6348. Jer si stao na postelju oca svojega. Da ovo označava, da stoga što se odvojio od ljubavi prema bližnjemj, ima prljavu vezu, vidi se iz začenja stao na postelju oca svojega, što je biti povezan na prljav način, naime, da vera odvojena od ljubavi prema bližnjemu ima ovo značenje. Jer ako vera u doktrini ili u razumu, ovde pretstavljena Rubenom, nije uvdedna u dobro i s njim povezana, ona se ili izgubi ili postaje ništavna, ili se poveže sa zlom i obmanom, što je označeno prljavom vezom, jer tada [vera/postaje profanisana (oskrvnuta). Da je ovako, može se videti iz toga što vera može da ima svoje stanište samo u dobru, pa ako nema svoga staništa, poništava se, ili se povezuje sa zlom. To se jasno vidi po onima u drugom životu kojisu bili u veri samoj i ne u ljubavi prema bližnjemu, jer se njihova vera tamo razaspe, a ako se bila povezala sa zlom, tada je njihova sudbina kao i onih koji su izvršili profanaciju. 2 U Reči, preljube, u unutrašnjem smislu, označavaju preljube dobra , a kurvarstva označavaju krivotvorenje istine (vidi br. 2466, 3399); dok se prljava povezivanja nazivaju zabranjenim stepenima [srodstva] (vidi Levitska 18:6-24), gde se nabrajaju razne vrste profanacije (prim. prev zabranjeni telesni odnos sa srodnicima). Da se i ovde označava profanacija dobra kroz odvojenu veru, može se videti gore (br. 4601), gde se govori o ovom Rubenovom zlom delu. 3 Slučaj sa verom samom, odvojenom od ljubavi prema bližnjem, ovakav je. Ako se poveže sa zlom (što se dešava onda kada neko prvo veruje istinu vere, i kada prvo živi po njoj, a posle je osporava i živi suprotno njoj), tada je ona profanisana (oskrvnuta); jer tada se prvo istina vere i dobro ljubavi prema bližnjem ukorene u unutrašnje (čovekovo) preko doktrine i života, a posle se uzimaju odatle i povezuju sa zlom. U drugom životu najteža sudbina čeka one kod koji se ovo desi; jer se u takvom čoveku dobro ne može odvojiti od zla. A u drugom životu oni se drže odvojeno; i kod ovakvog čoveka nema više nikakvih ostataka koji su bili pohranjeni u njegovom unutrašnjem, jer su potpuno nestali zbog zla. Pakao ovakvih je na levo na velikoj udaljenosti, a oni koji su tamo, pred anđelima izgledaju kao kosturi, skoro bez ikakvog života. Kako bi sprečio profanaciju dobra i istine, čoveka koji je takav da ne može da se nanovo rodi, njega Gospod odvaja od vere i ljubavi ka bližnjemu i dopušteno mu je da bude u zlu i u obmani , jer tada ne može da vrši profanaciju. (Vidi što je rečeno i pokazano o profanaciji, br. 301-303, 4289, 4601).

3498. Ne znam kad ću umrijeti (ne znam dana kada ću umrijeti), označava životu Prirodnom. Ovo je jasno iz značenja dana, koji je stanje (vidi br. 23, 487, 493, 893, 2788); i iz značenja smrti (umrijeti), što je ponovo ustati, ili biti podignut u života (vidi br. 3326). Stoga to označava da dan smrti koji je uskrsnuće života ili, što je isto, u život. Da je ovo u Prirodnom, jasno je, jer se ovde govori o životu. Kako ove stvari stoje, ne može se znati ako se ne zna kako stoji stvar sa životom racionalnog i sa životom prirodnog ili, što je isto, sa životom unutrašnjeg čoveka i životom spoljašnjeg čoveka. Život racionalnog ili unutrašnjeg čoveka razlikuje se od života prirodnog ili spoljašnjeg čoveka; stoga život prirodnog ili spoljašnjeg čoveka ne može postojati bez života racionalnog ili unutrašnjeg čoveka. Jer spoljašnji čovek živi od unutrašnjeg, tako da kada bi život unutrašnjeg čoveka prestao, životspoljašnjeg bio bi trenutno uništen; jer spoljašnje stvari zavise od unutrašnjih, kao što potonje (posteriorno) zavisi od prvašnejg (priornog), ili kao efekat od svoga uzroka, jer kad bi nestalo uzroka (causa efficientis), tada bi i efekat (posledica) bila uništena istoga trena. A tako je i sa životom spoljašnjeg čoveka ako se uporedi sa životom unutrašnjeg. Ovo je očito iz primera samoga čoveka, jer dok je u svetu, ili dok živi u telu, njegovo Racionalno se razlikuje od njegovog Prirodnogtako da se čovek može povući iz spoljašnjih čulnih stvari koje pripadaju telu, kao i u određenom stepenu iz unutrašnjih čulnih stvari koje pripadaju prirodnom čoveku, i tako može biti u svom Racionalnom, to jest u duhovnoj svetlosti. Ovo je još jasnije kada se uzme u obzir da kada čovek umre, on sasvim napušta spoljašnje čulne stvari, koje pripadaju telu, a pri tome zadržava život svog unutrašnjeg čoveka; pri tome još uvek kod sebe ima reči-znanja, koji pripadajuspoljašnjoj ili prirodnoj memoriji, samo što i e koristi (vidi br. 2475-2477, 2479-2483, 2485, 2486). Otuda je jasno da se racionalni ili unutrašnji čovek razlikuje od spoljašnjeg. Međutim za života u telu, njegovo racionalno ne izgleda da se razlikuje od njegovog Prirodnog, zato što je tada u svetu, i u prirodi, i pošto je to slučaj, život Racionalnog pokazuje se u životu Prirodnog, tako da se ne vidi nikakav život u Racionalnom ako to nije u Prirodnom u isto vreme. Da se samo onoliko pokazuje racionalnog, koliko mu Prirodno korespondira, što se može videti gore, br. 3493. Otuda je jasno, da je život koji korespondira u prirodnom ono što je označeno ovim rečima koje je Isak rekao Isavu, ne znam dana kada ćuumreti; jer je racionalno predstavljeno Isakom, a prirodno Isavom, i jedno i drugo u odnosu na dobro u tome.