unutarnjem osećanju prema primeni istina (u život), a ne u površnom osećanju bez unutarnjeg (n. 2429, 2442, 3776).

Ljubav ka bližnjemu je u vršenju službi radi njih samih, a ona je onakva kakve su i te službe (usluge, koristi) (n. 7038, 8253).

Ljubav ka bližnjemu je čovekov duhovni život (n. 7081).

Celokupna Reč je nauk o ljubavi i milosrđu (n. 6632, 7262).

U današnje vreme ne zna se šta je ljubav ka bližnjemu (n. 2417, 3398, 4776).

Pa ipak čovek može znati i po svetlu svog razuma (lumen) da ljubav i milosrđe čine čoveka (n. 3957, 6273).

A tako isto (može znati) da se dobro i istina slažu, i da jedno pripada drugome; a to je tako i sa milosrđem i verom (n. 7627).

U najvišem smislu Gospod je bližnji, jer Njega treba voleti iznad svega; otuda je bližnji sve ono što je od Njega, u čemu je On Sam, pa su tako dobro i istina bližnji (čoveku) (n. 2425, 3419, 6706, 6832, 8124).

U kojem stepenu je neko bližnji, to zavisi od toga kakvo je njegovo dobro, a to znači od toga da li i kako je Gospod prisutan (n. 6707-6710). ⁴

Tako isto bližnji su svako društvo, a i otadžbina i Crkva, a u najširem smislu i carstvo Gospodnje; a voleti bližnjega je činiti mu dobro iz ljubavi prema dobru a prema stanju u kome je bližnji; tako, bližnji je dobro onih kojima se ono čini (n. 6818, 6824, 8123). ⁵

Dalje, bližnji je i građansko (civilno) dobro, a to je ono što je pravedno; moralno dobro je dobrobit društva (n. 2915, 4730, 8120).

Voleti bližnjega nije voleti osobu, nego voleti ono u njoj što je čini bližnjim, a to je dobro i istina (n. 5028, 10336).

Oni koji vole osobu a ne ono što je čini bližnjim, ti vole kako dobro tako i zlo u toj osobi (n. 3820).

Na taj način, oni čine dobro i zlima i dobrima podjednako, iako činiti dobro zlima znači činiti zlo dobrima, a to je ne voleti bližnjega (n. 3820, 6703, 8120).

Sudija koji kažnjava zloga radi njegovog popravka, on je taj koji voli bližnjega (n. 3820, 8120).

Voleti bližnjega je činiti ono što je dobro, pravo i pravedno u svakom zadatku i svakoj službi (n. 8120-8122).

Voleti bližnjega prostire se i u ono što čovek misli, oseća i radi (n. 8124).

Činiti dobro i istinito radi dobra i istine, to je voleti bližnjega (n. 10310, 10336).

Oni koji ovako postupaju, ti vole Gospoda Koji je Bližnji u najvišem smislu (n. 9210).

Život ljubavi prema bližnjemu je život prema Gospodnjim zapovestima, tako da je živeti po Božanskim istinama isto što i voleti Gospoda (n. 10143, 1053).

Istinska ljubav ka bližnjemu ne traži priznanje (n. 2027, 2343, 2400); jer ona je iz unutarnjeg osećanja, dakle iz radosti kada se čini dobro (n. 2373, 2400, 3887).

Oni koji odvajaju veru od ljubavi, ti u drugom životu smatraju da se za veru nagrađuje (n. 2373).

Nauk Drevne Crkve bio je nauk života, a to je nauk o ljubavi ka bližnjemu (n. 2385, 2417, 3419, 3420).

Drevni ljudi, koji su pripadali Crkvi, razvrstavali su dobra milosrđa po redu, razlikujući njihove klase, i dajući im imena; to je bio izvor njihove mudrosti (n. 2417, 6629, 7259).

U drugom životu mudrost i razumevanje rastu neizmerno kod onih koji su živeli životom ljubavi prema bližnjem na svetu (n. 1941, 5859).

Gospod se uliva u ljubav ka bližnjem Božanskom istinom, zato što se On uliva u sam čovekov život (n. 2363).

Kada se ljubav i vera spoje kod čoveka, on postaje kao vrt, ali ako se ne spoje, on je kao pustinja (n. 7626).

Onoliko koliko se čovek udaljava od mudrosti, toliko se udaljava i od ljubavi ka bližnjemu (n. 6630).

Oni koji nisu u ljubavi ka bližnjem, oni ne znaju Božansku istinu, ma koliko mislili da je znaju (n. 2417, 2435).

Anđeoski život je u vršenju dobara ljubavi prema bližnjemu, a to su službe (n. 454).

Duhovni anđeli su oblici ljubavi prema bližnjemu (n. 553, 3804, 4735).

O VOLJI I RAZUMU

Čovek ima dve sposobnosti, jedna je razumevanje, a druga je volja (n. 35, 641, 3539, 5969, 10122).

Ove dve sposobnosti čine samog čoveka (n. 10076, 10109, 10110).

Čovek je onakav kakve su ove dve njegove sposobnosti (n. 7342, 8885, 9282).

Po ovima čovek se razlikuje od zveri, jer se čovekov razum može izdignuti po Gospodu da vidi Božanske Poslednji Sud istine, a njegova volja da oseti Božanska dobra; tako se čovek povezuje s Gospodom kroz ove dve sposobnosti koje ga čine čovekom, a to nije tako sa zverima (n. 4525, 5114, 5301, 6323).

Zato što je iznad zveri po ovome, on ne umire u pogledu unutarnjeg, već živi u večnosti (n. 5302).

Sve u svemiru se odnosi na dobro i istinito, pa se tako u čoveku odnose volja i razum (n. 803, 10122).

A to je stoga što je razum prijemnik istinitog, a volja prijemnik dobrog (n. 3332, 4623, 5835, 6965).

Ispada isto bilo da govoriš o istini ili o veri, jer je vera od istine, a istina od vere; tako isto, bilo da govoriš o dobru ili o ljubavi, jer je ljubav od dobra a dobro je od ljubavi; jer ono što čovek veruje, to naziva istinom, a ono što voli, to naziva dobrom (n. 4353, 4997, 7178, 10122). Otuda sledi da je razum prijemnik vere, a volja prijemnik ljubavi (n. 7179, 10122, 1367).

Stoga što čovekov razum može da primi veru u Boga, a njegova volja (može da primi) ljubav ka Bogu, čovek može da se poveže s Bogom kroz veru i ljubav, a onaj koji je povezan s Bogom kroz veru i ljubav, taj ne može umreti (n. 4525, 6323, 9231).

Čovekova volja je biće (esse) njegovog života, jer ona je prijemnik ljubavi, odnosno dobra; a razum je postojanje (existere) od ljubavi, jer on je prijemnik vere ili istine (n. 3619, 5002, 9282).

Tako je život volje primarni čovekov život, a život razuma proističe iz pređašnjeg (n. 585, 590, 3619, 7342), isto onako kao što svetlost proističe iz plamena (n. 6032, 6314).

Ono što uđe u razum a u isto vreme i u volju, samo to postaje kao vlasništvo čovekovo (n. 9009, 9069, 9071, 9182).

Ono što primi volja, to postaje deo čoveka (n. 3161, 9386, 9393).

Iz toga je da je čovek čovek zato što ima volju, a i razum koji proističe iz volje (n. 8911, 9069, 9071, 10076).

Svaki čovek je poštovan od drugih ljudi prema dobru njegove volje i razumu koji potiče iz te volje, jer onaj koji želi i čini dobro, toga ljudi vole i poštuju, dok one koji razumeju ali ne čine dobro, njih odbacuju i preziru (n. 8011, 10076).

Čovek posle smrti ostaje onakav kakvi su njegova volja i razum bili (n. 9069, 9071, 9386, 10153).

Šta god da pripada njegovom razumu ali nije bilo i u njegovoj volji, to nestaje, jer nije bilo u čoveku (n. 9282).

Drugačije rečeno, čovek ostaje posle smrti onakav kakvi su njegova ljubav i vera bili, odnosno njegovo dobro i istina, a ono što je bilo od vere ali nije bilo i u ljubavi, to nestaje, jer to ne pripada samom čoveku (n. 553, 2363, 10153).

Čovek može primiti u razum i ono što neće da primi i u volju, ili, može razumeti ono što mu nije po volji kada se to protivi njegovoj ljubavi (n. 3539).

Čovek nalazi da je teško razlikovati mišljenje od htenja; razlog za ovo vidi n. 9995.

Izvrnuto (pervertizirano) stanje onih kod kojih razumevanje i htenje ne deluju kao jedno (n. 9075).

Takvi su licemeri, pretvornici, laskavci i varalice (n. 2426, 3573, 4799).

Volja za ono što je dobro i razumevanje onoga što je istinito, to se dobija od Gospoda, ali ovo nije tako kod onih kod kojih je htenje odvojeno od razumevanja onog što je dobro (n. 1831, 3514, 5449, 6027).

Gospod rasvetljava razum (n. 6222, 6608, 10659).

Razum prima svetlo iz neba onako kao što vid prima svetlo iz sveta (n. 1524, 5114, 6608).

Razum je onakav kakve su istine iz dobara iz kojih je razum sačinjen (n. 10064).

Razumevanje je ono što je iz istina izvedeno od dobra, ali ne ono što je iz obmana izvedenih od zla (n. 10675).

Poslednji Sud Razumevanje je u tome da se vide, iz iskustva i iz znanja, istine, uzroci stvari, njihova povezivanja i njihovi ishodi (n. 6125).

Razumeti znači videti i opažati da li je nešto istinito pre nego se to potvrdi, ali nije u tome da se potvrđuje bilo šta (n. 4741, 7012, 7680, 8521, 8780).

Videti i opaziti da li je nešto istinito, pre nego se to potvrdi, to je dato samo onima koji su naklonjeni istinitom radi samog istinitog, a to znači onima koji su u duhovnoj svetlosti (n. 8521).

Svetlost potvrđivanja je prirodna svetlost, koju imaju i rđavi (n. 8780).

Sve se dogme, i one koje su lažne, mogu potvrditi sve dok se ne pojave istine (n. 2243, 2385, 6865, 7950).

Poznámky pod čarou: