10367. A sedmi je dan sabat odmora (subota). Da ovo označava stanje dobra, koje je nameravani cilj, to jest, kada čovek postaje Crkva i ulazi u nebo, vidi se iz značenja sedmoga dana, što označava stanje dobra, koje je nameravani cilj. Jer, kao što šest dana koja prethode označavaju stanje čoveka, koje prethodi i priprema za nebeski brak, tako sedmi dan označava stanje kada je čovek u tom braku. Ovaj je brak povezanost istine i dobra u čoveku, to jest, kad čovek postaje Crkva i ulazi u nebo. Čovek ulazi u nebo, i postaje Crkva, kada je u dobru, jer Gospod se uliva u dobro u čoveku, i preko dobra u njegovu istinu. Influks prelazi u unutrašnjeg čoveka, gde je njegovo nebo, a preko unutrašnjeg čoveka u spoljašnjeg, gde je njegov svet. Osim ako je čovek u dobru, njegov unutrašnji čovek nije otvoren, nego je zatvoren, ma koliko da je u istinama u pogledu doktrine; pa zato što je nebo u unutrašnjem čoveku, stoga kada je ovaj otvoren, čovek je u nebu, jer nebo nije na nekom mestu, nego je unutra u čoveku. Da je čovek stvoren na sliku i neba i sveta, njegov unutrašnji čovek na sliku neba, a spoljašnji na sliku sveta, vidi navedene odlomke, br. 9279, 9706).

Da je ceo čovek onakav kakvo je njegovo dobro, a ne kakva je istina bez dobra, može da zna svaki misleći čovek; jer u skladu s tim dobrom on postupa prema drugima, saoseća s njima, udržuje se s njima i dopušta da ga oni vode; ali ne prema i u skladu s istinom, osim ako je ova u skladu s dobrom. Kad govorimo o dobru, mislimo na njegovu radost, njegovo zadovoljstvo, ili njegovu ljubav, jer sve što je povezano s ovim, to je čoveku njegovo dobro, i, ako je ostavljen samome sebi, on daje prednost svome dobru. Stoga je očito da se čovek povezuje s Gospodom preko dobra, a nikako preko istina bez dobra. Povezivanje preko dobra s Gospodom je bio često predmet o kome se govorilo gore, kada se govorilo o preporodu čoveka; ali pošto čovek Crkve danas mnogo ide za istinama vere, a malo za dobrom ljubavi, on stoga ne poznaje prirodu dobra i istine, koja se naziva nebeskim brakom.

Čovek se rađa u zlima svake vrste, pa stoga i u obmanama svake vrste, tako da je po sebi osuđen na pakao. Stoga, da bi se izbavio iz pakla, mora da se nanovo rodi od Gospoda. To je ponovno rođenje ili preporod. Stoga, da bi se nanovo rodio, mora prvo da nauči istine, ako pripada Crkvi, iz Reči, ili iz doktrine iz Reči. Reč i doktrina iz Reči uče šta je istinito i dobro, a istina i dobro uče ga šta je obmana i zlo. Ako nije upoznat s ovima, on ne može da se preporodi, jer ostaje u svojim zlima i njihovim obmanama, nazivajući prve dobrima, a druge istinama. To je zato što poznavanje istina i dobara prethodi i prosvetljava čovekov razum; jer mu je razum dat kao dar kako bi preko poznavanja dobra i istine mogao da se preporodi, tako da njegova volja može da ih primi, i da tako postanu dobro; jer istine postaju dobro kada ih čovek hoće, a zato što ih hoće, on ih i tvori. Stoga je očito kako se dobro oblikuje u čoveku, i kako on , ako nije u dobru, ne može da se ponovo rodi ili preporodi. Stoga, kada je čovek dobar u pogledu njegove volje, on je u istinama toga dobra u pogledu razuma. Jer čovekov razum u stvari deluje u jedinstvu s njegovom voljom; jer ono što čovek hoće, to on i misli kada je ostavljen sebi samome. To je stoga ono što se naziva povezivanje istine i dobra, ili nebeski brak. Bilo da govorimo o njegovom dobru, ili o ljubavi prema dobru, to je ista stvar; jer ono što čovek voli, to on i hoće. Pa bilo da govorimo o razumevanju istina od dobra ili o verovanju u njih, to je ista stvar. Stoga iz ovoga sledi da kod preporođenog čoveka ljubav i vera deluju kao jedno.

Ova povezanost, ili ovaj brak, to je ono što se naziva Crkvom i nebom, kao i Gospodovim carstvom, a ustvari, u najvišem smislu, Gospodom kod čoveka. Ali oni koji vole svoja vlastita zla, koja su ili nasledili i u kojima su se od detinjstva utvrdili, ili su im dodali [nova], i njima se ispunili, takvi su u stanju da shvate i da u izvesnoj meri razumeju istine iz Reči ili iz doktrine, ali se ne mogu preporoditi. Jer Gospod drži svakoga u ovome stanju da može da razume, kako bi se mogao preporoditi; ali kada voli svoja zla, Intelektualno njegovog unutrašnjeg čoveka ne prima te istine, nego ih prima samo Intelektualno njegovog spoljašnjeg čoveka, a to je samo Intelekt [doslovnih] znanja , koji se sastoji samo od znanja. Ovakvi ljudi ne znaju, a ni ne žele da znaju šta je dobro, nego samo šta je istina; stoga oni smatraju da se nebo i Crkva sastoje od istina koje oni nazivaju istinama vere, a ne u dobrima koja se odnose na život. Isto tako, oni objašnjavaju Reč raznim metodima u prilog svojih načela. To je razlog da kod osoba ovakvoga karaktera, koje nisu u isto vreme u istinama u pogledu na život, kod njih nema povezanosti istine i dobra, pa stoga ni Crkve ni neba. Osim toga, istine koje oni nazivaju istinama vere, odvajaju se od njih u drugom životu; jer ih zlo njihove volje izbacuje napolje, a obmane, koje se slažu s njihovim zlima, uzimaju njihovo mesto.

Iz svega ovoga se sada vidi da je povezanost dobra i istine ono što se naziva sabatom. Ova se povezanost naziva sabat od odmora, jer sabat znači odmor. Jer kada je čovek u prvom stanju, to jest, kada se pomoću istina vodi ka dobru, on je tada u borbama protivu svojih zala i obmana; jer preko borbi, koje su iskušenja, zla i obmane se odbacuju i odvajaju, ali od njih nema odmora sve dok se dobro i istina ne povežu. Tada se čovek odmori, i Gospod se odmori, jer se čovek u stvari ne bori protivu zala i obmana, nego Gospod u njemu. Sabat, u najvišem smislu, označava Gospodovo Božansko Ljudsko, jer se Gospod, dok je bio u svetu, borio od Svog Ljudskog protivu svih paklova, i potčinio ih, i doveo neba u red; a posle ovoga truda ujedinio je Svoje Ljudsko sa Božanskim, i učino da i ono postane Božansko Dobro. Tada se On odmorio, jer paklovi su nemoćni protiivu Božanskog. To je zato što se sabatom, u najvišem smislu, označava Gospodovo Božansko Ljudsko. Ali je o ovome ranije pokazano da je Gospod, kada je bio u svetu, prvo učinio Svoje Ljudsko Božanskom Istinom, kako bi se borio protivu paklova, i pokorio ih; i da je kasnije proslavio Svoje Ljudsko, i učinio ga Božanskim Dobro Božanske Ljubavi; vidi navedene odlomke, br. 9199, 9315; kao i br. 9715, 9809. Da je Gospod, dok je bio u svetu, podneo najveća iskušenja, vidi navedene odlomke, br. 9528 na kraju; da stoga ima Božansku moć da spasava čoveka, uklanjajući od njega paklove, i tako ga preporađajući, br. 8516, 8539, 8722, 8772, 9139, 9832. Da je čovekov preporod slika Gospodove slave, br. 3138, 3212, 3296, 3490, 4402, 5688).

9715. Od drveta sitima. Da ovo označava pravdu, vidi se iz značenja drvetasitima, što je dobro zasluge i pravde koja pripada Gospodu samome (vidi br. 9472, 9486); biće rečeno šta su pravda i zasluga koje pripadaju Gospodu samome. Veruje se da Gospod ima zaslugu i pravdu, jer je ispunio sve stvari zakona, i jer je patio na krstu, pa je tako izbavio ljudsku rasu; međutim, ove se stvari ne označavaju u Reči Gospodovom pravdom i zaslugom, nego se njegovom zaslugom i pravdom označava da se on borio sam sa svim paklovima, i potčinio ih, i na taj način doveo u red sve stvari u paklovima, a u isto vreme i sve stvari u nebima. Jer kod svakoga čoveka postoje duhovi iz pakla, a isto tako i anđeli iz nba; bez ovih ne može čovek da živi; i da paklovi nisu bili potčinjeni od Gospoda, i neba dovedena opet u red, nijedan čovek se ne bi mogao spasiti.

[2] Ovo se moglo postići samo preko njegovog ljudskog; to jest, kroz borbe s paklovima od njegovog ljudskog. A pošto je to Gospod činio od svoje moći, stoga sam, zato samo Gospodu pripada zasluga i pravda; pa je stoga on i dalje taj koji sam pobeđuje paklove kod čoveka; jer onaj ko ih jednom pokori, pokorava ih za uvek. Stoga apsolutno ništa od pravde i zasluge ne pripada čoveku; nego mu se zaluga i pravda pripisuje kada priznaje da je sve to ništa od njega samoga, nego da je od Gospoda. Iz ovoga proizlazi to da samo Gospod preporađa čovejka; jer preporoditi čoveka, to je odagnati paklove od njega, stoga zla i obamne koje su od paklova, i usaditi nebo umesto njih; to jest, dobra ljubavi i istine vere, jer ove sačinjavaju nebo. Osim toga, neprestanim borbama s paklovima, Gospod je proslavio svoje ljudsko, to jest, učiniio ga Božanskim; jer kao što se čovek preporađa preko borbi koje su iskušenja, tako se Gospod proslavio kroz borbe koje su bile iskušenja. Sledstveno, glorifikacija Gospodovog ljudskog njegovom vlastitom moći, to je zasluga i pravda; jer je preko toga čovek spasen, jer kroz to Gospod drži sve paklove u pokornosti za uvek.

[3] Da je ovako, vidi se iz odlomaka u Reči gde se govori o Gospodovoj zasluzi i pravdi; kao kod Isaije: Ko je ono što ide iz Edoma, iz Bozre, u crvenijem haljinama? krasno odjeven, koračajući u veličini slave svoje? Ja sam koji govorim pravdu i vrijedan sam spasti, Za što ti je crveno odijelo a haljine ti kao u onoga koji gazi u kaci?

Gazih sam u kaci, i niko između naroda ne bješe sa mnom; ali ih izgazih u gnjevu svom i potlačih i ljutini svojoj; i krv njihova poprska mi haljinu i iskaljah sve odijelo svoje. Jer je dan od osvete u srcu mom, i dođe godina da se moji iskupe. Pogledah, i nikoga ne bješe da pomogne, i začudih se što nikoga ne bješe da podupre, ali me desnica moja izbavi i jarost moja poduprije me. I izgazih narode u gnjevu svome, i opojih ih jarošću svojom, i prolih na zemlju krv njihovu. Pominjaću dobrotu Gospodovu hvalu Gospodovu za sve što nam je učinio Gospod, i mnoštvo dobra što je učinio domu Izrailjevu po milosti svojoj i po velikoj dobroti svojoj. Jer reče: doista su moj narod, sinovi koji ne će iznevjeriti. I bi im spasitelj. (Isa. 63:1-18) da se ove se stvari govore o Gospodu, poznato je; njegove borbe s paklovima bile su opisane njegovim haljinama poprskanim krvlju, i njegovimhaljinama koje su bile crvene, njegovim haljinama kao u onoga koji gazi u kaci, kao i danima osvete. Njegove pobede i potčinjavanja paklova opisuju se sagazeći ih u gnjevu, i obarajući njihovu pobjedu na zemlju. Da je ovo sve Gospod izveo svojom vlastitom moći, opisuje se sa gazeći u kaci sam, i sa niko ne bješe sa njim, i gledanjem okolo, a nikoga da pomogne, kao i sa mišica moja donesi mi izbavljenje. Da je kroz ovo došlo spasenje, opisuje se sa koračajući u veličini slave svoje, kao i danima otkupa, i tako postajući spasitelj.

[4] Da sve ove stvari pripadaju pravdi, vidi se još jasnije u drugim odlomcima kod istoga proroka: I vidje gdje nema čovjeka, i začudi se što nema posrednika; za to učini u spasenje mišica njegova, i pravda njegova poduprije ga. Jer se obuče u pravdu kao u oklop, i šljem spasenja metnu na glavu; odjede se osvetom kao odijelom, i ogrte se revnošću kao plaštem (Isa. (59:16-17). A spasenje moje će ostati do vijeka, i pravde moje ne će nestati (Isa. (51:6); mišica njegova učini sčpasenje za njega, na koju će se pouzdati označava njegovu vlastitu moć, kojom je potčinio paklove (da mišica označava moć, vidi br. 4932, 7205). Iz ovoga je jasno šta je označeno sa pravda i zasluga pripadajuGospodu samome.

[5] Na isti način u drugim odlomcma: Ko je podigao pravdu s istoka? ko je dozvao da ide za njim ustopice? ko joj je pokorio narode i dao joj vlast nad carevima? (Isa. (41:2). Približih pravdu moju, nije daleko, i spasenje moje ne će odocniti (Isa. (46:13). Jehova me obuče u haljine spasenja i plaštem pravde ogrte me (Isa. (61:10).

Usta će moja kazivati pravdu tvoju, svaki dan dobročinstva tvoja, jer im ne znam broja. Ući ću u silu Jehove Gospoda, i slaviću samo tvoju pravdu (Psalam 71:15-16, 18-19, 24).

Gle, idu dani, govori Gospod, u koje ću podignuti David licu pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji. U te dane spašće se Juda, i Izrailj stanovaće u miru, i ovo mu je ime kojim će se zvti: Jehova pravda naša. (Jer. 23:5-6); 33:15-16).

Sedamdeset je nedjelja određeno tome narodu i tvome gradu svetome da se svrši prijestup i nestane grijeha i da se dovede pravda vječna (Danilo 9:24).

[6] Da su potčinjavanje paklova, dovođenje u red od Gospoda, slava njegovog ljudskog, i spasenje koje sledi za čoveka koji prima Gospoda u ljubavi i u veri, da je to pravda i zasluga koja pripada Gospodu samome, može se videtiiz odlomaka koji su gore navedeni. Ali ovo ne može shvatiti onaj ko nije svestan da kod čoveka ima duhova iz pakla, i da od njih on ima zla i obmane; i da ima kod njega anđela iz neba, i da od njih ima dobra i istine; i da je na taj način čovekov život povezan s paklovima, a na drugoj strani s nebima, to jest, preko neba sa Gospodom; i da se stoga čovek ne može spasiti ako se paklovi ne potčine, a neba ne dovedu u red, i da se tako sve stvari potčine Gospodu.

[7] Iz ovoga svega se može videti zašto je (kao što je rečeno gore, br. 9486) dobro Gospodove zasluge jedino dobro koje vlada u nebima; jer ovo dobro zaluge čak i sada nastavlja da potčinjava paklove, i tako štiti verne. Ovo dobro je dobro Gospodove ljubavi; jer on se borio od Božanske ljubavi i pobedio svet. Od Božanske moći u ljudskom on je stekao moć za uvek, i on se bori i pobeđuje za nebo i za crkvu; i tako za celu ljudsku rasu, koju time spasava. To je dobro zasluge, koje se naziva pravdom, jer to pripada pravdi da se obuzdavaju paklovi koji nastoje da razore ljudsku rasu; i da spasi dobre i verne. (O borbama ili iskušenjima Gospoda dok je bio u svetu, vidi br. 1663, 1668, 8273, 8969.)