10137. I kojega da bude naleva četvrt ina vina. Da ovo označava onoliko duhovne istine koliko je nužno radi povezivanja, vidi se iz značenja vina, vidi br. 1071, 1798, 6377, u ovom slučaju [povezivanja] duhovne istine koja korespondira duhovnom od nebeskog dobra, koje je označeno belim brašnom izmešanim s uljem, vidi upravo gore, br. 1036. Jer , u Reči, gde se govori o dobru, govori se i o istini, i u stvari, o istini iste klase od koje je i dobro izvedeno, jer sve u nebu, i u svetu, odnosi se na dobro i na istinu, i na jedno na drugo, kako bi to bilo nešto; jer dobro bez istine nije dobro, a istina bez dobra nije istina, kao što se može videti iz onoga što je navedeno, br. 9263, 9314. To je razlog što, kad je prinošen hleb, tada je prinošeno i vino kao piće; slično je i u Svetoj Večeri. Ovde se vinom kao pićem označava istina koja korespondira dobru označenom ponudom u hrani; i iz značenja četvrtog dela ina, što je onoliko koliko je dovoljno za povezivanje, vidi upravo gore, br. 10136. Svak može da vidi da se pod ponudom hleba i vina ne misli na sami hleb i vino, nego na nešto što pripada Crkvi i nebu, stoga se misli na duhovne i nebeske stvari, koje pripadaju Crkvi i nebu. Inače, šta bi bila svrha da se hleb i vino spaljuju na oltaru? Da li bi ti bilo ugodno Jehovi? i da li bi to Njemu bio miris ugodni , kako se nazivao, i da li je to moglo da očisti čoveka? Onaj ko misli s poštovanjem o Reči, ne može da pretpostavi da takva jedna zemaljska stvar može da bude ugodna Jehovi osim ako u tome nije sadržano nešto više i nešto unutrašnje. Onaj ko veruje da je cela Reč Božanska i duhovna, treba da misli da u svakom izrazu leži sakrivena neka misterija.

Razlog, osim toga, zašto se nije pre znalo gde je ta misterija sakrivena, je to što se za postojanje jednog unutrašnjeg smisla, duhovnog i Božanskog, u svakom delu Reči, nije pre znalo; ni da su anđeli kod svakoga čoveka, koji [anđeo] opaža ono što čovek misli, i koji [anđeo], dok čovek čita Reč, razume sve duhovno; i dalje, da ono što je sveto, da se to uliva preko njih od Gospoda, što se završava povezivanjem neba sa čovekom, i stoga Gospoda sa čovekm preko neba. Iz ovoga je razloga Reč ovako napisana bila data čoveku, preko koje Gospod priprema čoveku spasenje. Da hleb kao dar označava dobro ljubavi, i da piće označava dobro vere, i da ih anđeli tako opažaju, vidi se iz onih stvari koje se pominju u Reči o ponudama jela i pića kod Joila,

Nesta dara i naleva iz doma Jehovinog; tuže sveštenici, sluge Jehovine; njiva je opustošena, zemlja tuži, žito je opustošeno, novo vino usahlo, a smokva uvenule; ridajte, vi sluge Jehovine, jer se ote dar i piće od doma Boga našega; jer je dan Jehovin blizu, i dolazi pustoš od Boga Kušatelja (Šadai) Joilo 1:9-15. Jer je ovde predmet poslednje vreme Crkve, kada u njoj više nema dobra i istine vere, što je označeno danom Jehovinim koji je blizu, i koji dolazi kao pustoš od Boga Kušatelja . Stoga je očito da dar i nalev koji su oduzeti od doma Jehovinog, njiva koja je opustošena, zemlja koja tuži, žito koje je opustošeno, novo vino koje se isušilo, ulje koje tuži, i vinova loza i smokva koji venu, da se time označavaju stvari koje pripadaju Crkvi i nebu.

Unutrašnji smisao, međutim, uči značenje iz kojega se vidi da se njivom označava Crkva u pogledu primanja istine, kao što se može videti, br. 3766, 4982, 7502, 7571, 9295; zemljom Crkva u pogledu dobra, u onome što je navedeno, br. 9325; žitom svako dobro Crkve, br. 5295, 5410, 5959; novim vinom svaka istina Crkve, br. 3580; uljem dobro ljubavi, br. 4582, 4638, 9780; vinom unutrašnje dobro duhovne Crkve, br. 5113, 6376, 9277; a smokvinim stablom spoljašnje dobro, br. 217, 4231, 5113. Isto tako jasno je da dar i nalev označavaju bogoštovanje od dobra ljubavi i dobra vere. I kod Malahije,

Neću primiti dara iz vaše ruke. Jer od ustanka sunčanoga do zalaska njegovog veliko je ime Jehovino među narodima; i na svakme mestu će se prinositi tamjan imenu mojemu, i čisti dar Malahija 1:10, 11).

Da se u ovome odlomku darom (prinosom) ne misli na dar, niti se pod kadom misli na kad (tamjan), vidi se , jer je predmet o kome se govori Crkva među narodima, kod kojih još nije bilo prinosa , jer se kaže, od ustanka sunčanoga do njegovog zalaska ime Jehovino je veliko među narodima, i svako je mesto [određeno] za prinos i kad. Da kad označava obožavanje od dobra vere može se videti, br. 9475. Slično kod Davida,

Moje su molitve primljene; one su kao kad (tamjan) pred licem tvojim; dizanje ruku mojih je prinos večernji (Psalam 141:2). Prinos večernji je dobro ljubavi spoljašnjeg čoveka. I kod Isaije,

Koji se upaljuješ za bogovima pod svakm drvetom zelenijem, i njima (bogovima) levaš nalev svoj, i prinosiš dar s uljem caru , nogim mirisima svojim; ponizuješ se do groba (Isaija 57:5, 6, 9). (prim. prev. i ovde kao i na drugim mestima, autor skraćuje tekst, da bi se istakli izrazi koji potvrđuju doktrinu o unutrašnjem smislu). Ovde se govori o bogoštovanju koje je od zala i obmana koje su iz pakla. Bogovi u unutrašnjem smislu označavaju obmane ; jer oni koji ih bogoštuju, ti ih doista nazivaju po imenima, ali koji su bili obmane od zala koja se bogoštuju. Da strani bogovi u Reči označavaju obmane, može se videti, br. 4402 na kraju, 8941. Zeleno drvo označava celo opažanje i poznavanje koje teži da potvrdi obmanu, br. 2722, 297 , 4552, 7692. Zeleno označava ono što je čulno, br. 7691. Upaljivati se označava žar bogoštovanja; jer vatra, od koje ovo potiče, označava ljubav u oba smisla, br. 5215, 6832, 7575; naljevati naljev označava bogoštovanje od obmana od zla. Prinositi dar caru u ulju, označava bogoštovanje Satane od zala. Dar u ulju je prinos. Umnožavati mirise označava umnožavati tamjan, što označava obožavanje, br. 9475; stoga se kaže i da se ponizuje do pakla (do groba). Iz ovih se stvari vidi da prinosi u hlebu, u nalevu, u vinu, označavaju stvari koje pripadaju Crkvi i nebu, to jest, da označavaju nebesku hranu i piće, baš kao što ih označavaju u Svetoj Večeri; a to je sve stoga kako bi se nebo povezalo sa čovekom pomoću Reči, stoga Gospod sa čovekom preko neba pomoću Reči. Pošto se Božansko u Reči sastoji od ovakvih stvari, ona ne samo da hrani ljudske umove, nego i anđeoske, i čini da nebo i svet postaju jedno.

Iz svih ovih stvari se vidi da sve što je rečeno i zapoveđeno u Reči o ponudama i nalevima, ili o hlebu i vinu, unutra sadrži Božanske misterije; kao na primer da prinosi treba da budu od belog (finog) brašna, na koje treba da se nalije ulja i mira , i da treba da bude posoljeno, i da bune beskvasno ili nefermentisano; tako isto da treba da bude jedan zakon kad se žrtvuje jagnje, a drugi kada ovan, drugi kada tele, a opet drugi kad se prinosi žrtva za grešku i za greh koji treba da se razlikuju od onih zakona kod ostalih žrtava. Slično zakon o vinu bio je različit od onoga o nalevu. Da svaka od ovih stvari ne obuhvata nebeske misterije, ovakve stvari nikad ne bi bile zapoveđene da se izvode kod bogoštovanja. Kako bi se ove stvari predstavile zajedno, one treba da se postave u red.

Kod žrtava mirnih i žrtava paljenica treba da bude za svako jagnje prinos desetina efe belog brašna pomešana s četvrtinom ina ulja. A uz ovna da se donese prinos dve desetine beloga brašna pomešana s trećinom ina ulja; vina kao aleva da bude treći dio ina. A kad se prinosi tele na dar, tri desetine efe bijeloga brašna pomiješana s po ine ulja; i vina kao naleva pola ina (Brojevi 15:4-12; 28:10-12, 20-21, 28-29; 29:3, 4, 9, 10, 14, 15, 18, 21, 24, 27, 30, 33, 37). Proporcija belog brašna, ulja, i vina za jagnje bila je različita od one za ovna i tele, jer je jagnje označavalo najdublje dobro nevinosti, a ovan srednje dobro nevinosti, a mlado tele poslednje ili spoljašnj obro nevinosti; jer postoje tri neba, najdublje, srednje, i poslednje, stoga postoje tri stepena dobra nevinosti; njegovo povećanje (rast) od prvog do poslednjeg označen je povećanjem proporcije belog brašna, ulja, i vina. Treba da se zna da je dobro nevinosti sama duša neba, jer samo ovo dobro prima ljubav, ljubav prema bližnjem, i veru, koji sačinjavaju nebesa. Da jagnje označava najdublje dobro nevinositi, može se videti, br. 3994, 10132; da ovan označava srednje ili unutrašnje dobro nevinosti, br. 10042; i da mlado tele označava poslednje ii spoljašnje dobro nevinosti, br. 9391, 9990. Ali za žrtvu zahvalnu određeni su bili presni kolači pomešani s uljem, presne pogače pomazane uljem, belo brašno poprženo s uljem i pogače bez kvasca (Levitska 7:11, 12); a za žrtve za krivicu i greh prinosi, deseti deo efe beloga brašna, ali bez ulja ili kada (mirisa) (Levitska 5:11).

Nije trebalo stavljati ulja ili kada na ponude za krivicu ili greh, jer ulje označava dobro ljubavi, a kad istinu od toga dobra; a žrtvom za greh i krivicu označava se očišćenje i iskupljenje od zala i njihovih obmana, zbog čega se one (žrtve) nisu smele izmešati s dobrom i njegovom istinom. Osim toga, u vezi sa ponudom Arona i njegovih sinova na dan kada su bili pomazani, može se videti, Levitska 6:13-15; o prinosu prvina žetve, Levitska 2:14, 15; 23:10, 12, 13, 17; o ponudi Nazireja, Brojevi 6; o žrtvi posvetnoj, Brojevi 5; i žrtvi onoga koji se čisti od gube, Levitska 14; i o prinosu koji se peče u peći; o prinosu koji se prži u tavi (tiganju); o prinosu u kotliću, Levitska 2:3-7. Da ne bude kvasca ni meda u prinosu, jer kvasac u duhovnom smislu označava obmanu od zla, a med označava spoljašnje uživanje, pa stoga pomešano s uživanjem ljubavi prema svetu, zbog koje i nebeska dobra i istine prolaze kroz vrenje (fermentaciju), i tako se rasipaju; i treba da bude sasvim posoljeno, jer so označava istinu koja je željna dobra, sto označava njihovo povezivanje. Da kvasac označava obmanu od zla, može se videti, br. 2342, 7906, 8512, 9992; da med označava spoljašnje uživanje, ili uživanje ljubavi u oba smisla, br. 5620; i da so označava istinu željnu dobra, br. 9207.

9295. Da ovaj drugi praznik, koji je bio nazvan praznikom žetve prvina djela, kao i praznikom žetve pšenice, i praznikom nedjelja, označava usađivanje istine u dobro, vidi se iz toga kako je ustanovljen, o čemu kod Mojsija: Kaži sinovima Izrailjevim i reci im: kada dođete u zemlju koju ću vam dati, i stanete žeti u njojm tada donesite snop prvina od žetve svoje k svećeniku. A on neka obrće snop pred Jehovom, da bi vam se primio; sjutradan po subotineka ga obrće svećenik. A isti dan kada budete obrtali snop, prinesite jagnje od godine dana zdravo na žrtvu paljenicu Jehovi, I dar uza nj, dvije efe bijeloga brašna zamiješana s uljem, da bude žrtva ognjena Jehovi na ugodni miris; i naljev uza nj, četvrt ina. A hljeba, ni zrna pržena i zrna u klasu nemojte jesti od onoga dana kad prinesete žrtvu Bogu svojemu; to da vam je vječna uredba od koljena do koljena po svijem stanovima vašim. Po tom od prvoga dana po suboti, od dana kad prinesete snop za žrtvu obrtanu, brojte sedam nedjelja punijeh; do prvoga dana po sedmoj nedjelji nabrojte pedeset dana; onda prinesitenov dar Jehovi. Iz stanova svojih donesite dva hljeba za žrtvu obrtanu, od dvije desetine bijeloga brašna da budu, sa kvascem neka budu pečeni; to su prvine Jehovi. A s tijem hljebom prinosite sedam jaganjaca od godine zdravijeh, i jedno tele i dva ovna, da budu žrtva paljenica Jehovi s darovima svojim i naljevima svojim, da budu žrtva ognjena na ugodni miris Jehovi. (Levitska 23:10-18; Zak. Ponov. (16:9-12).

[2] Da svaka od ovih stvari ima značenje može se znati samo iz njihovog unutrašnjeg smisla. U ovom smislu,

sjeme koje se sije u polju označava istine verekoje se usađuju u dobro; žetvom se označava njihovo sazrevanje kada se stvaraju plodovi; jer pševica i ječam označavaju dobra, a klasovi i uši u kojima su [pšenica i ječam] označavaju istine pridružene dobrima; snop označava niz i zbir takvih stvari, jer istine su sređee kao u snopove (svežnjeve); obrtanje (okretanje snopa) označava oživljavanje, jer istine u čoveku ne žive sve dok nisu u dobru; sveštenik koji je obrtao snopom , to jest, koji je oživljavao dobra od istine, pretstavljao je Gospoda, jer je sav život od njega; to što se to radilo sutradan posle sabata označavalo je svetost povezivanja dobra i istine; to što im nije bilo dozvoljeno da jedu hljeb ili pržena zrna (klasove), ili zelena zrna (klasove), označavalo je da se život dobra i njegovo usvajanje ne dopuštaju ranije; hljeb označava dobro ljubavi, pržena zrna (klasovi) , dobro ljubavi prema bližnjem; zeleno zrno (klas), dobro istine, a jedenje, usvajanje; da su morali da broje sedam sabata do praznika, koji se održavao stoga na pedeseti dan, označavalo je potpuno usađivanje istine u dobro sve do početka novoga stanja; hljeb sa kvascem koji se tada nudio, označavao je dobro koje još nije sasvim očišćeno; obrtanje toga [snopa] označavalo je njegovo oživljavanje; žrtve paljenice jagnjadi, junica, i ovnova, a ponudama hljeba i pića označavalo se bogoštovanje Gospoda u skladu sa kvalitetm toga dobra. Ovo su stvari koje su označene ovim praznikom kao i pojedinostima njegovim; iz čega se vidi da je time bilo označeno izbavljenje od prokletstva, što je stanje usađivanja istine u dobro.

[3] Pošto se ovaj praznik nazivao praznikom prvina žetve, treba znati šta je označeno u Reči žetvom. Pojje na kojemu je žetva, u širokom smislu označava celu ljudsku rasu, ili ceo svet; u manje širokom smislu označava crkvu; a u smislu još suženijem, dobro koje je u čoveku crkve, jer ovo prima istine vere, kao što polje prima seme. Iz značenja polja jasno je šta je označeno žetvom, naime, da u najširem smislu ona označava stanje cele ljudske rase u odnosi na primanje dobra preko istine; u manje širokom smislu, stanje crkve u pogledu primanja istine vere u dobro; u još suženijem smislu, stanje čoveka crkve u odnosu na ovo primanje; a u još više suženom smislu, stanje dobra u odnosu na primanje istine, stoga usađivanje istine u dobro.

[4] Iz svega ovoga može se videti šta je označeno žetvom u sledećim odlomcima; kao kod Mateje: Koji sije dobro sjeme onio je sin čovječiji; a njiva je svijet; a dobro sjeme sinovi su carstva, a kukolj sinovi su zla. A neprijetelj koji ga je posijao jest đavo; a žetva je pošljedak ovoga vijeka; a žeteoc u anđeli (Matt. (13:37-39); dobro sjemeoznačava istine vere od Gospoda; sin čovječiji označava Gospoda u pogledu istina crkve; svet kao polje označava celu ljudsku rasu; sinovi carstva koji seju označavaju istine vere u crkvi; sinovi zloga crstva koji su kukolj označavaju obmane vere u crkvi; đavo koji je neprijatelj a koji sije označava pakao; svršetak vijeka koji je žetva označava poslednje stanje crkve u odnosu na primanje istina vere u dobro; anđeli kojižanju označavaju istine od Gospoda. Da su ovakve stvari označene gornjim rečima Gospodovim, može se videti iz njihovog unutrašnjeg smisla, koji se izlaže u ovim objašnjenjima. Iz gornjih reči jasno je na koji način je Gospod govorio kad je bio u svetu, naime, preko značenja, kako bi Reč bila ne samo za svet, nego i za nebo.

[5] U Otkrovenju: Ianđeo dođe iz hrama vičući velikijem glasom onome što sjedi na oblaku: zamahni srpom svojim i žnji, jer dođe vrijeme da se žnje, jer se osuši žito zemaljsko. I ovaj što sjeđaše na oblaku baci srp svoj na zemlju; i požnjevena bi zemlja (Otkr. 14:15, 16); i ovde žetva označava poslednje stanje crkve u odnosu na primanje istine vere u dobro.

Kod Joila: nestadara i naljeva iz doma Jehovinog; tuže svećenici, sluge Jehovine. Opustje polje, tuži zemlja; jer je potrveno žito, usahlo vino, nestalo ulja (Joilo 1:9-11). pustošenje crkve u pogledu istina vere i dobara ljubavi prema bližnjem, ovde se opisuje stvarima koje pripadaju polju, vinogradu, i masliniku; crkva sama je polje; njeno poslednje stanje, koje Gospod naziva svršetkom vremena, je žetva.

[6] Kod istoga: Zamahnite srpom, jer je žetva uzrela; hodite, siđite, jer je tijesak pun, kace se prelivaju; jer je zloća njihova velika (Joilo 3:13); ovde se žetvom označava svršetak veka (vremena), ili poslednje stanje opustošene crkve.

Kod Jeremije: Istrijebite iz Babilona sijača i onoga koji maše srpom o žetvi; od mača nasilnikova neka se vrati svaki svome narodu, i svaki u svoju zemlju neka bježi (Jer. 50:16). Kći je Babilona kao gumno; vrijeme je da se nabije, još malo, pa će doći vrijeme da se požnje (Jer. 51:33); vrijeme žetve označava poslednje stanje crkve.

[7] Kod Isaije: Ridajte, lađe Tirske, jer je raskopan, da nema kuće niti ko dolazi. Iz zemlje Cetimske javi mi se. Umuknite koji živite na ostrvu, koje trgovci Sidonski puniše. I dohodi mu bijahu po velikim vodama sjeme Seorsko, žetva s rijeke (s Nila), i bješe trg narodima (Isa. (23:1-3); svete stvari crkve koje se ovde opisuju, ne mogu se znati osim iz unutrašnje smisla. Svako zna da su svete stvari neba i crkve svuda u Reči, i da je zbog toga Reč sveta. U smislu slova, ovde je predmet o kome se govori trgovina Tira i Sidona,

koji, odvojeno od unutrašnjeg smisla, nisu sveti. Ali šta je označeno u ovome smislu, jasno je kada se otvore. Lađe Tarsiske označavaju doktrinarne stvari istine i dobra; Tir i Sidon označavaju poznavanja dobra i istine; nema kuće, i niko ne ulazi u nju označava da više nema dobra u koje se istina može usaditi; stanovnici ostrava koji umukoše označava udaljenija dobra; sjeme Seorsko označava istinu u memoriji; žetva s rijeke (Nila) sazreva označava izvedeno dobro izvan crkve.