4925. I gle izađe njegov brat. Da ovo označava istinu od dobra, vidi se iz značenja brata, što je srodna vrsta dobra (br. 3815, 4267), stoga istina od dobra; istina od dobra je istina iz dobra, ili vera iz ljubavi prema bližnjem. Ovde se, u unutrašnjem smislu, govori o prvorođenstvu (primogenituri) onih koji su preporođeni od Gospoda, stoga, o preporađanju u crkvi. Od drenih vremena postoji raspra, šta je je prvi rođeno, da li dobro ljubavi prema bližnjem ili istina vere; i pošto se dobro ne pokazuje dok se čovek preporađa i postaje crkva, nego je prikriveno u nutrinji čoveka, a pokazuje se samo u nekm osećanju koje ne deluje na čula spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, sve dok nije nanovo rođen, dok se istina pokazuje zato što ulazi preko čula da bi se čuvala u memoriji spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, stoga mnogi ljudi padaju u zabludu misleći da je istina prvorođena i na kraju, da je istina suština crkve i to toliko, da se veruje da istina, koju oni nazivaju verom, ona ima moć da spasi bez dobra ljubavi ka bližnjemu.

2. Od ove jedne zablude, pojavile su se mnoge druge, koje su zarazile ne samo dokrtrine, nego i život. Kao, na primer, da bez obzira kako čovek živi, ako ima veru, on je spasen; da se čak i najgori ljudi primaju u nebo ako su u času smrti ispovedali stvari koje pripadaju veri; i da se svako prima u nebo po čistoj milosti, kakav god da mu je bio život. Kao posledica držanja ove doktrine, oni na kraju ne znaju šta je ljubav prema bližnjemu, niti se trude da znaju; i na kraju, ne veruju da ima nešto što je nebo ili pakao. Razlog je tome to, što vera bez ljubavi ka bližnjem, ili istina bez dobra, ništa ne uči; a što se više udaljava od dobra, to čini čovka glupljim. Jer Gospod utiče (uliva se) i daje inteligenciju i mudrost kroz dobro, to jest, daje viši umni pogled, a i opažanje o tome da li je nešto tako ili nije.

3. Sve ovo pokazuje kakav je slučaj sa prvorođenstvom – da ono pripada dobru u stvarnosti, dok pripada istini samo po izgledu. To je, dakle, ono št je opisano u unutrašnjem smislu Tamarinm rađanjem dva sina, crvenim koncem koji je primalja stavila na ruku vidi br. 4922); i sa izađe prvi, što znači prvenstvo (br. 4923); sa povuče ruku označava se prikrivanje njegove moći, kao što je gore pokazano; sa njegovim bratom koji izađe prvi, označava se istina; sa kako prodre? označava se prividno odvajanje istine od dobra; s njegovim bratom koji izađe posle označava se dobro koje je u stvarnosti prvo; sa crvenim koncem na ruci označava se piznavanje da je dobro prvo (važnije, superiornije) ; jer se dobro ne priznaje da je prvo sve dok se čovek ne preporodi, jer tada postupa od dobra i od njega gleda na istinu i na to kakva je.

4. Ovo s tvari sadržane u unutrašnjem smislu, koji uči kakav je slučaj s dobrom i istinom u čoveku koji se nanovo rađa, naime, da je dobro u stvarnosti prvo (po savršenstvu i superornosti?), a istina je to samo po izgledu; i da prvo ne izgleda da je prvo dok se čovek nanovo rađa, ali se pokazuje kao takvo onda kada je već nanovo rođen. Ali ovo ne treba ovde više objašnjavati, jer su ove stvari bile objašnjene i ranije (vidi br. 3324, 3325, 3494, 3325, 3494, 3539, 3548, 3556, 3570, 3576, 3603, 3701, 4243, 4244, 4247, 4337).

Da je od drevnih vremena raspra čemu pripada primogenitura, da li dobru ili istini, odnosno da li ljubavi ka bližnjemu ili veri, bilo je gore pokazano (br. 2435).

5. Kako je Gospod, u najvišem smislu, Prvorođeni, stoga je i ljubav ka Njemu i ljubav ka bližnjemu (su prvorođeni), stoga je bilo zakonom zapoveđeno, u reprezentativnoj crkvi, da svaki prvenac prpadne Jehovi, kao što čitamo kod Mojsija: Posveti mi sve to je prvenac, što otvara utrobu kod sinova Izraljevih, u čoveka kao i u živinčetam, neka je Moje. ( Izlazak 13:2). Odvajaćeš Jehovi sve što otvra matericu, i od stoke tvoje što otvara matericu, što je muško, da bude Jehovi ( 13:12). Što god otvara matericu između svakoga tijela koje prinose Jehovi; između ljudi i između stoke, tvoje da bude; ali prvenac čovječiji neka se otkupljuje; i prvenac nečiste stoke neka se otkupljuje (Brojevi 18:15). Jer je moj svaki prvenac; od onoga dana kada pobih sve prvence u zemlji Egipatskoj, posvetih sebi svakoga prvenca u Izrailju od čovjeka do živinčeta; moji će biti; ja sam Jehova. (Brojevi 3:13).

6. Pošto je prvenac sve što otvori matericu, zato gde se prvenac reč pominje, kaže se i što otvara utrobu, kako bi se istaklo dobro. Da ovo označava dobro, vidi se iz pojedinosti u unutrašnjem smislu, posebno iz onoga što je izneseno o Tamarinim sinovima – da je Zara otvorio matericu rukom, čime je predstavljeno dobro, što se vidi iz crvenga konca na njegovoj ruci (br. 4922): Osim toga, utroba za koju se kaže da se otvara, to je gde su dobro i istina, sledstveno, crkva (br. 4918); a otvoriti utrobu je dati moć da bi se istina rodila.

7. Pošto je Gospod jedini Prvorođeni; jer On je dobro samo, i od Njegovog dobra je sva istina, stoga da bi Jakov, koji nije bio prvenac, mogao da Ga predstavlja, njemu je bilo dopušteno da kupi prvorođenstvo (prvenaštvo) od Isava njegovoga brata; ali pošto ovo nije bilo dovoljno, on je nazvan i Izrailjem, kako bi ovo ime predstavljalo dobro od istine; jer je Izrailj u reprezentativnom smislu dobro do kojega se dolazi preko istine (br. 3654, 4286, 4598).

4923. Ovaj je prvi. Da ovo označava da je to imalo prvenstvo, vidi se iz značenja izaći prvi, ili biti prvorođeni, što je prvenstvo i superiornost (br. 3325). Ovde se pa sve do kraja govori o pravu prvorođenoga. Onaj ko nema znanja o unutrašnjem smislu Reči, može lako da pomisli da se ovde govori u pravu prvorođenoga prema zakonu; ali ko imalo zna o unutranjem smislu, može lako da zna da se nešto uzvišenije skriva u ovim rečima, ne samo po tome što je jedno dete izvuklo ruku i povuklo je, posle čega je drugo dete izašlo, nego i iz toga što su po tome dobili imena, što se kod porođaja dogodilo Isavu i Jakovu – da su se borili u utrobi i da kad je Isav izašao prvi, da ga je Jakov držao za petu (Postanje 25:22, 26)); i iz sličnosti sa Josipovim sinovima, kad je Jakov metnuo desnu ruku na jednoga a na drugoga levu ruku, kada ih je blagosiljao (Postanje 48:14, 17-19).

2. Jevreji, a i neki Hrišćani, veruju da u ovim i sličnim odlomcima Reči, da je u njima sačuvano značenje, koje oni nazivaju mističnim, a razlog tome je to, što se ideja svetosti na njih utisnula iz ranoga detinjstva, ali kada ih se pita šta je to mistično značenje, oni ne znaju. Ako im se kaže da pošto je Reč Božanska, to onda značenje mora da bude kao ono u nebu među anđelima; i da ne može da postoji neko drugo mistično značenje u Reči; ili ako je tako, da bi bilo kao iz basni, ili čarobnjačko ili idolopoklonično; i da, osim toga, ovo mistično značenje koje je u nebu među anđelima da je to ono što se naziva duhovnim i nebeskim, i koje značenje govori samo o Gospodu, i Njegovom cartstvu, i o crkvi, a stoga o dobru i o istini; i da kad bi znali šta je dobro i istina, ili vera i ljubav, da bi znali ovo značenje . Kad im se sve ovo kaže, oni to teško mogu da poverujju. U stvari, kako su neznalice danas oni koji su u crkvi, da sve ono što se odnosi na duhvno i nebesko, jedva da je njima razumljivo. Neka bude tako; ali meni je bilo dato, po Gospodovoj Božanskoj milosti, da budem u isto vreme u nebu kao duh i na zemlji kao čovek, i da tako razgovaram s anđelima, i to već nekoliko godina, to ja moram da te stvari otkrijem koje su u Reči a kolje se nazivaju misličnim, o je, njene nutarnje stvari, koje su duhovne i nebeske stvari Gspodovog carstva. Ali što se odnosi na dva Tamarina sina u unutrašnjem smislu, biće rečeno na sledećim stranicama.