6348. Jer si stao na postelju oca svojega. Da ovo označava, da stoga što se odvojio od ljubavi prema bližnjemj, ima prljavu vezu, vidi se iz začenja stao na postelju oca svojega, što je biti povezan na prljav način, naime, da vera odvojena od ljubavi prema bližnjemu ima ovo značenje. Jer ako vera u doktrini ili u razumu, ovde pretstavljena Rubenom, nije uvdedna u dobro i s njim povezana, ona se ili izgubi ili postaje ništavna, ili se poveže sa zlom i obmanom, što je označeno prljavom vezom, jer tada [vera/postaje profanisana (oskrvnuta). Da je ovako, može se videti iz toga što vera može da ima svoje stanište samo u dobru, pa ako nema svoga staništa, poništava se, ili se povezuje sa zlom. To se jasno vidi po onima u drugom životu kojisu bili u veri samoj i ne u ljubavi prema bližnjemu, jer se njihova vera tamo razaspe, a ako se bila povezala sa zlom, tada je njihova sudbina kao i onih koji su izvršili profanaciju. 2 U Reči, preljube, u unutrašnjem smislu, označavaju preljube dobra , a kurvarstva označavaju krivotvorenje istine (vidi br. 2466, 3399); dok se prljava povezivanja nazivaju zabranjenim stepenima [srodstva] (vidi Levitska 18:6-24), gde se nabrajaju razne vrste profanacije (prim. prev zabranjeni telesni odnos sa srodnicima). Da se i ovde označava profanacija dobra kroz odvojenu veru, može se videti gore (br. 4601), gde se govori o ovom Rubenovom zlom delu. 3 Slučaj sa verom samom, odvojenom od ljubavi prema bližnjem, ovakav je. Ako se poveže sa zlom (što se dešava onda kada neko prvo veruje istinu vere, i kada prvo živi po njoj, a posle je osporava i živi suprotno njoj), tada je ona profanisana (oskrvnuta); jer tada se prvo istina vere i dobro ljubavi prema bližnjem ukorene u unutrašnje (čovekovo) preko doktrine i života, a posle se uzimaju odatle i povezuju sa zlom. U drugom životu najteža sudbina čeka one kod koji se ovo desi; jer se u takvom čoveku dobro ne može odvojiti od zla. A u drugom životu oni se drže odvojeno; i kod ovakvog čoveka nema više nikakvih ostataka koji su bili pohranjeni u njegovom unutrašnjem, jer su potpuno nestali zbog zla. Pakao ovakvih je na levo na velikoj udaljenosti, a oni koji su tamo, pred anđelima izgledaju kao kosturi, skoro bez ikakvog života. Kako bi sprečio profanaciju dobra i istine, čoveka koji je takav da ne može da se nanovo rodi, njega Gospod odvaja od vere i ljubavi ka bližnjemu i dopušteno mu je da bude u zlu i u obmani , jer tada ne može da vrši profanaciju. (Vidi što je rečeno i pokazano o profanaciji, br. 301-303, 4289, 4601).

3398. Lako je mogao neko od naroda ovoga leći s tvojom ženom, te bi nas ti uvalio u grijeh, označava da je moglo doći do preljube, i da bi time (Božanska Istina?) bila oskrvnuta (profanisana). Ovo se vidi iz značenja leći sa, što je biti izvitoperen ili u preljubi: iz značenja neko od naroda ovoga, što je neko iz Crkve, to jest, od duhovne Crkve (vidi br. 2928); iz značenja žene, koja je ovde Rebeka, što je Božanska Istina, o kojoj, vidi gore; i iz značenja greha, što je krivica za oskrvnuće istine. Otuda je jasno da reči, lako je mogao ko od naroda ovoga leći s tvojom ženom, te bi nas ti uvalio u grijeh, znače da je neko od Crkve lako mogao oskrvnuti Božansku Istinu, i tako na sebe navući krivicu za osrvnjenje. Gore je rečeno (br. 3386), da pošto je Abraham u dve prilike nazvao svoju ženu Saru sestrom, prvo u Egiptu, a posle u Gerari kod Abimeleha, i da je Isak na sličan način nazvao svoju ženu Rebeku sestrom, kad je i on bio kod Abimeleha, i pošto su sva ova tri slučaja zabeležena u Reči, mora da postoji neki vrlo skriveni razlog za sve ovo. Taj je očito u unutrašnjem smislu, a to je, da pošto sestra označava racionalnu istinu, i pošto je ženom označena Božanska Istina, stoga se ova poslednja naziva racionalnom, to jest, sestrom, kako se sa Božanskom Istinom, koja je žena, a koja je ovde Rebeka, ne bi izvršila preljuba, a time i oskrvnuće. Što se tiče oskrvnuća (profanacije) istine, slučaj je kao što sledi. Božansku istinu mogu da oskrvne samo oni koji je prvo priznaju; jer ovakvi, pošto su prvo ušli u istinu priznajući je i verujući je, i koji su na taj način u nju bili inicirani, to kod njih neprestano ostaje neki njen tragkoji se upečatio, a koji se pojavljuje svaki put kada se obmana i zlo pokažu, pa se zbog toga istina oskrvne ili profaniše (prim. prev. ona se profaniše i onda kada se umesto istine prihvati obmana ili zlo koji su u suprotnosti s istinom). To je označeno u Starom i Novom zavetu zagonetnim rečima, Otvrnuo je njihova srca, . . . . . . kako se ne bi spasili). Stoga ovakvi, kod kojih se ovo desi, imaju nešto što ih osuđuje, i to je njihov pakao; jer pakleni duhovim kada se približe sferi gde su dobro i istina, osećanju svoj vlastiti pakao, jer tada dolaze u dodir s onim što mrze, a to uzrokuje njihove muke. Stoga oni koji su osvetogrdili istinu, ostaju neprekidno s onim što što ih muči, i to prem stepenu svetogrđenja (priofanacije). To je razlog da se Gospod posebno stara da Božansko Dobro i Božanska Istina ne budu profanisani, i to na taj način, da se čoveku koji je takve priirode da je sklo rofanaciji, da mu se ne dozvoli da prizna i da veruje u ono što je istinito i dobro, jer, kao što je rečeno, niko ne može svetogrditi osim onaj koji je prethodno priznao i verovao. To je bio razlog da unutrašnje istine nisu bile otkrivene Jakovljevom potomstvu, Izraelićanima i Jevrejima, niti im se ikada reklo da u čoveku postoji nešto unutrašnje, niti da postoji unutrašnje bogoštovanje, a jedva nešto o životu posle smrti i o Gospodovom nebeskom carstvu, ili o Mesiji kojega su očekivali. Razlog je bio to, što su bili takvi, i to se providelo, jer da su ove stvari njima bile otkrivene, oni bi ih bili osvetogrdili, jer su oni imali volju i želju samo za onim što je zemaljsko. I pošto su bili takvi u staro vreme, i pošto su takvi i u ovo vreme, njima je dopušteno da i dalje ne veruju; jer ako bi jednom priznali istinu, a onda se je odrekli, na sebe bi navukli najgori pakao. Ovo je isto tako bio razlog da Gospod, dok je bio na svetu, nije otkrio unutrašnje stvari u Reči, sve dok je bilo imalo dobra ostalo kod njih, čak ni prirodnog dobra, jer tada nisu bili u stanju da prime nijednu istinu u stepenu unutrašnjeg priznavanja, jer dobro je to koje prima (istinu), pa je stoga ni nisu mogli osvetogrditi. To je stanje koje se naziva puninom vremena, i svršetkom veka, kao i poslednjim danom (vremenom), o kome se tako puno govori kod Proroka. To je isto tako razlog da se sada objavljaju tajne unutrašnjeg smislu u Reči, jer u ove dane skora da više nema vere, jer nema ljubavi ka bližnjemu, jer je ovo svršetak vremena, i kada se to dešava, tada se tajne mogu obznaniti bez opasnosti od profanacije, jer se one ne priznaju na unutrašnji način. (prim. prev. ovde autor misli na svršetak Prve Hrišćanske Crkve ili Epohe, i na Poslednji Sud koji je on opisao kako se dogodio u Duhovnom svetu 1757 godine). Zbog ove tajne pominje se u Reči o Abrahamu i Isaku, da kada su bili u Gerari kod Abuimeleha, da su nazvali svoje žene sestrama. Vidi šta je dalje rečeno i pokazano o istim predmetu, naime, da postoji opasnost da profanišu istinu oni koji je prvo priznaju, ali da ta opasnost ne postoji kod onih koji i je ne priznaju a još manje kod oni koji za nju ni ne znaju (br. 593, 1008, 1010, 1059). Šta je opasnost koja potiče od svetogrđenja svetih stvari (vidi br. 571, 582).

Da oni koji su u Crkvi mogu da profanišu svete stvari, ali da oni koji su izvan Crkve, ti ne mogu (br. 2051).

Da se Gospod stara da ne dođe do svetogrđenja (br. 1001, 2426).

Da bogoštovanje postaje spoljašnje da bi se osujetila profanacija unutrašnje ogoštovanja (br. 1327, 1328).

Da ljudi ostajuu u neznanju kako bi se sprečila profanacija istina vere (br. 301-303).