5614. Do sada bismo se dva puta vratili. Ovo označava da bi bilo duhovnog života kako unutarnjeg tako i spoljašnjeg, što se vidi iz značena ići, naime, živeti (br. 5605); pa stoga vratiti se je živeti od toga, jer su otišli da nabave žito, a žito označava dobro istine od kojega je duhovni život; i iz značenja dva puta, a što, jer se odnosi na život, označava unutarnji i spoljašnji život, jer hrana, koju su doneli prvi put, označavala je život koji je spoljašnji ili u Prirodnom, jer su bili bez Posrednog (kao što je objašnjeno u prethodnom poglavlju); dok je žitom koje pribavljaju ovoga puta, označen unutarnji život, jer sada su sa Benjaminom, koji je Posredno, kao što je objašnjeno u ovome i u sledećem poglavlju. Stoga do sada bismo se vratili dva puta, označava duhovni život spoljašnji i unutrašnji.

2. Da je ovo objašnjenje, mora da izgleda čudno, osobito onima koji ništa ne znaju o tome šta je duhovno; jer naizgled, vratiti se dva puta nema nikakve veze sa duhovnim životom koji je time označen; ali ovo je unutrašnji smisao ovih reči. Ako ćete verovati, čovekova unutarnja misao ovo shvata, jer je njegova misao u unutrašnjem smislu, ali čovek nije svestan toga sve dok je u životu tela; jer bez njegvog znanja, unutrašnji smisao, to jest, duhovni smisao, koji pripada unutrašnjoj misli, pada u (uliva se u) materijalne i čulne ideje koje pripadaju vremenu i prostoru, kao i stvarima ovoga sveta, a se stoga ne vidi da je njegova unutarnja misao takva. Jer je njegova unutarnja misao je slična misli anđela, pošto je njegov duh u društvu s njima, 3. Da je misao čoveka koji je u dobru, u skladu s unutrašnjim smislom, može se videti iz toga što kada posle smrti dođe u nebo, on je bez pouke odmah u unutrašnjem smislu; a to ne bi moglo biti da njegova unutarnja misao nije bila u ovome smislu i onda kada je bio u svetu. Razlog da je tada u unutrašnjem smislu je u tome što postoji korespondencija izmešu duhovnih i prirodnih stvari tako potpuna, da nema ni jedne najmanje stvari koja nema svoju korespondenciju (saobraznost), pa stoga što je čovekov unutarnji ili racionalni um koji je u dobru, je u duhovnom svetu, a njegov spoljašnji ili prirodno um u prirodnom svetu, to mora biti da oba uma misle (unutarnji um duhovno, a spoljašnji prirodno) i da se duhovni uliva (pada u) prirodni, i da deluju kao jedan preko korespondencije.

4. Da se čovekov unutarnji um, čije se ideje nazivaju intelektualnim i za koje se kaže da su nematerijalne, ne služi rečima nijednog jezika. niti se služi prirodnim formama, može da vidi svako ko o ovom ozbiljno razmisli, jer on može da misli o više stvari u jednm trenu nego što može da izgvor jednm času, a on to čini preko univeralnih (pojmova?) koj obuhvataju jako puno pojedinačnih stvari. Ove su ideje duhovne, i kada se Reč čita, one se ne razlikuju od unutrašnjeg smisla iako čovek ovo ne zna, jer, kao šo je već rečeno, ove duhovne ideje, preko influksa u ono što je prirodno, izazivaju prirodne ideje, tako da se duhovne ideje ne pokazuju; i to toliko, da kad nije poučen, čovek veruje da nema duhovnog osim ako je kao prirodno, i da i kao duh govori kao što govori u telu. Na taj način prirodno baca senku preko duhovnog.