6348. Jer si stao na postelju oca svojega. Da ovo označava, da stoga što se odvojio od ljubavi prema bližnjemj, ima prljavu vezu, vidi se iz začenja stao na postelju oca svojega, što je biti povezan na prljav način, naime, da vera odvojena od ljubavi prema bližnjemu ima ovo značenje. Jer ako vera u doktrini ili u razumu, ovde pretstavljena Rubenom, nije uvdedna u dobro i s njim povezana, ona se ili izgubi ili postaje ništavna, ili se poveže sa zlom i obmanom, što je označeno prljavom vezom, jer tada [vera/postaje profanisana (oskrvnuta). Da je ovako, može se videti iz toga što vera može da ima svoje stanište samo u dobru, pa ako nema svoga staništa, poništava se, ili se povezuje sa zlom. To se jasno vidi po onima u drugom životu kojisu bili u veri samoj i ne u ljubavi prema bližnjemu, jer se njihova vera tamo razaspe, a ako se bila povezala sa zlom, tada je njihova sudbina kao i onih koji su izvršili profanaciju. 2 U Reči, preljube, u unutrašnjem smislu, označavaju preljube dobra , a kurvarstva označavaju krivotvorenje istine (vidi br. 2466, 3399); dok se prljava povezivanja nazivaju zabranjenim stepenima [srodstva] (vidi Levitska 18:6-24), gde se nabrajaju razne vrste profanacije (prim. prev zabranjeni telesni odnos sa srodnicima). Da se i ovde označava profanacija dobra kroz odvojenu veru, može se videti gore (br. 4601), gde se govori o ovom Rubenovom zlom delu. 3 Slučaj sa verom samom, odvojenom od ljubavi prema bližnjem, ovakav je. Ako se poveže sa zlom (što se dešava onda kada neko prvo veruje istinu vere, i kada prvo živi po njoj, a posle je osporava i živi suprotno njoj), tada je ona profanisana (oskrvnuta); jer tada se prvo istina vere i dobro ljubavi prema bližnjem ukorene u unutrašnje (čovekovo) preko doktrine i života, a posle se uzimaju odatle i povezuju sa zlom. U drugom životu najteža sudbina čeka one kod koji se ovo desi; jer se u takvom čoveku dobro ne može odvojiti od zla. A u drugom životu oni se drže odvojeno; i kod ovakvog čoveka nema više nikakvih ostataka koji su bili pohranjeni u njegovom unutrašnjem, jer su potpuno nestali zbog zla. Pakao ovakvih je na levo na velikoj udaljenosti, a oni koji su tamo, pred anđelima izgledaju kao kosturi, skoro bez ikakvog života. Kako bi sprečio profanaciju dobra i istine, čoveka koji je takav da ne može da se nanovo rodi, njega Gospod odvaja od vere i ljubavi ka bližnjemu i dopušteno mu je da bude u zlu i u obmani , jer tada ne može da vrši profanaciju. (Vidi što je rečeno i pokazano o profanaciji, br. 301-303, 4289, 4601).

1044. Da bude znak zavjeta između mene i zemlje. Da to znači prisustvo Gospodovo u ljubavi prema bližnjem i da zemlja ovde znači čovekov proprijum, jasno je kako iz unutrašnjeg smisla tako i iz veze u kojoj se ona ovde ostvaruje. Jer je bilo rečeno: Ovo je znak zavjeta koji postavljam između mene i vas i svake žive duše koja je s vama, čime je označeno sve što je ponovo rođeno. A ovde se kaže drugačije: da bude znak zavjeta između Mene i zemlje. Iz ovoga, a isto i iz ponovljenjih reči znak zavjeta, jasno je da je ovde označeno nešto drugo, a to je da zemlja znači ono što nije i što se ne može ponovo roditi, a to je čovekov voljni deo proprijuma. Jer, kada se ponovo rodi, čovek u intelektualnom delu pripada Gospodu, dok njegov voljni deo pripada njemu samome, pa su tako ova dva dela u duhovnom čoveku suprotstavljena jedan drugom. No, iako je voljni deo protivan, on i dalje mora biti prisutan, jer od njega potiču sva zatamnjenost u intelektualnom delu i sva gustina u njegovom oblaku. I što se više ona uliva, to je gustina oblaka veća, a što se manje uliva, to je oblak tanji. Tako ovde zemlja označava čovekov proprijum (da se zemljom označava čovekov telesni deo, kao i mnoge druge stvari, bilo je ranije pokazano). Ovo stanje stvari između volje i razuma isto je kao kad su dve osobe bile ranije vezane prijateljstvom, kao što su bili volja i razum kod čoveka Pradrevne crkve, pa je to prijateljstvo puklo i javilo se neprijateljstvo – kao što se desilo kada je čovek sasvim iskvario svoj voljni deo; i kada su ponovo stupili u zavet, gde je neprijateljski deo postavljen kao da postoji zavet s njim, ali u stvari nije uspostavljen jer je sasvim protivan i suprotan njemu, nego je ustanovljen s onime što se iz njega uliva, kao što je rečeno, to jest s proprijumom razuma. Zalog ili znak zaveta je sledeće: onoliko koliko je Gospodovo prisustvo u proprijumu razuma, toliko će se ukloniti proprijuma volje. Isti je slučaj s Nebom i paklom. Intelektualni deo preporođenog čoveka, u kojemu je Gospod prisutan, jeste Nebo; njegov voljni deo je pakao. Koliko je Gospod prisutan u ovome Nebu, toliko se pakao uklanja. Jer od samog sebe, čovek je u paklu, a kada je od Gospoda, tada je on Nebo. Čovek se neprekino podiže od pakla k Nebu i onoliko koliko se uzdiže, toliko se pakao uklanja. Dakle znak ili pokazatelj da je Gospod prisutan jeste u tome što se čovekov voljni deo uklanja. Ovo uklanjanje se ostvaruje kroz iskušenja kao i kroz druga sredstva preporođenja.