204. Tako govori sveti istiniti. Od koga je ta vera, vidi se iz značenja svet i istinit, kada se kaže o Gospodu, što označava ljubav prema bližnjem i veru od Njega, izraz svet koji se koristi u vezi s ljubavlju prema bližnjem, a izraz istinit, sa verom. Da se Gospod naziva svetim zato što je ljubav prema bližnjem od Njega, a otuda, da se svetost u Reči kaže za ljubav prema bližnjem i veri, biće pokazano ubrzo. Ali da se Gospod naziva istinitim jer je vera od Njega i da se otuda istina u Reči kaže za veru, je stoga što se sva istina odnosi na veru; jer se kaže da je istinito za ono što se veruje; druge se stvari ne odnose na veru, jer se u njih ne veruje. Ali pošto se sada govori o veri koja dolazi od ljubavi prema bližnjem, nešto će se prvo reći o veri i kakva je ona. Postoji duhovna vera, a postoji i čisto prirodna vera. Duhovna vera je potpuno od ljubavi prema bližnjem, i njena suština je ljubav prema bližnjem. Ljubav prema bližnjem je voleti ono što je istinito, iskreno i pravedno i, od volje, postupati u skladu s tim. Jer bližnji nije, u duhovnm smislu, niko posebno, nego ono što je u čoveku; ako je to ono što je istinito, iskreno i pravedno, i ako je čovek voljen zbog ovoga, tada se voli bližnji. Da se ovo označava ljubavlju prema bližnjem u duhovnom smislu, svako može da zna samo ako razmisli; jer svako voli drugoga ne zbog njegove osobe, nego zbog onoga što je u njoj ; ovo je izvor prijateljstva, naklonosti, i počasti.

Iz ovoga sledi da voleti ljude zbog onog što je istinito, iskreno i pravedno u njima, da je to duhovna ljubav; jer su istina, iskrenost, i pravda duhovne stvari, jer su iz neba i od Gospoda. Niko ne misli, hoće li da čini ijedno dobro, koje je dobro u sebi, ako to nije od Gospoda. Ove su stvari, stoga, bližnji u duhovnom smislu; stoga je jasno šta se u tome smislu označava ljubavlju prema bližnjem. Ovo je izvor duhovne vere; jer sve ono što se voli, za to se kaže da je istinito kada se o tome misli. Da je ovo slučaj, svako zna ko razmisli; jer svako potvrđuje ono što voli mnogim stvarima u svojoj misli, a sve ove stvari on naziva istinama; niko nema neku istinu ako nije iz ovoga izvora; stoga sledi da, u skladu sa čovekovom ljubavlju, takve su i njegove istine; sledstveno, ako je ta ljubav duhovna, takve će biti i njegove istine, jer one deluju u slozi s njegovom ljubavi. A te se istine u skupu, jer se veruju, nazivaju verom; otuda je jasno, da je duhovna vera u svojoj suštini ljubav prema bližnjem.

Do sada smo govorili o duhovnoj veri; ali vera, čisto prirodna, nije vera crkve, iako se naziva verom; ona je samo znanje. Razlog za to je to što ona potiče, ne od ljubavi prema bližnjem, koja je, samo duhovno, otkuda izvire vera, nego od neke prirodne ljubavi: on otuda misli, hoće i postupa; jer njegovu veru sačinjava samo ono što dolazi od te ljubavi; a istina koja pripada ljubavi prema sebi i svetu, samo je prirodna, jer dolazi od čoveka od sveta, a ne od Gospoda i iz neba; jer on voli istinu, ne radi nje same, nego radi počasti, dobitka, i ugleda, čemu se on potčinjava; a pošto je njegova istina takva, stoga je i njegova vera takva. To je zato što takva vera nije vera istinita u crkvi, odnosno nije vera u duhovnom smislu, nego u prirodnom smislu, koja je samo znanje; stoga isto tako, pošto ništa od ovoga nije u čovekovm duhu, nego samo u memoriji, zajedno s drugim stvarima, to se sve rasipa posle smrti. Jer samo ono ostaje sa čovjekom posle smrti, što pripada njegovoj ljubavi; jer, kao što je rečeno, ljubav oblikuje čovjekov duh, i čovek je u pogledu svog duha sasvim onakav kakva je njegova ljubav. Ostale stvari o ljubavi prema bližnjem i veri iz nje, mogu se videti u Nauku Novoga Jerusalima, gde se govori o ljubavi prema bližnjemu i o veri (br. 84-106, I br. 108-122); isto tako i u malom delu, Poslednji Sud (br. 33, 39), gde je pokazano da nema vere tamo gde nema ljubavi prema bližnjem. Da se izraz, svet, koristi u Reči u vezi sa Božanskom istinom, a otuda i u vezi s ljubavlju prema bližnjem i veri, vidi se iz odlomaka gdje se koristi. Postoje dve stvari koje proističu od Gospoda i koje anđeli primaju – Božansko dobro i Božanska istina; ove proističu neposredno od Gospoda, ali ih anđeli primaju na razne načine; neki primaju Božansko dobro više nego Božansku istinu, a neki primaju Božansku istinu više nego Božansko dobro. Prvi sačinjavaju Gospodovo nebesko carstvo, i nazivaju se nebeskim anđelima i, u Reči, nazivaju se pravednicima; dok drugi sačinjavaju Gospodovo duhovno carstvo, i nazivajui se duhvnim anđelima, a u Reči, svetim (o ova dva carstva i njihovim anđelima, vidi delo, Nebo i Pakao 20-28). To je zato što se u Reči pravednim i pravdom označava Božansko dobro i ono što iz njega proističe, a svetim i svetošću ono što je označeno Božanskom istinom i onim što iz nje proizlazi.

Iz ovih se razmatranja može videti šta je u Reči označeno sa biti opravdan, a šta sa biti osvećen, kao u Apokalipsi:

Ko čini nepravdu, neka još čini nepravdu, a ko je svet, nek se sveti (22:11).

I kod Luke:

Služiti mu u svetosti i u pravdi (1:74).

Zato što se Božanska istina koja proističe od Gospoda označava svetim, stoga se u Reči Gospod naziv Svecem, Svecem Božijim, i Svecem Izrailjevim, i Svecem Jakovljevim; a stoga se i anđeli nazivaju svetim, kao i proroci i apostoli; otuda se i Jerusalim naziva svetim. Da se Gospod naziva Svecem, Svecem Božijim, Svecem Izrailjevim i Svecem Jakovljevim, može se videti kod Isaije 29:23; 31:1; 40:25; 41:14, 16; 49:3; 49:7; Danilo 4:13; 9:24; Marko 1:24; Luka 4:34. On se naziva i Carem svetih u Apokalipsi:

Pravedni su i istiniti putovi tvoji, care svetijeh (15:3).

Razlog zašto se Gospod naziva Svecem, Svecem Božijim, Svecem Izrailjevim, i Svecem Jakovljevim je to što je On jedini i niko drugi svet, a što se izjavljuje i u Apokalipsi:

Ko se neće pobojati tebe, Gospode, i proslaviti ime tvoje, jer si ti jedini svet (15:4).

Razlog da se anđeli, proroci i apostoli nazivaju svetima je to, što se njima, u duhovnom smislu, označava Božanska istina; a razlog da se Jerusalim naziva svetim gradom je to, što se tim gradom, u duhvnom smilu, označava crkva u pogledu doktrine istine, da se anđeli u Reči nazivaju svetim, može se videti kod Mat. 25:3; Marko 8:38; Luka 1:70; Apok. 18:20. Da se apostoli nazivaju svetim, može se videti, Apok. 18:20, i da se Jerusalim naziva svetim gradom, može se videti, Isa. 48:2; 66:20, 22; Dan. 9:24; Mat. 27:53; Apok. 21:2, 10. (Da se anđelima u Reči označava Božanska istina koja proizlazi od Gospoda, može se videti gore, br. 130, 200; da je isto označeno prorocima, može se videti u Nebeskim Tajnama, br. 2534, 7269; a isto tako i apostolima, vidi gore br. 100; da se Jerusalimom u Riječ označava crkva u pogledu istinite doktrine, može se videti u Nauku Novoga Jerusalima, br. 6.)

Iz ovih se raznatranja vidi zašto se Božanska istina koja proističe od Gospoda naziva Duhom istine, i Svetim Duhom, kao što se može videti gore (br. 183); isto tako zašto se nebo naziva staništem svetosti (Isa. 63:15; Zak. Ponov. 26:15), i zašto se crkva naziva svetištem (Jer. 17:12; Plač 2:7; Psalam 68:35). Da se svetost kaže za Božansku istinu, jasno je iz sledećih odlomaka.

Kod Jovana:

Dok se moljaše, Isus reče: Osveti ih istinom svojom. Riječ je tvoja istina. Ja posvećujem sebe za njih, da i oni budu osvećeni istinom (17:17, 19).

Ovde biti osvećen jasno se kaže o Božanskoj istini, a osvećuju se oni koji primaju Božansku istinu od Gospoda.

Kod Mojsija:

Jehova siđe sa Sinaja, i pokaza im se sa Sira; zasja s gore Faranske, i dođe s mnoštvom hiljada svetaca. Doista ljubi narode; svi su sveti njegovi u ruci tvojoj; i oni se slegoše k nogama tvojim da prime riječi tvoje (Zak. Ponov. 33:2, 3).

Sinaj označava nebo, gde je Gospod, od kojega proizlazi Božanska istina, ili od kojega dolazi zakon, ovo u ograničenom i opštem smislu – mirijade svetaca označavaju Božanske istine; zakon označava, u ograničenom smislu, deset zapovesti Dekaloga, a u opštem smislu, celu Reč, koja je Božanska istina. Oni se nazivaju narodima u Reči koji su u istinama, a oni u narodima koji su u istinama nazivaju se svetima. Koji se slegoše pred tvojim nogama, i oni će primiti reči tvoje, označava sveto primanje Božanske istine u poslednjim stvarima, što je Reč u smislu slova, i pouka iz toga.

Iz ovih se razmatranja može znati šta je označeno pojedinostima kod proroka u duhovnom smislu. (Da Sinaj u Reči označava nebo, gde je Gospod, od kojega je Božanska istina, ili od kojega je zakon, kako u ograničenom tako i u opštem smislu, Nebeske Tajne 8399, 8753, 8793, 8805, 9420. Da zakon označava, u ograničenm smislu, deset zapovesti Dekaloga, a u opštem smislu, celu Reč, br. 2606, 3381, 6451, 10288. Da noga, mesto za noge, i podnožje, kada se govori o Gospodu, označavaju Božansku istinu u poslednjim stvarima, stoga Reč u smislu slova, br. 9406.) Otuda je jasno da se mirijadama svetih označavaju Božanske istine, i da se oni koji su u Božanskim istinama, nazivaju svecima. Ponovo kod Mojsija:

Kaži svemu zboru sinova Izrailjevih: I reci m: budite sveti, jer sam ja svet, Jehova Bog vaš (Levitska 19:2).

Predmet o kome se govori u tome poglavlju su statuti, uredbe, i zapovesti koje je trebalo držati; i pošto su njima označene Božanske istine, stoga je zapoveđeno da treba da budu svete. Izrailjem se označava duhovna crkva, ili crkva koja je u Božanskim istinama, pa se stoga kaže, Ja Jehova Izrailjev sam svet.

Kod Mojsija:

Zato posvećujte se, i budite sveti, jer ja sam Jehova Bog vaš. I čuvajte uredbe moje i vršite ih. Ja sam Jehova Bog koji vas posvećujem (Levitska 20:7, 8).

I ovde je predmet o kome se govori, statuti, uredbe, i zapovesti koje treba držati, Ponovo:

Ako uzdržite uredbe moje i zakone, bićete narod svet Jehovi (Zak. Ponov. 26:17, 19).

Kod Davida:

Nasitićeš se dobrom doma tvojega, svetinjom hrama tvojega (Psalam 65:4).

Ovde se za za njih kaže da će se nasititi dobrote doma Jehovinog, i svetinjom hrama Njegovog, jer se domom Jehovinim, u najvišem smislu, označava Gospod kao Božansko dobro, a hramom Jehovinim, u najvišem smislu, označava se Gospod kao Božanska istina (vidi Nebeske Tajne 3720).

Kod Zaharije:

U taj će dan biti na zvoncima na konjima: svetinja Jehovi (14:20).

Ustanovljenje jedne nove crkve je predmet o kome se ovde govori, a zvoncima na konjima označavaju se znanja-sećanja iz Intelektualnog. (Da zvomčići označavaju znanja- sećanja istine, može se videti, Nebeske Tajne 9921, 9926; a da konj označava Intelektualno, može se videti u malom delu, O Bijelom Konju, br. 1-4.)

Iz ovih se razmatranja vidi šta je predstavljeno i označeno time što je zapoveđeno,

I biće na mitri, koja će biti na glavi Aronovoj, ploča od čistoga zlata na kojoj će biti napisano: svetinja Jehovi (Izlazak 28:36-38; 39:30, 31);

jer se mitrom označava mudrost, koja pripada Božanskoj istini (vidi Nebeske Tajne 9827, 9949). Tako se može znati šta je predstavljeno i označeno

Aronom i sinovima njegovim, njihovim haljinama, oltarom, šatorom, sa svim što mu pripada, šta pomazanjem, a šta sa da se posvete (Izlazak 29:1-36; 30:22, 24-30; Levitska 8:1 do kraja).

Jer ulje označava Božansko dobro Božanske ljubavi, a posvećivanje označava Božansko proizlazeće; jer je to Božansko dobro koje posvećuje, a Božanska istina je ta koja je iz toga sveta. Da se reč sveto koristi za ljubav prema bližnjem, vidi se iz onoga što je gore rečeno o anđelima neba, naime, jer neki od njih primaju više Božansko dobro nego Božansku istinu: a da ima drugih koji primaju Božansku istinu više nego Božansko dobro: prvi sačinjavaju Gospodovo nebesko carstvo, a to su oni koji su u ljubavi ka Gospodu; i pošto su u ljubavi ka Gospodu, nazivaju se pravednim; dok drugi sačinjavaju Gospodovo duhovno carstvo, a to su oni koji su u ljubavi prema bližnjem, i zbog toga se nazivaju svetim. (Da postoje dve ljubavi koje čine nebo - ljubav ka Gospodu, i ljubav prema bližnjemu, i da se nebesa dele u dva carstva, nebesko carstvo i duhovno carstvo, može se vdjeti u delu, Nebo i Pakao 13-19 i br. 20-28.).

183. Tako govori onaj koji ima sedam Duhova Božijih. Da ovo označava Gospoda od kojega dolaze sve istine neba i crkve, vidi se iz toga što to govori Sin čovečiji, kao i iz onoga što se piše anđelima ostalih crkava; a Sin čovečiji je Gospod kao Božansko Ljudsko (kao što se to može gore videti, br. 63, 151). Sedam duhova Božijih označavaju istine neba i crkve, jer Duh Božiji u Reči označava Božansku istinu koja proizlazi od Gospoda. U mnogim odlomcima u Reči pominje se duh, a ovaj, kad se govori o čoveku, označava Božansku istinu koju ovaj prima u svoj život, stoga označava njegov duhovni život; ali kad se kaže o Gospodu, tada označava Božansko koje potiče od Njega, koje se opštim izrazom naziva Božanskom istinom. Ali pošo malo ko danas zna šta se označava duhom u Reči, želim da prvo pokažem iz navoda, da duh, kada se govori o čoveku, označava Božansku istinu koja se prima u život, stoga u njegov duhovni život. Sada, pošto ove dve stvari, dobro ljubavi i istina vere, sačinjavaju duhovni život čoveka, stoga se, u mnogim odlomcima u Reči, pominje srce i duh, a isto tako i srce i duša; srcem se označava dobro ljubavi, a duhom istina vere; ovo se potonje naziva dušom, jer se ovim izrazom u Reči označava čovekov duh.

Da se duhom, kada se kaže o čoveku, označava istina primljena u život, vidi se iz sledećih odlomaka.

Kod Jezekilja:

Načinite sebi nova srca i nov duh; i zašto da mrete? (18:31)

Kod istoga:

I daću vam novo srce. I nov ću duh metnuti u vas (36:26).

Kod Davida:

Nemoj me odvrgnuti od lica svojega, i svetoga duha svojega nemoj uzeti od mene. Žrtva je Bogu duh skrušen, srca skrušena i poništena ne odbacuješ, Bože (Psalam 51:10, 17).

U ovim odlomcima srce označava dobro ljubavi, a duh istinu vere, od koje čovek ima duhovni život; jer postoje dve stvari koje sačinjavaju čovekov život, dobro i istina; ove dve, kada su sjedinjene u čoveku, sačinjavaju njegov duhovni život. Zato što srce označava dobro, a duh istinu, kada se oba prime u život, stoga u srce, u obrnutom smislu, označava zlo a duh obmanu. Srce i duh koriste se u ovome smislu u slijedećim odlomcima kod Davida:

Da ne budu njihovi oci rod koji bješe tvrd srcem svojim, i nevjeran Bogu duhom svojim (Psalam 78:8).

Kod Jezekilja:

Svako će se srce istopiti, i svaki duh iščiljeti (21:7).

Kod Mojsija:

Jehova Bog učini te otvrdnu duh njegov i srce njegovo posta uporno (Zak. Ponovljeni 2:30).

Kod Isaije:

Zatrudnjećete samom, oganj će progutati duh vaš (33:11).

Kod Jezekilja:

Breme ludim prorocima, koji lutaju za svojim duhom (13:3).

Kod istoga:

Ono što se uzdiže u duhu vašem, neće se desiti (20:32).

Iz ovih se razmatranja vidi da se ceo čovekov život označava srcem i duhom; a pošto se život odnosi na ove dve stvari, naime, na dobro i istinu, a u duhovnom smislu, na ljubav i veru, stoga se srcem i duhom označavaju ove dve stvari. To je zato što srce i duh označavaju čovekovu volju i razum, jer ove dve sposobnosti sačinjavaju njegov život; jer čovekov je život u ovim dvema sposobnostima; razlog je to, što je volja prijemnik dobra i njegove ljubavi, a razum je prijemnik istine i njezine vere, ili obmane i njezine vere. I, kao što je rečeno, sve stvari se u čoveku odnose na dobro i istinu, ili zlo i obmanu, a u duhvnom smislu, na ljubav i veru (Vidi Nauk Novoga Jerusalima, br. 28-35). Razlog da se duhom, kad se govori o čoveku, označava istina ili obmana, a otuda njegov život od jednog ili drugog je to, što se duhom u pravom smislu misli na duh koji je u čovjeku, i koji misli, a on ovo čini ili od istina ili od obmana. Ali, kao što je gore rečeno, dve su stvari koje sačinjavaju čovekov život, a to su razum i volja. Život razuma je misliti ili od istina ili od obmana, a život volje je uticati na, ili zapaliti ljubavlju one stvari koje razum misli. Ova dva života čovekovog duha korespondiraju dvema ljubavima njegovoga tela, koja su život disanja pluća i život kucaja srca; čovekov duh sjedinjava se sa telom preko ove korespondencije (kao što se može videti gore, br. 167, i u delu, Nebo i Pakao 446, 447). Zbog ove korespondencije, duh se ovako naziva terminom koji, izvorno, i u nekoliko drugih jezika, označava vetar; stoga se izdahnuti u Reči često izražava sa predati duh. Tako kod Davida:

Uzmeš im duh, ginu (Psalam 104:29).

Kod Jezekilja:

Gospod Jehova reče ovijem kostima: gle, ja ću metnuti u vas duh, i oživjećete. Od četiri vjetra, dođi, duše i duni na ove pobijene da ožive i prorokovah, i uđe u njih duh, i oživješe, i stadoše na noge (37:5, 9, 10).

U Apokalipsi:

I ona dva svjedoka mučiše one što žive na zemlji,, i poslije tri dana i po duh života od Boga uđe u njih, i staše oba na noge svoje (11:7, 11).

Kod Luke:

I on izagnavši sve, uze je za ruku, i zovnu govoreći; djevojko, ustani! I povrati se duh njezin, i ustade odmah (8:54, 55).

Kada se razumeju ovi odlomci, videće se šta je označeno duhom kada se govori o čoveku, na mnogim mjestima u Reči, od kojih će se navesti samo sledeći; kao kod Jovana:

Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo nebesko. Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je i svaki čovek koji je rođen od Duha (3:5, 8).

Kod istoga:

Ovo rekavši, Gospod dunu, i reče: primite Duha svetoga (20:21, 22).

U Knjizi Postanja:

Jehova udahnu u nozdrve čovjekove duh života (2:7).

pored mnogo drugih mesta.

Da se duhom, u duhovnom smislu, označava istina, i čovekov život iz toga, koji je inteligencija i mudrost, sasvim je jasno iz sledećih odlomaka.

Kod Jovana:

Ide vrijeme kad će pravi bogomoljci molite se Ocu duhom i istinom (4:23).

Kod Danila:

U njemu bješe velik duh znanja i razumijevanja. Čuh za tebe, da je duh svetijeh bogova u tebi i vidjelo i razum i mudrost velika da se nađe u tebi (5:12, 14).

Kod Mojsija:

I kaži svijem ljudima vještijema, koje sam napunio duha mudrosti (Izlazak 28:3).

Kod Luke:

Jovan rastijaše i bješe jak u duhu, i ispunjen mudrošću (1:80).

O Gospodu:

A dijete rastijaše i jačaše u duhu, i punjaše se premudrosti (2:40).

Kada se zna šta je označeno izrazom duh, kad se koristi u odnosu na čoveka, njegovo se značenje može znati kada se govori o Jehovi, ili o Gospodu, kome se pripisuju sve stvari koje čovek ima, lice, uši, mišice, ruke, a isto tako i srce i duša, stoga i duh, koji se u Reči naziva duh Božiji, duh Jehovin, duh nozdrva Njegovih, duh usta Njegovih, duh istine, duh svetosti, i Sveti Duh, čime se označava Božanska istina koja proističe od Gospoda, što se vidi iz mnogih odlomaka u Reči.

Razlog da je Božanska istina koja proističe od Gospoda, duh Božiji, je to, što je sav život koji čovek ima kao i nebeski život onih koji primaju tu Božansku istinu u veri i životu. Da je to duh Božiji, Gospod sam uči kod Jovana:

Riječi koje ja govorim vama, duh su i život (6:63).

Kod Isaije:

Ali će izići šibljika iz stabla Jesejeva, i I izdanak iz korijena njegova iznići će. I na njemu će počivati duh Jehovin, duh mudrosti i razuma, duh savjeta i sile, duh znanja i straha Jehovinog (11:1, 2)

Ponovo:

Stavio si Duh svoj na njega; on će donijeti sud narodima (42:1).

Ponovo:

Jer će neprijatelj navaliti kao rijeka, i duh će Jehovin podignuti zastavu protiv njega (59:19).

Ponovo:

Duh je Jehovin na meni, stoga me Jehova pomaza da objavim dobru vijest i siromašnima (61:1).

I kod Jovana:

Jer koga Bog posla, onaj riječi Božije govori: jer Bog duha ne daje na mjeru (3:34).

Ovo se kaže o Gospodu. Da je Sveti Duh Božanska istina koja proistče od Gospoda, vidi se kod Jovana:

Nego vam istinu govorim: bolje je za vas da ja idem: jer ako ne odem, utješitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama. A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svaku istinu; jer neće o sebi govoriti, nego što čuje, to će vam pokazati (16:7, 13, 14).

Da je Tešitelj, koji se ovde pominje, Božanska istina koja proističe od Gospoda, sasvim je jasno; jer se kaže da je Gospod njima govorio istinu, i izjavio, da kada ode, da će poslati Tešitelja, Duha Istine, koji će ih uvoditi u svu istinu, i da neće govoriti od sebe nego od Gospoda. Ovde se kaže, primiće od moga, jer Božanska istina proizlazi od Gospoda;i kaže se od moga za ono što proizlazi; jer je Gospod sam Božanska ljubav, a ono što od Njega proizlazi je Božanska istina, stoga ono što je Njegovo vlastito (vidi šta je rečeno u delu, Nebo i Pakao 139, 140, i prethodni brojevi, i u Nauku Novog Jerusalima, br. 307). Da proizlaziti i proisticati znači biti poslan i slati, može se videti u Nebeskim Tajnama, br. 1397, 4710, 6831, 10561; i na sličan način ovde sa, Poslaću ga k vama.

Da je Tešitelj Sveti Duh, vidi se kod Jovana:

Tješitelj, Sveti Duh, će vas poučiti svim stvarima (14:26).

Kod istoga:

Isus stajaš i vikaše: ko je žedan neka dođe k meni da pije. Koji meni vjeruje, kao što je pisano, iz njegova tijela poteći će rijeke žive vode. A ovo reče za Duha kojega poslije primiše oni koji vjeruju u ime Njegovo; jer Duh sveti još ne bješe, jer Isus još ne bješe proslavljen (7:37-39).

Da je Sveti Duh Božanska istina koja proizlazi od Gospoda, i koja se uliva u čoveka, kako neposredno od Gospoda Samog tako i posredno preko anđela i duhova, jasno je iz gornjih reči. Jer Gospod izjavljuje da će oni koji veruju Njega, da će iz njegovoga trbuha izlivati se reka žive vode, a onda dodaje da On govori o Duhu koji će primiti; jer voda, u duhovnom smislu, označava istinu, a reke žive vode, Božansku istinu od Gospoda u obilju; isto je označeno Duhom koji su trebali da prime. (Da voda označava istinu, a živa voda Božansku istinu koja proizlazi od Gospodovog proslavljenog Ljudskog, a ne neposredno iz Njegovog Božanskog samog, jer je ovo proslovljeno od večnosti, pa se stoga i kaže,

Jer Duh sveti još ne bješe, jer se Isus još ne bješe proslavio.

(Da proslaviti znači učiniti Božanskim, i da je Gospod potpuno proslavio Njegovo Ljudsko, to jest, učinio ga Božanskim kroz poslednje iskušenje i pobedu na krstu, može se videti u Nauku Novoga Jerusalima, br, 285-293, 300-306.) U nebu se jako čude da oni koji sačinjavaju crkvu ne znaju da Sveti Duh, koji je Božanska istina, proizlazi od Gospodovg Ljudskog, a ne neposredno od Njegovog Božanskog, kad u stvari, doktrina koja je prihvaćena u celom Hrišćanskom svetu uči da, - kao što je Otac, tako je i Sin, nestvoren, beskonačan, večan, svemoguć, Bog, Gospod; nijedan od njih nije prvi ili poslednji, veći ili manji. Hristos je Bog i čovek; Bog od prirode Oca, a čovek od prirode majke; ali je sasvim Bog i čovek, i nisu dva, nego jedan Hristos; On je jedan, ne menjajući Božansko u ljudsko, nego primajući Božnsko u ljudskom. On je sasvim jedan, ne mešajući dveju priroda, nego je samo jedna osoba, kao što su telo i duša jedno, tako je Bog i čovek jedan Hristos. Ovo je iz Atanasijanskog verovnja.

Sada, pošto su Gospodovo Božansko i Ljudsko, ne dva, nego jedna Osoba samo, i pošto su sjedinjeni kao duša i telo, to se može znati da Božansko koje se naziva Svetim Duhom proizlazi i proističe od Njegovog Božanskog preko Njegovog Ljudskog, stoga od Božanskog Ljudskog; jer od tela može da proisti e samo ono što potiče od duše preko tela, jer je ceo život tela od duše. Pa pošto su Otac, kao Sin, nestvoreni, beskonačni, večiti, svemogući, Bog i Gospod, nijedan od njih nije prvi ili poslednji, ili veći ili manji, to sledi da proizlazeće Božansko, koje se naziva Svetim Duhom, proističe od Božanskog samog Gospodovog pomoću Njegovog Ljudskog, a ne od drugog Božanskog koje se naziva Ocem; jer Gospod uči da su On i Otac jedno, i da je Otac u Njemu, i On u Ocu (o čemu vidi niže, br. 200). Ali razlog da mnogi u crkvi misle drugačije u svojim srcima, pa stoga tako i veruju drugačije, anđeli kažu da je to zbog toga što misle o Gospodovom Ljudskom kao da je odvojeno od Njegovog Božanskog; a što je suprotno doktrini kaja uči da Gospodovo Božansko i Ljudsko nisu dve osobe, nego jedna Osoba, kao duša i telo.

Da je ovo doktrina za celi Hrišćanski svet, za to se Gospod postarao, jer je to ono suštinsko crkve, pa stoga i suštinsko za spasenje svih. Ali, da su oni podelili Božansko i Ljudsko Gospodovo u dve prirode, i rekli da je Gospod Bog od prirode Oca, a čovek od prirode majke, bilo je stoga što nisu znali da kada je Gospod potpuno proslavio Svoje Ljudsko, On je odložio Ljudsko koje je primio od majke, i obukao se u Ljudsko od Oca (o čemu vidi ono što je pokazano u Nauku Novoga Jerusalima, br. 295). Da je ovo učinjeno na jednom koncilu, radi Pape, od strane onih koji su tada bili prisutni, kako bi on (Papa/ bio priznat kao Gospodov vikar (predstavnik), može se videti u Nebeskim Tajnama, br. 4738.

Da je Duh Božiji Božanska istina, a otuda duhovni život čoveku koji je prima, dalje se vidi iz sledećih odlomaka.

Kod Miheja:

Ispunjen sam Duhom Jehovinim, i pun sam suda (3:8).

Kod Isaije:

Jer ću izliti vodu na žednoga, i potoke na suhu zemlju, izliću Duh svoj na sjeme tvoje i blagoslov svoj na tvoje natražje (44:3).

Ponovo:

U to će vrijeme Jehova nad vojskama biti slavna kruna i duh suda onome koji sjedi da sudi (28:5, 6).

Kod Jezekilja:

da bi znali da ću staviti Duh moj u vas da biste oživjeli (37:14).

Kod Joila:

Izliću duh svoj na svako tijelo, i na sluge svoje i sluškinje svoje (2:28).

U Apokalipsi:

Svjedočanstvo Isusovo je duh proroštva (19:10).

Zato što Duh Božiji označava Božansku istinu, stoga se naziva

Duhom usta Jehovinih (Psalam 23:6);

duhom usana njegovih (Isa. 11:4);

dahom Božijim i duhom nozdrva njegovijeh (Plač 4:20; Psalam 18:15; Jov 4:9).

Kod Mateje:

Jovan reče: ja vas krštavam vodom za pokajanje; ali dolazi onaj koji će vas krstiti Svetim Duhom i vatrom (3:11).

Krstiti, u duhvnom smislu, označava preporoditi; Sveti Duh je Božanska istina, a vatra je Božasko dobro. (Da krstiti označava preporoditi, može se videti gore, br. 71; i da vatra označava dobro ljubavi, br. 68.) Iz ovih se sada razmatranja vidi šta je označeno Gospodovim rečima Svojim učenicima:

Idite…. krštavajte u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha (28:19).

Ovde se Ocem označava Božansko samo, Sinom, Božansko Ljudsko, a Svetim Duhom, proizlazeće Božansko koje je Božanska istina; na taj način, jedno Božansko, ali u trojstvu; da je slučaj ovakav, Gosopod uči kod Jovana;

Iz ovoga znate Oca, i vidjeste ga. Onaj ko vidje mene, vidje Oca. Ja sam u Ocu, i Otac je u meni (14:7, 9, 10).

Pošto se proizlazeće Božansko, koje je Božanska istina, uliva u čoveka kako neposredno tako i posredno preko anđela i duhova, stoga se veruje da je Sveti Duh treća osoba, različita od one dve koje se nazivaju Ocem i Sinom; ali mogu da ustvrdim da niko u nebu ne zna nijedan drugi Sveti Božanski Duh osim Božanske istine koja proizilazi od Gospoda. A pošto se Božanska istina komunicira ljudima i posredno preko anđela, stoga se kaže o Jehovi kod Davida:

Jehova čini vetrove da su mu anđeli (Psalam 104:1, 4).

Ove se stvari sada navode da bi se pokazalo da se sa sedam duhova označavaju sve istine neba i crkve koje su od Gospoda. Da sedam duhova označavaju sve istine neba i crkve, još se bolje vidi iz ovih odlomaka u Apokalipsi:

I sedam žižaka ognjenijeh koja gorahu pred prijestolom su sedam duhova Božijih (4:5).

I osim toga,

i posred starješina jagnje stajaše kao zaklano, i imaše sedam rogova i sedam očiju, koje su sedam duhova Božijih poslanih po cijelom svijetu (5:6).

Da duhovi, ovde pomenuti, ne označavaju duhove, jasno je iz toga što se žišci i oči jagnjetovi nazivaju duhovima; jer žišci označavaju Božanske istine a oči razumevanje istine; a kad se ovo kaže o Gospodu, označava se Njegova Božanska mudrost i inteligencija (o čemu vidi gore, br. 152).