9336. Po malo ću ih odgoniti ispred tebe. Da ovo označava postepeno uklanjanje u skladu s redom, vidi se iz značenja po malo, što je postepeno, stoga polako; iz značenja odgoniti kad se kaže o obmanama i zlima koja su označena narodima zemlje Hananske, što je uklanjanje (o čemu gore, br. 9333. Kaže se postepeno u skladu s redom, jer kod čoveka koji se preporađa, sve se stvari sređuju prema redu neba; jer je preporođeni čovek nebo u najmanjoj formi, pa stoga u njemu postoji red kao onaj u nebu.

[2] Kad se čovek rodi, u odnosu na nasledno zlo, on je pakaou najmanjoj formi; a i postaje pakao ako usvaja nasledno zlo, i njmu dodaje i svoje vlastito [zlo]. Otuda to da je kako od rođenja tako i od stvarnog života, red njegovog života suprotan redu neba; jer od sebe samog (od svog vlasititog), čovek voli sebe više nego Gospoda, a svet više nego nebo; dok se život neba sastoji u tome da se voli Gospod iznad svih stvari a bližnji kao sebe samog. Iz ovoga se vidi da pređašnji život, koji je od pakla, mora da se potpuno razruši, to jest, zla i obamne se moraju ukloniti, da bi se novi život, koji je život neba, mogao usaditi (vidi br. 4551-4552, 4839, 6068). Ovo se ne može postići ishitreno ; jer svako zlo koje je ukorenjeo s obmanama, povezano je sa svim zlima i njihovim obmanama; a takva zla i obmane su bezbrojne, i njihove veze su tako složene da se to ne može shvatiti, čak ni od anđela, nego samo od Gospoda. Iz svega ovoga vidi se da se život pakla kod čoveka ne može razoriti od jednom; jer kad bi se [razorio od jednom], on bi odmah izdahnuo; niti se život neba može usaditi od jednom, jer kad bi se, čovek bi isto tako izdahnuo.

[3] Postoje tisuće i tisuće tajni, od kojih skoro nijedna nije poznata čoveku, pomoću kojih Gospod vodi čoveka od pakla ka nebu. Da je ovako, dato mi je da znam iz neba, a bilo je i potvrđeno mnogim stvarima koje sam primetio. Pošto čovek jedva da išta zna ovom predmetima, mnogi misle pogrešno o izbavaljanju (oslobađanju) čoveka od zala i obmana (to jest, o oproštenju grehova), verujući da se preko milosti život pakla u čoveku okreće u život neba u njemu; dok je u stvari celo delo preporoda stva ilosti, i niko nije preporođen osim oni koji primaju milost od Gospoda u veri i životu dok su u svetu; u skladu s Gospodovim rečima kod Jovana: A koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božiji, koji vjeruju u ime njegovo. Koji se ne rodiše od krvi ni od volje tjelesne, ni od volje muževlje, nego od Boga(Jovan 1:12-13);šta je označeno krvlju i voljom tjelesnom, šta voljom muževljevom, a šta je biti rođen odBoga, može se videti gore (br. 5826).

[4] Šta je upravo označeno uklanjanjem zala i obmana po stepenima u skladu sa redom, pokazaćemu ukratko. Božanska istina koja proističe od Božanskog dobra Gospodovog raspolaže prema redu sve stvariu nebu; pa stoga ova Božanska istina, u kojoj je dobro od Gospoda, je red sami (br. 1728, 1919, 8700, 8988). U skladu s tim redom sve stvari nastaju u nebu, i u skladu s tim redom ono opstoji; jer postojanje je neprekidno nastajanje (rađanje). Stoga da bi nastalo [rodilo se] nebo u čoveku, nužno je da on primi Božansku istinu u dobro koje proizlazi od Gospoda. Ovo se može ostvariti samo po stepenima u skladu sa redom po kojemu je Gospod rasporedio sve stvari u nebu; jer slučaj s jednom stvari je isti u onome što je malo kao što je i s onim što je veliko. To postavljanje u red je ono na šta se ovde misli pod redom u skladu sa stepenima. Iz svega ovoga vidi se i da je slučaj s novim stvaranjem čoveka – koje je preporađanje – isti kao i sa stvaranjem neba i zemlje. Stoga se i u Reči novim nebom i novom zemljom označava nova crkva (br. 1733, 1850, 2117, 4535); a ist tako, stvaranjem neba i zemlje u prvom poglavlju Postanja gde označava stvaranje nebeske crkve, koja se naziva Čovekom(o kojoj vidi objašnjenja tamo).

8678. Jer čim se ponošahu onijem ih samim nadvisi. Da ovo označava iz razloga što su naporom I silom vladali nad onima koji pripadaju crkvi, vidi se iz značenja biti ponosan (ohol), što je napor I sila da se vlada (o čemu niže); I iz reprezentacije sinova Izrailjevih, a to su oni nadkojima su se ponašali ponosno (oholo), a koji su pripadali duhovnoj crkvi (vidi gore, br. 8645.

Da biti ponosan (ohol) označava napor I silu da se vlada je stoga što su ovaj napor I sila u ponosu (oholosti), jer ponos je u tome da se voli sebe više nego drugoga, I da se postavlja ispred drugih, I žeji da nad njima vlada; a oni koji ovo žele, ti preziru druge u upoređenju sa sobom, a pored toga, iz mržnje I osvete, ove progone one koji više vole nekoga drugoga nego ove [koji ih progone], I koji im se ne klanjaju. Ljubav prema sebe, koja je ponos [oholost], je takva, da koliko joj se popuste uzde, srlja napred, I povećava se sa svakim korakom, dok na kraju ne poželi za zameni I Boga. Takvi su svo oni koji su u paklu. Da su takvi, opažase po njihovom naporu otamo, kao I iz njihove gorke mržnje jednih protivu drugih zbog želje za vladanjem. Ovaj napor je ono što Gospod potiskuje, a što je označeno zmijinom glavom koju će sjemeženino gaziti (br. 257). Ovakvi su označeni I Luciferom kod Isaije: Kako pade s neba, zvijezdo danice, kćeri zorina? kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svome: izaćiću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto voj, I sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj. I izaći ću u visine nad oblake, izjednočiću se s Višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu. …A ti se izbaci iz groba svojega, kao gadna grana, kao haljina pobijenih, mačem pobodenijeh, koji slaze u jamu kamenu, kao pogažen strv (Isaija 14:12-15, 19).

Da ponos srca, a to je ljubav prema sebi, odbija od sebe Božansko, I udaljava nebo od sebe, može se jasno videti po stanju primanja Božanskog I neba, a to je ljubav prema bližnjemu, I poniznost prem Bogu. Onoliko koliko se čovek ponizi pred Gospodom, I koliko može da voli bližnjega kao sebe, kao što se radi u nebu, I više od sebe, toliko prma Božansko, I toliko je u nebu. Otuda je jasno u kakvom su stanju oni koji vole sebe više nego bližnjega, I koji s ponosom (oholo) s njim postupaju, to jest, koji su u ljubavi prema sebi; naime, da su oni u stanju koje je suprotno nebu I Božanskom, stoga u stnju u kojemu su pakleni [duhovi] (Vidi šta je rečeno I pokazano o ljubavi prema sebi, br. 2041, 2045, 8318, 8487).