4925. I gle izađe njegov brat. Da ovo označava istinu od dobra, vidi se iz značenja brata, što je srodna vrsta dobra (br. 3815, 4267), stoga istina od dobra; istina od dobra je istina iz dobra, ili vera iz ljubavi prema bližnjem. Ovde se, u unutrašnjem smislu, govori o prvorođenstvu (primogenituri) onih koji su preporođeni od Gospoda, stoga, o preporađanju u crkvi. Od drenih vremena postoji raspra, šta je je prvi rođeno, da li dobro ljubavi prema bližnjem ili istina vere; i pošto se dobro ne pokazuje dok se čovek preporađa i postaje crkva, nego je prikriveno u nutrinji čoveka, a pokazuje se samo u nekm osećanju koje ne deluje na čula spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, sve dok nije nanovo rođen, dok se istina pokazuje zato što ulazi preko čula da bi se čuvala u memoriji spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, stoga mnogi ljudi padaju u zabludu misleći da je istina prvorođena i na kraju, da je istina suština crkve i to toliko, da se veruje da istina, koju oni nazivaju verom, ona ima moć da spasi bez dobra ljubavi ka bližnjemu.

2. Od ove jedne zablude, pojavile su se mnoge druge, koje su zarazile ne samo dokrtrine, nego i život. Kao, na primer, da bez obzira kako čovek živi, ako ima veru, on je spasen; da se čak i najgori ljudi primaju u nebo ako su u času smrti ispovedali stvari koje pripadaju veri; i da se svako prima u nebo po čistoj milosti, kakav god da mu je bio život. Kao posledica držanja ove doktrine, oni na kraju ne znaju šta je ljubav prema bližnjemu, niti se trude da znaju; i na kraju, ne veruju da ima nešto što je nebo ili pakao. Razlog je tome to, što vera bez ljubavi ka bližnjem, ili istina bez dobra, ništa ne uči; a što se više udaljava od dobra, to čini čovka glupljim. Jer Gospod utiče (uliva se) i daje inteligenciju i mudrost kroz dobro, to jest, daje viši umni pogled, a i opažanje o tome da li je nešto tako ili nije.

3. Sve ovo pokazuje kakav je slučaj sa prvorođenstvom – da ono pripada dobru u stvarnosti, dok pripada istini samo po izgledu. To je, dakle, ono št je opisano u unutrašnjem smislu Tamarinm rađanjem dva sina, crvenim koncem koji je primalja stavila na ruku vidi br. 4922); i sa izađe prvi, što znači prvenstvo (br. 4923); sa povuče ruku označava se prikrivanje njegove moći, kao što je gore pokazano; sa njegovim bratom koji izađe prvi, označava se istina; sa kako prodre? označava se prividno odvajanje istine od dobra; s njegovim bratom koji izađe posle označava se dobro koje je u stvarnosti prvo; sa crvenim koncem na ruci označava se piznavanje da je dobro prvo (važnije, superiornije) ; jer se dobro ne priznaje da je prvo sve dok se čovek ne preporodi, jer tada postupa od dobra i od njega gleda na istinu i na to kakva je.

4. Ovo s tvari sadržane u unutrašnjem smislu, koji uči kakav je slučaj s dobrom i istinom u čoveku koji se nanovo rađa, naime, da je dobro u stvarnosti prvo (po savršenstvu i superornosti?), a istina je to samo po izgledu; i da prvo ne izgleda da je prvo dok se čovek nanovo rađa, ali se pokazuje kao takvo onda kada je već nanovo rođen. Ali ovo ne treba ovde više objašnjavati, jer su ove stvari bile objašnjene i ranije (vidi br. 3324, 3325, 3494, 3325, 3494, 3539, 3548, 3556, 3570, 3576, 3603, 3701, 4243, 4244, 4247, 4337).

Da je od drevnih vremena raspra čemu pripada primogenitura, da li dobru ili istini, odnosno da li ljubavi ka bližnjemu ili veri, bilo je gore pokazano (br. 2435).

5. Kako je Gospod, u najvišem smislu, Prvorođeni, stoga je i ljubav ka Njemu i ljubav ka bližnjemu (su prvorođeni), stoga je bilo zakonom zapoveđeno, u reprezentativnoj crkvi, da svaki prvenac prpadne Jehovi, kao što čitamo kod Mojsija: Posveti mi sve to je prvenac, što otvara utrobu kod sinova Izraljevih, u čoveka kao i u živinčetam, neka je Moje. ( Izlazak 13:2). Odvajaćeš Jehovi sve što otvra matericu, i od stoke tvoje što otvara matericu, što je muško, da bude Jehovi ( 13:12). Što god otvara matericu između svakoga tijela koje prinose Jehovi; između ljudi i između stoke, tvoje da bude; ali prvenac čovječiji neka se otkupljuje; i prvenac nečiste stoke neka se otkupljuje (Brojevi 18:15). Jer je moj svaki prvenac; od onoga dana kada pobih sve prvence u zemlji Egipatskoj, posvetih sebi svakoga prvenca u Izrailju od čovjeka do živinčeta; moji će biti; ja sam Jehova. (Brojevi 3:13).

6. Pošto je prvenac sve što otvori matericu, zato gde se prvenac reč pominje, kaže se i što otvara utrobu, kako bi se istaklo dobro. Da ovo označava dobro, vidi se iz pojedinosti u unutrašnjem smislu, posebno iz onoga što je izneseno o Tamarinim sinovima – da je Zara otvorio matericu rukom, čime je predstavljeno dobro, što se vidi iz crvenga konca na njegovoj ruci (br. 4922): Osim toga, utroba za koju se kaže da se otvara, to je gde su dobro i istina, sledstveno, crkva (br. 4918); a otvoriti utrobu je dati moć da bi se istina rodila.

7. Pošto je Gospod jedini Prvorođeni; jer On je dobro samo, i od Njegovog dobra je sva istina, stoga da bi Jakov, koji nije bio prvenac, mogao da Ga predstavlja, njemu je bilo dopušteno da kupi prvorođenstvo (prvenaštvo) od Isava njegovoga brata; ali pošto ovo nije bilo dovoljno, on je nazvan i Izrailjem, kako bi ovo ime predstavljalo dobro od istine; jer je Izrailj u reprezentativnom smislu dobro do kojega se dolazi preko istine (br. 3654, 4286, 4598).

3701. I gle, anđeli Božiji po njima se penjahu i silažahu. Da ovo označava beskonačnu i večnu komunikaciju i povezivanje preko nje; i da iz onoga što je najniže počinje uspon, a posle, kada se red izokrene, da postoji spuštanje, to je vidljivo iz značenja anđela, koji su nešto Božansko od Gospoda, a to nešto je označeno njima kad god se pomenu u Reči (vidi br. 1925, 2319, 2821, 3039).

Da u ovom slučaju označavaju Božansku istinu, vidi se po tome što se kaže da su Božiji (od Boga), jer se Bog imenuje onda kada se u unutrašnjem smislu govori o istini, a Jehova onda kada se govori o dobru (br. 2586, 2769, 2807, 2822); i ovo je razlog da se odmah zatim imenuje Jehova, kad se kaže na vrhu stajaše Jehova (prim. prev. UDaničićevom prevodu stoji umesto Jehova, uvek reč Gospod), on se ovde označava sa Bog, kad se kaže anđeli Božiji, jer je predmet istina od koje je dobro, koja je ovde predstavljena Jakovom, kao što je gore često rečeno. Da se penjanjem i spuštanjem na ljestvi označava beskonačna i večna komunikacija i povezivanje preko nje, vidi se i bez objašnjavanja. Komunikacija i povezivanje se ne može odnositi na Gospodovo Božansko samo, i na Njegovo Božansko Ljudsko, osim kada se u isto vreme kaže da je Ono (Gospodovo Božansko) beskonačno i večno. Jer je u Gospodu sve beskonačno i večno; beskonačno kao Biće (Esse), a večno kao Manifestacija (Existere); iz svega ovoga jasno je da je ljestvama na zemlji koje vrhom ticahu nebo i anđelima Božijim koji se penjahu i silažahu, potpuno značenje uzdizanje od najnižeg, a kada se red izokrene, spuštanje. Kako stoji stvar s uzdizanjem i spuštanjem, može se videti iz onoga što je gore rečeno (br. 3539, 3556, 3570, 3576, 3603, 3607, 3665, 3690). Ali pošto je ovaj red po kome se čovek preporađa, a koji je opisan u unutrašnjem smislu ovoga i sledećih stihova, sasvim nepoznat u crkvi, njegova priroda treba da se dalje rasvetli.

Poznato je da se čovek rađa po prirodi sličan svojim roditeljima, i dedovima, kao i precima unazad više vekova; stoga se rađa sa naslednim zlom od njih, zlom koje se postupno nagomilalo, i to toliko da, gledano s toga gledišta, on je samo zlo. Rezultat toga je to, da je razum i volja čovekova sasvim razorena; da od sebe on ne želi ništa dobro, pa stoga ni ne razume ništa što je istinito; pa je stopga ono što on naziva dobrim i veruje da je dobro, to je zlo, a ono što naziva istinom i veruje da je istina, to je obmana. Na primer: voli sebe više od drugih; želi sebi bolje ne drugima; žudi za onim što pripada drugome; misli samo o sebi, osim o drugima onda kada je to radi njega samoga. Pošto čovek želi ove stvari za sebe, on to naziva dobrima, kao i istinama; i šta više, ako neko povredi ili nastoji da ga povredi u pogledu ovih dobara i istina, on ga mrzi, i gori osvetom protivu njega, želi i traži njegovu propast, i uživa u tome, a sve toliko onoliko koliko se utvrđuje u ovakvim stvarima, to jest, onoliko koliko te svoje želi i ostvaruje. Kada ovakav čovek dođe u drugi život, on ima iste želje; sama priroda koju je stekao u stvarnom životu, ostaje, i uživanje koje smo pomenuli, jasno se opaža. Iz ovoga razloga ovakav čovek ne može da bude ni u jednom nebeskom društvu, u kojemu svako želi više dobra drugome nego sebi, nego mora da bude u nekom paklenom društvu gde se oseća isto uživanje (prim. prev. gde pakleni duhovi osećaju uživanje u istim stvarima kao i on). Ovu prirodu čovek mora da iskoreni dok je u svetu, a što se može postići samo preko preporoda od Gospoda; to jest, tako što prima sasvim novu volju i novi razum; ili, drugim rečima, tako što postaje novi (čovek) u pogledu ove obe sposobnosti. Ali da bi došlo do ovoga, čovek mora da bude ponovo rođen kao malo dete, i mora naučiti šta je zlo i obmana, i šta je dobro i istina; jer bez znanja ili spoznaja, on se ne može ispuniti nijednim dobrom; jer od sebe, on priznaje kao dobro samo zlo, i ništa kao istinito osim ono što je obmana. Imajući u vidu ovaj cilj, on se prvo uči spoznajama koje nisu sasvim suprotne onima koje već ima, kao to, da ljubav počinje od sebe; da se pre svega mora čovek brinuti za sebe a onda za druge; da dobro treba činiti onima koji izgledaju siromašni i u izvanjskoj nevolji, bez obzira kakvog su karaktera iznutra; isto tako, da se mora činiti dobro udovicama i siročadi zato što se oni tako nazivaju; i na kraju, i neprijateljima u opštem smislu, ma ko da su; i da na taj način čovek zaslužuje nebo. Ova i ovakva saznanja stiču se u detinjstvu njegovog novog života, i ona su takve prirode da vuku ponešto od njegovog pređašnjeg života, ali i nešto o jegovog novog života u koji se sada uvodi; pa su stoga ta saznanja takva, da ona sadrže sve ono što vodi oblikovanju nove volje i novog razuma. Ovo su najniža dobra i istine, od kojih počinju oni koji se nanovo rađaju, i pošto su ta saznanja takva, ona postaju istine koje su više unutrašnje ili bliže Božanskim istinama, čovek može pomoću njih da iskoreni obmane koje je imao pre nego li je poverovao u istine. Ali oni koji se zaista preporađaju, ti ne uče ove istine samo kao znanja, nego i kao život, jer oni čine (tvore, pretvaraju u dela) ove istine; ali oni ih tvore u početku samo iz nove volje kojom ih Gospod nadahnjuje bez njihovog znanja; i kako primaju novu volju, tako primaju i ova saznanja, pretvarajući ih u dela, i tako i zaista i veruju; ali onoliko koliko ne primaju novu vlju, oni su iapk u stanju da uču ovakve stvari, ali ih ne miogu prevesti i u dela, jer se staraju samo za znanja, a ne i za život. Ovo je stanje detinjstva i mladoga doba u odnosu na novi život koji treba da stupi na mesto pređašnjeg života. A stanje mladosti i zrelosti života je kada on više na gleda ko j ko po izgledu, nego kakav je taj u odnosu na dobro; prvo u građanskom životu, zatim u moralnom životu, i na kraju u duhovnom životu; i tada čovek počinje da se stara za i da voli dobro na prvome mestu, i da od dobra voli osobu; a na kraju, kada postane savršeniji, on se brine da čini dobro onima koji su u dobrom, i to prema kvalitetu dobra u njima, da bi na kraju osećao uživanje u tome da im čini dobro, jer uživa u dobru, i oseća zadovoljstvo u onome što to potvrđuje (potvrđuje to dobro). Ove stvari koje potvrđuju dobro, on naziva istinama; i one postaju istine u njegovom novom razumu, a koje istine proističu iz dobara koja su u njegovoj volji. U onom stepenu u kojem oseća prijatnost u ovome dobru i ovim istinama, on oseća neprijatnost zala svog prethodnog života, kao i neprijatnost u pređašnjim obmnama; a rezultat je u tome, što dolazi do odvajanja stvari koje pripadaju njegovoj prethodnoj volji i razumu od stvari koje pripadaju novoj volji i novom razumu; a sve ovo je u skaldu s osećanjem koje prati nova saznanja, i prema osećanju za njihovu primenu u životu. Stoga, čovek tada vidi da su istine njegovog detinjstva bile relativno izokrenute, i da su one postupno svedene u jedan drugačiji red, to jest, da su potčinjene na obratan način, i da one koje su ranije bile na prvme mestu, da su sada na poslednjem mestu; na taj način on vidi da su istime njegovog deinjstva i rane maldosti bile anđeli Božiji koji su se penjali po lestvima od zemlje ka nebu; asnije, sa sticanjem istina u zrelom dobu, on razume na šta se misli kadase kaže da su seanđeli Božiji spuštali lestvama s neba na zemlju.