4926. A ona reče: kako prodrije? Da ovo označava njegovo prividno odvajanje od dobra, vidi se iz značenja prodrijeti, što je oštećenje i izokretanje istine kroz odvajanje od dobra (o čemu ubrzo). Da prodrijeti, ovde, znači odvojiti konac od ruke, i tako se odvojiti od dobra, jasno je, jer se crvenim koncem označava dobro (br. 4922); da je ovo bilo sakm po izgledu, sledi iz toga što je tako izgledalo babici (primalji); jer ovo nije bio onaj koji je imao crveni konac, nego njegov brat, kojim je predstavljena istina. O ovome predmetu vidi šta je ranije rečeno (br. 4925), naime, da je u stvarnosti dobro prvorođeni, a je istina to samo na izgled. (prim. prev. Tako je izgledalo babici). Ovo se dalje može ilustrovati onim kako se koriste udovi i organi u ljudskom telu. Izgleda da su udovi i organi prvi (priorni a da je njihov rad drugi po redu); jer se oni prvi vide pre, i pošto su poznati i pre nego se koriste. Međutim, koristi od ovih su priorne (prve po važnosti) u upoređenju s udovima i organima, jer ovi poslednji su potekli od koristi (službi, funkcija); u stvari, njih oblikuje njihova služba (funkcija), i sebi ih prilagođava. Da nije tako, sve stvari u čoveku ne bi tako jednodušno stvarale jedinstvo. Slično je i s dobrom i istinom: izgleda kao da je istina prva, ali prvo je dobro, jer dobro oblikuje istine i prilagođava ih sebi; stoga, strogo gledajući, istine su samo oblikovana dobra, ili oblici dobra. Istine u odnosu prema dobru su kao utroba i tkiva u telu u odnosi na njihove službe (funkcije); a dobro, uzevši stogo, samo je služba (korist, funkcija).

2. Da prodiranje označava kršenje istine i njeno izvrtanje preko odvajanja od dobra, jasno je i iz drugih odlomaka u Reči, kao kod Davida: Žitnice naše pune, obilne svakim žitom; ovce naše nek se množe na tisuće i na sto tisuća po stanovima našim. Volovi naši neka budu tovni; neka ne bude napadanja, ni bježanja (probijanja), ni tužnjave po ulicama (Psalam XXLIV. (13, 14). Ovde se govori o Drevnoj Crkvi, kakva je bila u njenoj mladosti; žitnice naše pune označavaju duhovnu hranu, to jest, istinu i dobro; stoka i volovi označavaju unutrašnja i spoljašnja dobra; nema provaljvanja (bježanja) označava da istine nisu kvarene i polomljene kroz odvajanje od dobra.

3. .

Kod Amosa: U to ću vrijeme podignuti opali šator Davidov, i zatvoriću mu pukotine, i opraviću mu što je razvaljeno (prodrto), i opet ću ga sagraditi kao što je bio prije (u danima od večnosti) Amos 9:11. Ovime se opisuje crkva koja je u dobru, a šator Davidov koji je bio opao, je ljubav i milost od Gospoda. (Da je šator ovo dobro, može se videti gore, br. 414, 1102, 2145, 3312, 4128, 4391, 4599, i da je David Gospod, (br. 1888); zatvoriti pukotin nači ispraviti zablude koje su se bile uvukle zbog odvajanja istine od dobra; a sagraditi kao što je negda bilo (od večnosti), označava stanje i ona vremena koja se u Reči nazivaju dani od večnosti, kao i od koljena do koljena – kao kod Isaije: 4. I tvoji će sazidati stare pustoline. I podignućeš temelje koji će stajati od koljena do koljena, i prozvaćeš se: koji sazida razvaline i opravi putove za naselje. (Izaija 58:12. Ovime se opisuje crkva u kojoj je ljujbav ka bližnjemu i život suštinsko. Ovde se sa sazidati pustoline označava popraviti obmane koje su se uvukle kroz odvajanje dobra od istine, jer je svaka obmana iz ovoga izvora; popraviti putove za naselje, ili putovi, su istine (br. 627, 2333), a putovi se kaže za istinu (br. 3368, 2451, 3613) , a naselje se kaže za dobro (br. 2268, 2451, 2712, 3613).

5.

Opet: I vidjeste da je mnogo proloma na gradu Davidov, i sabraste vodu u donjem jezeru (Isaija 22:9). Prolomi (pukotine na gradu Davidovu su obmane doktrine (nauka) a voda iz donjeg jezera, su predaje kojima se iskvarila istine Reči (Mateja 15:1-6): Marko 7:1-14) Kod Jezikilja: Ne izlazite na prolome (pukotine), i ne ograđujete doma Izrailjeva da bi se održao u boju u dan Jehovin Jezekilj 13:5. I tražih među njima koji bi opravio ogradu i stao na prolomu preda me za tu zemlju, da je ne zatrem; ali ne nađoh nikoga. (Jezekilj 22:30. Stati na prolomu označava braniti i i stražiti da ne bi obmane provalile, Kod Davida: I šćaše ih istrijebiti da Mojsije izabranik njegov ne stade kao u rasjelini red njim, i ne odvrati jarost njegovu da ih ne istrtijebi (Psalam 106:23). gde stati na rasjelini označava čuvati da se ne uvuku obmane: Mojsije je Reč (vidi predgovor Postanju XVIII, i br. 4859kraj) 6. Kod Amosa: On će vas tražiti kukama, i ostatak vaš udicama ribarskim. I kroz prolome ćete ižljesti, svaka na prama se, i pobacaćete, i što bude u dvorovma, govori Jehova Amos 4:2, 3). Izlaziti kroz prolome označava , kroz obamne zbog umovanja, dvor je Reč, stoga, istina doktrine koja je od dobra. A prolomi označavaju obmanu koja se javlja onda kada se dobro odvoji od istine, a isto je predstavljeno u reprezentativnom smislu i jačanjem i popravljanjem doma Jehovinog (2 o Carevima 12:6-8; 22:5). U drugoj knjizi Samuilovoj: I ožalosti se David što Bog ubi Uzu. Za to se prozva ono mjesto Fares-Uza do danas. (2. Samuelova 6:8. Ovo govori o Uzi, koji se poginuo jer je dodirnuo kovčeg: a kovčegom se predstavlja nebo, a u najvišem smislu, Gospod, stoga, Božansko dobro; Uzom je predstavljeno ono što služi, stoga istina, jer ona služi dobru. Gore opisano odvajanje opisuje se s prolom Uzin.

4286. Stih 28. A on reče: od sele se ne ćeš zvati Jakov, nego Izrailj. Da ovo označava Božansko Nebesko-duhovno tada, i da je Izrailj nebesko-duhovni čovek koji je u Prirodnom, i da tako pripada Prirodnom; i da je sami nebesko-duhovni čovek, koji pripada Racionalnom, Josip, biće jasno iz onoga što sledi o Jakovu i o Izrailju, a isto tako i o Josipu; jer se prvo mora reći šta je nebesko-duhovno ovde. Poznato je zaista u crkvi u naše dane da postoji duhovni i prirodni čovek, ili da da postoji unutrašnji i spoljašnji čovek; ali šta je duhovni ili unutrašnji čovek, to nije dobro poznato, a još manje šta je nebeski čovek, i po čemu se razlikuje od duovnog; a pošto se ovo ne zna, to se ne može znati ni šta je nebesko-duhovni čovek, koji je ovde Izrailj, pa se to mora ukratko izneti 2. . Da postoje tri neba, naime, najdublje, srednje, i poslednje; ili, što je isto, treće, drugo, i prvo, kao što je poznato. Najdublje ili treće nebo je nebesko; jer anđeli se tamo nazivaju nebeskim, jer su u ljubavi ka Gospodu, pa su stoga najdublje poveznti s Gospodom, pa zato što su takvi, oni nadilaze ostale mudrošću, a oni su i nevini, a otuda se nazivaju nevinostima i mudrostima. Ovi se anđeli razlikuju na unutrašnje i na spoljašnje. Srednje ili drugo nebo je duhovno: tamo se anđeli nazivaju duhovnim, jer su u ljubavi ka bližnjemu, to jest, u uzajamnoj ljubavi, koja je takva da jedan voli drugoga više nego samoga sebe; i pošto su takvi, oni su i u inteligenciji, i nazivaju se inteligencija, a. I ovi se anđeli razlikuju na unutrašnje i spoljašnje. Poslednje il rvo nebo, međutim, je isto tako nebesko i duhovno, ali ne u istom stepenu kao prethodna (neba); jer još imaju prirodnog, pa se stoga nazivaju nebesko-prirodni i duhovno-prirodni. I ovi su u uzajamnaoj ljubavi, ali oni ne vole druge više nego sebe, nego kao sebe. Oni su u osećanju dobra i u spoznajama istine; ovi se isto tako razlikuju na unutrašnje i spoljašnje.

3. Ali šta je nebesko-duhovno, biće ukratko rečeno. Oni su nazvani nebesko-duhovnim, za koje se gore reklo da su duhovni, i da su u srednjem ili drugom nebu; oni se nazivaju nebeskim zbog uzajamne ljubavi, a duhovnim zbog inteligencije. Unutrašnji su tamo oni kojisu predstavljeni Josipom, i koji se nazivaju Josip u Reči; a oni tamo koji su spoljašnji, to su oni koji su predstavljeni Izrailjem, i koji se naziaju Izrailj u Reči; prethodni, naime, unutrašnji, koji se nazivaju Josip, pripadaju Racionalnom; ali spoljašnji koji se nazivaju Izrailj, pripadaju Prirodnom. Ovo je razlog da se kaže da je Izrailjnebesko-duhovni čovek koji je u Prirodnom, i koji pripada Prirodnom; i da je Josip nebesko-duhovni čovek sam, koji pripada Racionalnom. Jer, u univerzalnom smislu, svo dobro, koje pripada ljubavi i ljubavi ka bližnjemu, naziva se nebesko, a sva istina je odvere i inteligencije, naziva e duhovnom 4. Ovo je sve rečeno kako bi se znalo šta znači Izrailj. Ali Izrailj, u najvišem smislu, označava Gospoda u pogledu Božanskog Nebesko-duhovnog; u unutrašnjem smislu, međutim, označava Gospodovo duhovno carstvo u nebu i na zemlji. Gospodovo duhovno carsto na zemlji je crkva, koja se naziva duhovnom crkvom. A pošto Izrailj označava Gospodovo duhovno carstvo, to Izrailj tako isto označava i duhovnog čoveka, jer u svakom ovakvom čoveku je Gospodovo carstvo; jer jedan čovek je jedno nebo, a isto tako i crkva, u najmanjoj formi (br. 4279). Što se tiče Jakova, njim je, u najvišem smislu, predstavljen Gospod kao Prirodno kako nebesko tako i duhovno; a u u unutrašnjem smislu, Gospodovo carstvo onakvo kakvo je u poslednjem ili prvom nebu, pa stoga i u crkvi. Dobro u Prirodnom je ono što se naziva nebeskim, a istina je ono što se naziva duhovnim. Iz ovoga se vidi šta je označeno Izrailjem a šta Jakovom u Reči, kao i zašto je Jakov dobio ime Izrailj.

5. Ali ove stvari mora da izgledaju zamračeno, zato što malo ljudi zna šta je duhovni čovek, a još manje onih koji znaju šta je nebeski čovek, niti da među nebeskim i duhovnim postoji razlika. Razlog što se ovo ne zna, je to što se ne vide odvojeno dobro ljubavi i milosrđa, od istine vere; a razlog da se to ne opaža je to, što više nema prave ljubavi ka bližnjemu, pa tamo gde je nema, ona se ne može n pažati. Drugi je razlog to, što se čovek malo brine za život posle smrti, a to znači za stvari neba, a mnogo za one koje se tiču stvari ovoga sveta. Kad bi se čovek brinuo o stvarima koje se odnose na život posle smrti, a to znači o stvarima neba, on bi lako razumeo sve što je gore rečeno; jer ono što čovek voli, to on lako i razume, ali teško razume ono što ne voli.

6. Da Jakov označava jedno a Izrailj drugo, sasvim je jasno iz Reči; jer u njenim istorijskim delovima, kao i u proročkim, o njemu se govori kao o Jakovu, a onda kao Izrailju, a ponekad oba imena se nalaze u istom stihu; iz čega se vidi da postoji unutrašnji smisao u Reči, i da se bez toga smisla ovo je bi znalo. Da se o Jakovu govori kao o Jakovu, a onda kao o Izrailju, vidi se iz sledećih odlomaka: A Jakov življaše u zemlji gdje mu je otac bio došljak. A Izrailj ljubljaše Josipa najvećma između svijeh sinova svojih (Postanje 37:1-3). Ovde se prvo Jakov naziva Jakovom, a odmah zatim Izrailjem; a naziva se Izrailjem onda kada se govori o Josipu; Opet: A Jakov videći da ima žita u Egiptu reče sinovima svojim: što gledate jedan na drugoga? I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostlima koji dolažahu (Postanje 42:1, 5). A posle; Tako se vratiše iz Egipta, i dođoše u zemlju Hanansku k Jakovu ocu svojemu. Ali kad mu kazaše sve riječi Josipove, i vidješe kola, koja posla Josip po oca, tada oživje duh Jakova oca njihova. I reče Izrailj: dosta mi je kad je još živ moj sin Josip; idem da ga vidim dokle nijesam umro. (Postanje 45:25, 27, 28). Opet; Tada pođe Izrailj sa svijem što imaše i došav u Bersabeju, prinese žrtvu Bogu oca svojega Isaka. I Bog reče Izrailju noću u utvari: Jakove! Jakove! I pođe Jakov u Bersabeju; i sinovi Izrailjevi posadiše Jakova oca svojega i djecu svoju i žene svoje na kola koja posla Faraon po nj. (Postanje 46:1, 2, 5). U istom poglavlju: A ovo su imena djece Izrailjeve što dođoše u Egipat: Jakov i sinovi njegovi. Prvenac Jakovljev Ruben (Postanje 46:8), Dalje: Poslije dovede Josip i Jakova oca svojega i izvede ga pred Faraona, i blagoslovi Jakov Faraona. A Faraon reče Jakovu: koliko ti ima godina? Odgovori Jakov Faraonu: meni je sto i trideset godina kako sam došljak. I blagosloviv Jakov Faraona otide od Faraona (Postanje 47:7-9). U istom poglavlju: A djeca Izrailjeva življahu u zemlji Egipatskoj u kraju Gesenskom, i držahu ga, i narodiše se. I Jakov poživje u zemlji Egipatskojsedamnaest godina; a svega bi Jakovu sto i četrdeset i sedam godina. A kada se približi vrijeme Izrailju da umre, dozva sina sviojega Josipa i reče mu (sihovi 27-29).

Opet: I javiše Jakovu i rekoše: evo sin tvoj Josip ide k tebi. A Izrailj se okrijepi, te sjede na postelji svojoj. I reče Jakov Josipu: Bog svemogući jav e meni u Luzu (Postanje 48:2, 3). A naziva se Izrailjem u istom poglavlju (stihovi 8, 10, 11, 13, 14, 20, 21). I na kraju: Poslije sazva Jakov sinove svoje i reče. Skupite se da vam javim šta će vam biti do pošljetka. Skupite se i poslušajte, sinovi Jakovljevi, poslučajte Izrailja oca svojega. A kad izgovori Jakov zapovijesti sinovima svojim, diže noge svoje na postelju, u umrije, i pribran bi k rodu svojemu Postanje 49:1, 2, 33). Iz ovih odlomaka sasvim je jasno da se o Jakovu ponekad govori kao o Jakovu, a ponekad kao o Izrailju, te da tako Jakov označava jednu stvar, a Izrailj drugu; ili da je jedno označeno Jakovom, a drugo Izrailjem, i da se ne može znati koja je ovo tajna bez unutrašnjeg smisla.

7. Ali šta Jakov znači a šta Izrailj, rečeno je gore. U opšte, Jakovom u Reči označava se spoljašnje crkve, a Izrailjem unutrašnje; jer svaka crkva ima spoljašnje i unutrašnje, ili je unutrašnja ili spoljašnja. A pošto je ono što je označeno Jakovom i Izrailjem, i pošto sve crkve je od Gospoda, otuda, u najvišwem smislu, kako Jakov tako i Izrailj označavaju Gospoda, Jakov Njegovo Božansko Prirodno, a Izrailj Božansko Duhovno. Otuda, spoljašnje Gospodovog carstva i Njegove crkve, je Jakov, a unutrašnje je Izrailj – kao što je očioto iz sledećih odlomaka, u kojima je svaki imenovan u svom vlastitom smislu. U Jakovljevom proroštvu, tada Izrailju: Ojačaše mišice ruku njegovijeh od ruku jakoga Boga Jakovljeva, odakle posta pastir i kamen Izrailju (Postanje 49:24), Kod Isaije: Ali sada čuj, Jakove, slugo moj i Izrailje, kojega izabrah. Jer ću izliti vodu na žednoga i potoke na suhu zemlju, izliću duh svoj na natražje. Ovaj će reći: ja sam Jehova a onaj će se zvati po imenu Jakovljevom, a drugi će pisati svojom rukom , i prezivaće se imenom Izrailjevim(44:1, 3, 5): Gde i Jakov i Izrailj jasno označavaju Gospoda, a sjeme i natražje Jakovljevo i Izrailjevo, označava one koji su u veri u Njega. U Balamovom proročanstvu kod Mojsija: Ko će izbrojiti prah Jakovljev i broj od četvrti Izrailja? (Brojevi 23:19). I opet: Jer nema čini na Jakova ni vradžbina na Izrailja; u ovo doba govoriće se o Jakovu i o Izrailju, šta je učinio Bog (stih 23). Dalje: Kako su lijepi šatori tvoji, Jakove, i kolibe tvoje, Izrailje! Brojevi 24:5. I opet: Vidim ga, ali ne sad; gledam ga, ali ne iz bliza; izaći će zvijezda iz Jakova i ustaće palica iz Izrailja (stih 17), Kod Isaije: Čuj me, Jakove i Izrailje, kojega pozvah: ja sam prvi, ja sam i poslednji (Isaija 48:12).

Opet: Jednom će se ukorijeniti Jakov, procjetaće i uzrast Izrailj, i napuniće vaseljenu plodom (Isaija 27:6).

Kod Jeremije: Ti se dakle ne boj, Jakove slugo moja, govori Jehova, i ne plaši se, Izrailje Jeremija 30:10).

Kod Miheja: Doista ću te sabrati svega, Jakove, doista ć kupiti ostatak Izrailja; postaviću ih zajedno kao ovce Bosorske Mihej 2:12).

8. Iz kojeg je razloga Jakov dobio ime Izrailj, vidi se iz samih reči kad mu je dato ime:- Od sele ime ti neće biti Jakov, nego Izrailj, jerse kao borio s Bogom i s ljudima, i odolio si. Jer u izvornom jeziku Izrailjznači onaj koji se borio s Bogom kao prvak (knez), čime se označava u unutrašnjem smislu da je On pobedio u borbama iskušenja; jer iskušenja i borbe u iskušenjima bila su sredstva pomoću kojih je Gospod učinio Svoje Ljudsko Božanskim (br. 1737, 1813{ign95} i na drugim mestima); a iskušenja i pobede u iskušenjima su ono što čini čoveka duhovnim; iz kojeg je razloga Jakov bio ime Izrailj kad je pobedio u rvanju. {ign94}Da rvanje označava biti iskušavan{ign95} može se videti gore 4274), Poznato je da se Crkva, ili čovek Hrišćanske Crkve naziva Izrailjem; ali niko u Crkvi nije Izrailj osim onaj koji je postao duhovan pomoću iskušenja. Samo ime to pokazuje. Da je kasnije potvrđeno da Jakov treba da se zove Izrael, vidi se iz onoga što sledi u drugom poglavlju, gde su ove reči: I javi se Bog Jakovu opet, po što izide iz Padam-Arama, i blagoslovi ga. I reče mu Bog: ime ti je Jakov; ali se od sele ne ćeš zvati Jakov, nego će ti ime biti Izrailj. I nadjede mu ime Izrailj. (Postanje 35:10, 11).

Razlog za ovo porvrđivanja kazaće se kasnije.