592. Da Jehova reče: Hoću da istrijebim čovjeka znači kako će čovek sam sebe uništiti, jasno je iz onoga što je prethodno objašnjeno, naime, da se Jehovi ili Gospodu pripisuje da On kažnjava, da On uvodi u iskušenje, da On čini zlo, razara i ubija, i da On proklinje; kao što je, na primer, On ubio Era, Judinog prvenca, i Onana, drugog Judinog sina (Knjiga Postanja 38:7, 10); ili usmrtio sve prvence egipatske Izlazak 12:12, 29), kao kod Jeremije:

I za one koji dođoše da se biju s Haldejcima, ali će ih napuniti mrtvijem tjelesima ljudi, koje ću pobiti u gnjevu svom i u jarosti svojoj, odvrativ lice svoje od toga grada za svu zloću njihovu. (Jeremija 33:5).

Kod Davida:

Posla na njih ognjeni gnjev svoj, jarost, srdnju i mržnju, četu zlijeh anđela. (Psalam 78:49)

Kod Amosa:

Hoće li truba trubiti po gradu, a narod da ne dotrči uplašen? Hoće li biti nesreća u gradu, a Gospod da ne učini? Amos 3:6).

A kod Jovana:

I vidjeh drugi veliki znak na nebu i čudo: sedam anđela koji imahu sedam pošljednjih zala, jer se u njima savrši gnjev Božiji. I jedna od četiri životinje dade sedmorici anđela sedam čaša zlatnijeh, napunjenih gnjeva Božjeg, koji živi u vijek vijeka. I čuh glas veliki iz crkve gdje govori sedmorici anđela: Idite, i izlijte sedam čaša gnjeva Božjega na zemlju. (Otkrivenju 15:1, 7; 16:1)

Sve se to pripisuje Jehovi, iako je sasvim suprotno Njegovoj prirodi. A to se pripisuje iz razloga koji su već objašnjeni; a i stoga da bi ljudi prvo stvorili ideju da Gospod upravlja svim i raspoređuje sve stvari, kako uopšte tako i pojedinačno; da bi kasnije shvatili da zlo ne dolazi od Gospoda, a najmanje da On ubija; dok je u stvari čovek taj koji sebi donosi zlo, koji razara i uništava sebe, to jest ne čovek nego zli duhovi koji ga podstiču i vode; ali i pored toga to jeste čovek, jer veruje da je on taj koji to čini. Tako se sada kaže za Jehovu da će istrebiti čoveka, dok u stvari čovek hoće da uništi i istrebi samog sebe. O čemu je ovde reč, jasno se može videti po onima u drugom životu, koji su na mukama i u paklu i koji za sve muke i kazne okrivljuju Gospoda. To se vidi i po onima koji u svetu duhova nalaze najveće zadovljstvo u tome da škode drugima i da kažnjavaju druge; a oni kojima se škodi i koji bivaju kažnjeni, i oni misle da je to od Gospoda. No njima se kaže i pokaže da od Gospoda ne dolazi ni najmanje zlo, nego da to oni čine sami sebi; jer u drugom životu postoje takvo stanje i takva ravnoteža svih stvari, da se zlo vraća onome ko ga čini i postaje zlo kazne; i stoga je ono neizbežno. Za to zlo se kaže da je dozvoljeno da bi se zlo popravilo. No Gospod okreće zlo kazne u dobro; tako da od Gospoda dolazi samo dobro. Ali do sada niko nije znao šta je dopušteno; za ono što je dopušteno veruje se da je Gospod dopustio. No činjenice su drugačije, o čemu će po Gospodovoj Božanskoj milosti biti govora kasnije.