3732. Stih 20. I učini Jakov zavjet. Da ovo označava stanje Proviđenja, očito je iz značenja zavetovati se, što je u unutrašnjem smilsu hteti da Gospod proviđa, a stoga u najvišem smislu, u kome se govori o Gospodu, stanje Proviđenja. Da u unutrašnjem smislu zavetovati se označava hteti da Gospod proviđa, je stoga što u zavetu postoji želja i osećanje da se desi ono što se hoće; stoga, da Gospod providi (da Gospod priskrbi). Tu se nalazi i obećanje, i u isto vreme obaveza na strani čoveka, da on po njoj postupi ako se desi ono što je predmet njegove želje; kao ovde u slučaju Jakova , da mu Jehova bude Bog, i da kamen koji je postavio bude kuća Božija, i da daje desetak od svega što on dobija, ako ga Jehova sačuva na putu kojim ide, i ako mu da (providi) hleba da jede i odeće da se obuče, i ako se vrati u miru u dom oca svojega. Ovo pokazuje da su uno vreme (dane) zaveti bili posebni ugovori, naročito u vezi sa priznavanjem Boga koji bi postao njihov Bog pod uslovom da im da ono što žele, i da Mu se uzvrati nekim darom ako On providi (priskrbi, prigotovi). Iz svega ovoga vidi se kakvi su bili očevi Jevrejske nacije, po tome kakav je bio Jakov koji još nije bio priznao Jehovu, koji je još bio neodlučan da li da prizna Njega ili nekog drugog Boga. To je bilo nešto posebno u toj naciji, čak od vremena njihovih otaca, da je svaki želeo svog vlastitog Boga, pa ako se i klanjao Jehovi, to je bilo samo klanjanje nekom Bogu koji se naziva Jehova, i koji se u to vreme razlikovao od bogova drugih nacija, tako da je njihovo bogoštopvanje čak i u ovom pogledu bilo idolopoklonično; jer klanjanje samom imenu, čak i imenu Jehovinom, samo je idolopoklonstvo (br. 1094). Isti je slučaj i s onima koji se nazivaju Hrišćanima i koji kažu da se klanjaju Hristu, ali ne žive po njegovim zapovestima; ovi Mu se klanjaju kao idolopoklonici, jer se klanjaju samo Njegovom imenu, jer to je lažni Hristos kojemu se klanjaju; o kojem lažnom Hristu, vidi Mateja 24:23, 24 (br. 3010.