10367. A sedmi je dan sabat odmora (subota). Da ovo označava stanje dobra, koje je nameravani cilj, to jest, kada čovek postaje Crkva i ulazi u nebo, vidi se iz značenja sedmoga dana, što označava stanje dobra, koje je nameravani cilj. Jer, kao što šest dana koja prethode označavaju stanje čoveka, koje prethodi i priprema za nebeski brak, tako sedmi dan označava stanje kada je čovek u tom braku. Ovaj je brak povezanost istine i dobra u čoveku, to jest, kad čovek postaje Crkva i ulazi u nebo. Čovek ulazi u nebo, i postaje Crkva, kada je u dobru, jer Gospod se uliva u dobro u čoveku, i preko dobra u njegovu istinu. Influks prelazi u unutrašnjeg čoveka, gde je njegovo nebo, a preko unutrašnjeg čoveka u spoljašnjeg, gde je njegov svet. Osim ako je čovek u dobru, njegov unutrašnji čovek nije otvoren, nego je zatvoren, ma koliko da je u istinama u pogledu doktrine; pa zato što je nebo u unutrašnjem čoveku, stoga kada je ovaj otvoren, čovek je u nebu, jer nebo nije na nekom mestu, nego je unutra u čoveku. Da je čovek stvoren na sliku i neba i sveta, njegov unutrašnji čovek na sliku neba, a spoljašnji na sliku sveta, vidi navedene odlomke, br. 9279, 9706).

Da je ceo čovek onakav kakvo je njegovo dobro, a ne kakva je istina bez dobra, može da zna svaki misleći čovek; jer u skladu s tim dobrom on postupa prema drugima, saoseća s njima, udržuje se s njima i dopušta da ga oni vode; ali ne prema i u skladu s istinom, osim ako je ova u skladu s dobrom. Kad govorimo o dobru, mislimo na njegovu radost, njegovo zadovoljstvo, ili njegovu ljubav, jer sve što je povezano s ovim, to je čoveku njegovo dobro, i, ako je ostavljen samome sebi, on daje prednost svome dobru. Stoga je očito da se čovek povezuje s Gospodom preko dobra, a nikako preko istina bez dobra. Povezivanje preko dobra s Gospodom je bio često predmet o kome se govorilo gore, kada se govorilo o preporodu čoveka; ali pošto čovek Crkve danas mnogo ide za istinama vere, a malo za dobrom ljubavi, on stoga ne poznaje prirodu dobra i istine, koja se naziva nebeskim brakom.

Čovek se rađa u zlima svake vrste, pa stoga i u obmanama svake vrste, tako da je po sebi osuđen na pakao. Stoga, da bi se izbavio iz pakla, mora da se nanovo rodi od Gospoda. To je ponovno rođenje ili preporod. Stoga, da bi se nanovo rodio, mora prvo da nauči istine, ako pripada Crkvi, iz Reči, ili iz doktrine iz Reči. Reč i doktrina iz Reči uče šta je istinito i dobro, a istina i dobro uče ga šta je obmana i zlo. Ako nije upoznat s ovima, on ne može da se preporodi, jer ostaje u svojim zlima i njihovim obmanama, nazivajući prve dobrima, a druge istinama. To je zato što poznavanje istina i dobara prethodi i prosvetljava čovekov razum; jer mu je razum dat kao dar kako bi preko poznavanja dobra i istine mogao da se preporodi, tako da njegova volja može da ih primi, i da tako postanu dobro; jer istine postaju dobro kada ih čovek hoće, a zato što ih hoće, on ih i tvori. Stoga je očito kako se dobro oblikuje u čoveku, i kako on , ako nije u dobru, ne može da se ponovo rodi ili preporodi. Stoga, kada je čovek dobar u pogledu njegove volje, on je u istinama toga dobra u pogledu razuma. Jer čovekov razum u stvari deluje u jedinstvu s njegovom voljom; jer ono što čovek hoće, to on i misli kada je ostavljen sebi samome. To je stoga ono što se naziva povezivanje istine i dobra, ili nebeski brak. Bilo da govorimo o njegovom dobru, ili o ljubavi prema dobru, to je ista stvar; jer ono što čovek voli, to on i hoće. Pa bilo da govorimo o razumevanju istina od dobra ili o verovanju u njih, to je ista stvar. Stoga iz ovoga sledi da kod preporođenog čoveka ljubav i vera deluju kao jedno.

Ova povezanost, ili ovaj brak, to je ono što se naziva Crkvom i nebom, kao i Gospodovim carstvom, a ustvari, u najvišem smislu, Gospodom kod čoveka. Ali oni koji vole svoja vlastita zla, koja su ili nasledili i u kojima su se od detinjstva utvrdili, ili su im dodali [nova], i njima se ispunili, takvi su u stanju da shvate i da u izvesnoj meri razumeju istine iz Reči ili iz doktrine, ali se ne mogu preporoditi. Jer Gospod drži svakoga u ovome stanju da može da razume, kako bi se mogao preporoditi; ali kada voli svoja zla, Intelektualno njegovog unutrašnjeg čoveka ne prima te istine, nego ih prima samo Intelektualno njegovog spoljašnjeg čoveka, a to je samo Intelekt [doslovnih] znanja , koji se sastoji samo od znanja. Ovakvi ljudi ne znaju, a ni ne žele da znaju šta je dobro, nego samo šta je istina; stoga oni smatraju da se nebo i Crkva sastoje od istina koje oni nazivaju istinama vere, a ne u dobrima koja se odnose na život. Isto tako, oni objašnjavaju Reč raznim metodima u prilog svojih načela. To je razlog da kod osoba ovakvoga karaktera, koje nisu u isto vreme u istinama u pogledu na život, kod njih nema povezanosti istine i dobra, pa stoga ni Crkve ni neba. Osim toga, istine koje oni nazivaju istinama vere, odvajaju se od njih u drugom životu; jer ih zlo njihove volje izbacuje napolje, a obmane, koje se slažu s njihovim zlima, uzimaju njihovo mesto.

Iz svega ovoga se sada vidi da je povezanost dobra i istine ono što se naziva sabatom. Ova se povezanost naziva sabat od odmora, jer sabat znači odmor. Jer kada je čovek u prvom stanju, to jest, kada se pomoću istina vodi ka dobru, on je tada u borbama protivu svojih zala i obmana; jer preko borbi, koje su iskušenja, zla i obmane se odbacuju i odvajaju, ali od njih nema odmora sve dok se dobro i istina ne povežu. Tada se čovek odmori, i Gospod se odmori, jer se čovek u stvari ne bori protivu zala i obmana, nego Gospod u njemu. Sabat, u najvišem smislu, označava Gospodovo Božansko Ljudsko, jer se Gospod, dok je bio u svetu, borio od Svog Ljudskog protivu svih paklova, i potčinio ih, i doveo neba u red; a posle ovoga truda ujedinio je Svoje Ljudsko sa Božanskim, i učino da i ono postane Božansko Dobro. Tada se On odmorio, jer paklovi su nemoćni protiivu Božanskog. To je zato što se sabatom, u najvišem smislu, označava Gospodovo Božansko Ljudsko. Ali je o ovome ranije pokazano da je Gospod, kada je bio u svetu, prvo učinio Svoje Ljudsko Božanskom Istinom, kako bi se borio protivu paklova, i pokorio ih; i da je kasnije proslavio Svoje Ljudsko, i učinio ga Božanskim Dobro Božanske Ljubavi; vidi navedene odlomke, br. 9199, 9315; kao i br. 9715, 9809. Da je Gospod, dok je bio u svetu, podneo najveća iskušenja, vidi navedene odlomke, br. 9528 na kraju; da stoga ima Božansku moć da spasava čoveka, uklanjajući od njega paklove, i tako ga preporađajući, br. 8516, 8539, 8722, 8772, 9139, 9832. Da je čovekov preporod slika Gospodove slave, br. 3138, 3212, 3296, 3490, 4402, 5688).

8516. Za to vam daje šestoga dana hljeba za dva dana. Da ovo označava da zbog ovoga, sve do kraja prethodnog stanja, On daje toliko mnogo dobra uz pomoć istine, da se ovo povezivanje može ostvariti I kasnije, vidi se iz značenja šestoga dana, što je kraj prethodnog stanja (vidi br. 8421); iz značenja mane, što je ovd ljeb, a što je dobro od istine (br. 8462, 8464); I iz značenja sabata kada je mana davana u šesti dan, stoga hljeba za dva dana, šta je povezanostdobra I istine (br. 8495). Bilo je pokazano gore da se sabatom označava povezanost dobra I istine, stoga mana nije davana sedmoga dana, što označava da kada je čovek u ovoj povezanosti, on postupa od dobra, a ne više od istine, kao I to da više ne treba da postupa od istine (br. 8510). Ali pošto ovo izgleda kao paradoks, to je dopušteno ovu stvar malo više objasniti. Svak treba da bude vođen u Hrišćansko dobro, koje se naziva ljubavlju prema bližnjemu (karitasom), a što zanči da treba da ga vodi istina vere; jer istina vere treba da uči ne samo šta je ljubav prema bližnjemu, nego I kakva ona treba da bude; jer ako ne nauči ovo prvo iz doktrinarnog učenja crkve (jer to ne može da zna sam od sebe), on ne može da se pripremi I da tako bude u stanju da primi ovo dobro. Na primer: on treba da zna iz doktrine vere da ljubav prema bližnjemu nije ako se čini dobro sebe radi, ili nagrade radi, niti da se delima ljubavi ka bližnjmu zaslužuje spasenje; mora da zna da svako dobro ljubavi ka bližnjemu pripada Gospodu, a nikako samome sebi; pored mnogih drugih stvari preko kojih se učišta je ljubav prema bližnjem, I kakva ona mora da bude. Iz svega ovoga jasno je da se čovek može voditi u Hrišćansko dobro samo pomoću istina koje pripadaju veri. Čovek dalje treba da zna da istine same od sebe ne ulaze u dobro, negi da dobro usvaja istine I sebi ih pridružuje; jer istine vere leže u čovekovoj memoriji kao u polju koje se prostire ipod unutrašnjim pogledom. Dobro od Gospoda uliva se preko ovoga pogleda (vida) I bira između onoga što je tamo, I pridružuje sebi istine s kojima se slaže. Istine koje su ispod, ne mogu da utiču u dobra koja su iznad, jer to je sasvim supriotno redu, I to je nemoguće, za niže da se uliva u više (br. 5259). Iz ovoga svega može se sada znati kako se Hrišćansko dobro rađa kada se čovek nanovo rađa, I tako isto kakav čovek treba da bude kada se preporodi, naime, kada postupa od dobra, a ne od istine; to jest, da ga Gospod vodi preko dobra, a ne više preko istine; jer on je tada u ljubavi prema bližnjemu , to jest, u osećanju činjenja toga dobra. Svi koji su u nebu, vođeni su na ovaj način, jer se to slaže s Božanskim redom; I na tak način sve što misle I čine teče kao samo od sebe I iz slobode (slobodno). Bilo bi sasvim drugačije kad bi mislili od istine, I ako bi delovali od nje; jer bi tada razmišljali da li treba nešto da se čini ili ne, I onda bi oklevali oko detalja, I time bi zatamneli svetlost koju imaju, I na kraju bi postupali u skladu s onim što sami vole, to jest, prem nfluksu od onih stvari koje pogoduju njihovim ljubavima, a to znači da bi sami sebe vodili, a ne Gospod. Iz svga ovoga opet se jasno vidi da se dobro više ne stiče preko istine, što je označeno skupljanjem mane šest dana, I ne nalaženjem mane sedmog dana (vidi br. 8505, 8506, 8510).