10360.

14. Čuvajete dakle subotu. Da ovo označava da Gospodovo Božansko Ljudsko treba bogoštovati, vidi se iz značenja čuvati (držati), kada se kaže o

Božanskom, što označava bogoštovanje; i iz značenja subote (sabata), koja označava, u najvišem smislu, jedinstvo Božanskog, koje se naziva Ocem, i Božanskog Ljudskog, koje se naziva Sinom, stoga Božansko Ljudsko, koje je to jedinstvo. To jedinstvo označava se sabatom, jer šest dana rada, koji prethode sedmom, označavaju svako stanje borbe, jer rad, u duhovnom smislu, nije kao rad u svetu, nego rad koji podnose oni u Crkvi pre nego uđu u Crkvu i postanu Crkva; trud je borba protivu zala i obmana od zala. I kao rad, shvaćen u duhovnom smislu, koji je podnosio Gospod kad je bio u svetu, jer se On tada borio protivu paklova, i doveo i njih i nebesa u red; i u isto vreme proslavio je Svoje Ljudsko, to jest, sjedinio ga s Božanskim samim koje je imao od začeća, vidi br. 9715, 9809. Vreme i stanje kad je Gospod bio u borbama, označeno je sa šest dana rada, ali stanje kad je došlo do jedinstva, označeno je sedmim danom, koji se naziva sabatom, od odmor, jer se Gospod odmorio. Stoga sabat isto tako označava povezanost Gospoda s nebom, sa Crkvom, s anđelima neba, i s ljudima Crkve. Razlog za ovo je da svi oni koji treba da uđu u nebo, mora da se bore s paklovima i obmanama od zla, a kada se ovi odstrane, oni mogu ući u nebo, i povezati se sa Gospodom; tada se odmaraju; isto je i s ljudima u svetu. Poznato je da ovi treba da uđu i prođu kroz iskušenja pre nego dobro i istina, koji sačinajvaju Crkvu, mogu da se usade u njih, to jest, pre nego što se povežu s Gospodom, stoga pre nego se mogu odmoriti. Stoga se vidi zašto se stanje borbe označava sa šest dana rada, a odmor i povezanost sa Gospodom, sedmim danom ili sabatom.

Povezanost dobra i istine označena je sabatom, jer kada je čovek u borbama, on je u istinama, ali kada se istine povežu s dobrima, ili kad je čovek u dobru, on se tada odmara. To je isto kao što je Gospod kao Božansko Ljudsko bio Božanska Istina, kad je bio u svetu i kad se borio s paklovima; a kad je sjedinio Svoje Ljudsko sa Božanskim samim, tada je postao, i u Ljudskom, Božansko Dobro, ili Jehova. Da šest dana koji prethode sabatu označavaju sukobe koji prethode i pripremaju za nebeski brak, koji je povezanost dobra i istine, vidi br. 8510, 8888, 9431. O prethodnom stanju, kad je čovek u istinama, da je tada u sukobima sa zlima i obmanama od zla, ovo je stanje označeno sa šest dana rada, dok je potonje stanje, kad je u dobru, i kada ga Gospod vodi, označeno sabatom, vidi br. 7923.

Da je Gospod, kad je bio u svetu, učinio Svoje Ljudsko, prvo, Božanskom Istinom a onda, Božanskim Dobrom, vidi navedene odlomke, br. 9199, 9315. I da je to učinio kroz borbe iskušenja, vidi navedene odlomke, br. 9528. Stoga, onaj ko zna da se sabatom, u najvišem smislu, označava jedinsto Božanskog samog u Gospodovom Božanskom Ljudskom, taj može da zna šta označavaju one stvari koje se često u Reči kažu o sabatu, kao kod Isaije,

Ako odvratiš nogu svoju od subote [sabata) da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, sveti dan Jehovin slavljem, i budeš ga slavio ne idući svojim putovima, i ne čineći što je tebi drago, ni govoreći reči, tada ćeš se veseliti u Jehovi, i izvešću te na visine zemaljske, i daću ti da jedeš našljedstvo Jakova oca svojega (Isaija 57:13, 14).

Onaj ko ima znanje o unutrašnjem smislu Reči, jasno će videti da se u ovome odlomku sabatom označava stanje povezanosti čoveka s Gospodom, stoga stanje kad Gospod vodi čoveka, a to je da on ne vodi sam sebe, i kada je u dobru. Jer ako Gospod vodi čoveka, a ne on sam sebe, to je kad on ne odvraća svoju nogu od sabata, ne čini svoju volju, ne ide svojim putovima, ne ide za svojim željama, i ne kaže reč. (prim prev. Ne kaže reč, znači da čovek u subotu ne sme da govori, što poštuju neki Jevreji, kao na primer Karaiti). Da je u ovom slučaju Crkva u njemu a tako isto i nebo, označeno je time što se kaže da će biti izveden na visine zemaljske, i da će uživati Jakovljevo nasledstvo. A da je sabat Božansko Ljudsko koje je jedinstvo, označeno je time što se sabat naziva svetim i milim Svecu Jehovinom.

I kod Jeremije,

Ako svetite subotu, tada će ulaziti na vrata grada ovoga carevi i knezovi, koji sede na prestolju Davidovu, na konjma i kolima (Jeremija 7:24 , 25) (prim. prev. I ovde autor skraćuje tekst da bi istakao svoju misao).

Onaj koji nije upoznat s unutrašnjim smislom Reči, može da pomisli da ove stvari treba razumeti po smislu slova, naime, da ako drže subote svetima, carevi i knezovi će ulaziti na vrata grada Jerusalima, i da će jahati na kolima i konjima. Značenje je, međutim, da oni koji bogoštuju pobožno Božansko Ljudsko Gospodovo, da će imati Božanske Istine neba i Crkve, Jer se Jerusalimom označava Crkva, carevima i knezovima Božanske Istine, prestolom Davidovim, nebo, gde je Gospod; kolima doktrine o dobru i istini, a konjima prosvetljeno razumevanje.

Da Jerusalim označava Crkvu, vidi br. 2117, 3654.

Da carevi označavaju Božanske Istine, br. 1672, 2015, 2069, 3009, 4575, 4581, 4966, 5044, 5068, 6148.

Da knezovi označavaju prve (glavne) istine, br. 1482, 2089, 9954.

Da presto označava nebo, br. 5313.

Da kola označavaju doktrinu o dobru i istini, br. 5321, 8215.

da konji označavaju prosvetljeno razumevanje, br. 2760-2762, 3217, 5321, 6534.

Pošto sabat označava Gospoda kao Božansko Ljudsko u kojemu je jedinstvo, stoga je bilo zapoveđeno, da se hlebovi lica postavljaju na sto svakoga sabata (Levitska 24:8).

Da se Gospod kao Božansko Ljudsko označava hlebom, stvar je poznata u Crkvi. Zbog ovoga se Gospod, kad je bio u svetu, nazvao Gospodarom sabata (Mateja 12:8; Marko 2:27, 28; Luka 6:1-5). I zbog toga je Gospod, dok je bio u svetu, i kad j jedinio Božansko Ljudsko i Božansko samo, opozvao (ukinuo) reprezentativno bogoštovanje sabata, ili bogoštovanja koje je preovladavalo kod Izrailjskog naroda, i učinio sabat danom poučavanja o doktrini vere i ljubavi. To je sadržano u onome što je napisano kod Jovana,

Isus izlečivši izvesnu osobu na dan sabata, reče, Uzmi odar svoj i hodi!; i on uze svoj odar i pođe. Jevreji rekoše da nije dopušteno nositi odar na dan sabata, pa su tražili da ubiju Gospoda, jer je prekršio sabat Jovan 5:8-11, 18).

Lečenje bolesne osobe označavalo je očišćenje čoveka od zala i obmana od zla; odrom (ležajem) se označava doktrina; a hodanjem se označava život. Da sva izlečenja od bolesti, koja je izveo Gospod, označavaju očišćenja od zala i obmana, ili ponovno ustanovljavanje duhovnog života, vidi br. 8364, 9031, 9080.

Da hodanje označava život, br. 519, 1794, 8417, 8420.

Da odar označava doktrinu, vidi se iz odlomaka u Reči gde se odar pominje, i iz reprezentativa u drugom životu. Tamo, kada se vidi osoba kako leži na odru, time se označava doktrina u kojoj je osoba (prim. prev. koju razume i sledi ta osoba). Stoga se tamo vide odri (kreveti) divno ukrašeni, koji su za one koji su u istinama od dobra. Ali da je takvo značenje Gospodovih gornjih reči, može da zna samo onaj ko zna unutrašnji smisao; jer je Gospod govorio preko korespondencija, to jest, preko značenja, jer je govorio od Božanskog.

9715. Od drveta sitima. Da ovo označava pravdu, vidi se iz značenja drvetasitima, što je dobro zasluge i pravde koja pripada Gospodu samome (vidi br. 9472, 9486); biće rečeno šta su pravda i zasluga koje pripadaju Gospodu samome. Veruje se da Gospod ima zaslugu i pravdu, jer je ispunio sve stvari zakona, i jer je patio na krstu, pa je tako izbavio ljudsku rasu; međutim, ove se stvari ne označavaju u Reči Gospodovom pravdom i zaslugom, nego se njegovom zaslugom i pravdom označava da se on borio sam sa svim paklovima, i potčinio ih, i na taj način doveo u red sve stvari u paklovima, a u isto vreme i sve stvari u nebima. Jer kod svakoga čoveka postoje duhovi iz pakla, a isto tako i anđeli iz nba; bez ovih ne može čovek da živi; i da paklovi nisu bili potčinjeni od Gospoda, i neba dovedena opet u red, nijedan čovek se ne bi mogao spasiti.

[2] Ovo se moglo postići samo preko njegovog ljudskog; to jest, kroz borbe s paklovima od njegovog ljudskog. A pošto je to Gospod činio od svoje moći, stoga sam, zato samo Gospodu pripada zasluga i pravda; pa je stoga on i dalje taj koji sam pobeđuje paklove kod čoveka; jer onaj ko ih jednom pokori, pokorava ih za uvek. Stoga apsolutno ništa od pravde i zasluge ne pripada čoveku; nego mu se zaluga i pravda pripisuje kada priznaje da je sve to ništa od njega samoga, nego da je od Gospoda. Iz ovoga proizlazi to da samo Gospod preporađa čovejka; jer preporoditi čoveka, to je odagnati paklove od njega, stoga zla i obamne koje su od paklova, i usaditi nebo umesto njih; to jest, dobra ljubavi i istine vere, jer ove sačinjavaju nebo. Osim toga, neprestanim borbama s paklovima, Gospod je proslavio svoje ljudsko, to jest, učiniio ga Božanskim; jer kao što se čovek preporađa preko borbi koje su iskušenja, tako se Gospod proslavio kroz borbe koje su bile iskušenja. Sledstveno, glorifikacija Gospodovog ljudskog njegovom vlastitom moći, to je zasluga i pravda; jer je preko toga čovek spasen, jer kroz to Gospod drži sve paklove u pokornosti za uvek.

[3] Da je ovako, vidi se iz odlomaka u Reči gde se govori o Gospodovoj zasluzi i pravdi; kao kod Isaije: Ko je ono što ide iz Edoma, iz Bozre, u crvenijem haljinama? krasno odjeven, koračajući u veličini slave svoje? Ja sam koji govorim pravdu i vrijedan sam spasti, Za što ti je crveno odijelo a haljine ti kao u onoga koji gazi u kaci?

Gazih sam u kaci, i niko između naroda ne bješe sa mnom; ali ih izgazih u gnjevu svom i potlačih i ljutini svojoj; i krv njihova poprska mi haljinu i iskaljah sve odijelo svoje. Jer je dan od osvete u srcu mom, i dođe godina da se moji iskupe. Pogledah, i nikoga ne bješe da pomogne, i začudih se što nikoga ne bješe da podupre, ali me desnica moja izbavi i jarost moja poduprije me. I izgazih narode u gnjevu svome, i opojih ih jarošću svojom, i prolih na zemlju krv njihovu. Pominjaću dobrotu Gospodovu hvalu Gospodovu za sve što nam je učinio Gospod, i mnoštvo dobra što je učinio domu Izrailjevu po milosti svojoj i po velikoj dobroti svojoj. Jer reče: doista su moj narod, sinovi koji ne će iznevjeriti. I bi im spasitelj. (Isa. 63:1-18) da se ove se stvari govore o Gospodu, poznato je; njegove borbe s paklovima bile su opisane njegovim haljinama poprskanim krvlju, i njegovimhaljinama koje su bile crvene, njegovim haljinama kao u onoga koji gazi u kaci, kao i danima osvete. Njegove pobede i potčinjavanja paklova opisuju se sagazeći ih u gnjevu, i obarajući njihovu pobjedu na zemlju. Da je ovo sve Gospod izveo svojom vlastitom moći, opisuje se sa gazeći u kaci sam, i sa niko ne bješe sa njim, i gledanjem okolo, a nikoga da pomogne, kao i sa mišica moja donesi mi izbavljenje. Da je kroz ovo došlo spasenje, opisuje se sa koračajući u veličini slave svoje, kao i danima otkupa, i tako postajući spasitelj.

[4] Da sve ove stvari pripadaju pravdi, vidi se još jasnije u drugim odlomcima kod istoga proroka: I vidje gdje nema čovjeka, i začudi se što nema posrednika; za to učini u spasenje mišica njegova, i pravda njegova poduprije ga. Jer se obuče u pravdu kao u oklop, i šljem spasenja metnu na glavu; odjede se osvetom kao odijelom, i ogrte se revnošću kao plaštem (Isa. (59:16-17). A spasenje moje će ostati do vijeka, i pravde moje ne će nestati (Isa. (51:6); mišica njegova učini sčpasenje za njega, na koju će se pouzdati označava njegovu vlastitu moć, kojom je potčinio paklove (da mišica označava moć, vidi br. 4932, 7205). Iz ovoga je jasno šta je označeno sa pravda i zasluga pripadajuGospodu samome.

[5] Na isti način u drugim odlomcma: Ko je podigao pravdu s istoka? ko je dozvao da ide za njim ustopice? ko joj je pokorio narode i dao joj vlast nad carevima? (Isa. (41:2). Približih pravdu moju, nije daleko, i spasenje moje ne će odocniti (Isa. (46:13). Jehova me obuče u haljine spasenja i plaštem pravde ogrte me (Isa. (61:10).

Usta će moja kazivati pravdu tvoju, svaki dan dobročinstva tvoja, jer im ne znam broja. Ući ću u silu Jehove Gospoda, i slaviću samo tvoju pravdu (Psalam 71:15-16, 18-19, 24).

Gle, idu dani, govori Gospod, u koje ću podignuti David licu pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji. U te dane spašće se Juda, i Izrailj stanovaće u miru, i ovo mu je ime kojim će se zvti: Jehova pravda naša. (Jer. 23:5-6); 33:15-16).

Sedamdeset je nedjelja određeno tome narodu i tvome gradu svetome da se svrši prijestup i nestane grijeha i da se dovede pravda vječna (Danilo 9:24).

[6] Da su potčinjavanje paklova, dovođenje u red od Gospoda, slava njegovog ljudskog, i spasenje koje sledi za čoveka koji prima Gospoda u ljubavi i u veri, da je to pravda i zasluga koja pripada Gospodu samome, može se videtiiz odlomaka koji su gore navedeni. Ali ovo ne može shvatiti onaj ko nije svestan da kod čoveka ima duhova iz pakla, i da od njih on ima zla i obmane; i da ima kod njega anđela iz neba, i da od njih ima dobra i istine; i da je na taj način čovekov život povezan s paklovima, a na drugoj strani s nebima, to jest, preko neba sa Gospodom; i da se stoga čovek ne može spasiti ako se paklovi ne potčine, a neba ne dovedu u red, i da se tako sve stvari potčine Gospodu.

[7] Iz ovoga svega se može videti zašto je (kao što je rečeno gore, br. 9486) dobro Gospodove zasluge jedino dobro koje vlada u nebima; jer ovo dobro zaluge čak i sada nastavlja da potčinjava paklove, i tako štiti verne. Ovo dobro je dobro Gospodove ljubavi; jer on se borio od Božanske ljubavi i pobedio svet. Od Božanske moći u ljudskom on je stekao moć za uvek, i on se bori i pobeđuje za nebo i za crkvu; i tako za celu ljudsku rasu, koju time spasava. To je dobro zasluge, koje se naziva pravdom, jer to pripada pravdi da se obuzdavaju paklovi koji nastoje da razore ljudsku rasu; i da spasi dobre i verne. (O borbama ili iskušenjima Gospoda dok je bio u svetu, vidi br. 1663, 1668, 8273, 8969.)