4926. A ona reče: kako prodrije? Da ovo označava njegovo prividno odvajanje od dobra, vidi se iz značenja prodrijeti, što je oštećenje i izokretanje istine kroz odvajanje od dobra (o čemu ubrzo). Da prodrijeti, ovde, znači odvojiti konac od ruke, i tako se odvojiti od dobra, jasno je, jer se crvenim koncem označava dobro (br. 4922); da je ovo bilo sakm po izgledu, sledi iz toga što je tako izgledalo babici (primalji); jer ovo nije bio onaj koji je imao crveni konac, nego njegov brat, kojim je predstavljena istina. O ovome predmetu vidi šta je ranije rečeno (br. 4925), naime, da je u stvarnosti dobro prvorođeni, a je istina to samo na izgled. (prim. prev. Tako je izgledalo babici). Ovo se dalje može ilustrovati onim kako se koriste udovi i organi u ljudskom telu. Izgleda da su udovi i organi prvi (priorni a da je njihov rad drugi po redu); jer se oni prvi vide pre, i pošto su poznati i pre nego se koriste. Međutim, koristi od ovih su priorne (prve po važnosti) u upoređenju s udovima i organima, jer ovi poslednji su potekli od koristi (službi, funkcija); u stvari, njih oblikuje njihova služba (funkcija), i sebi ih prilagođava. Da nije tako, sve stvari u čoveku ne bi tako jednodušno stvarale jedinstvo. Slično je i s dobrom i istinom: izgleda kao da je istina prva, ali prvo je dobro, jer dobro oblikuje istine i prilagođava ih sebi; stoga, strogo gledajući, istine su samo oblikovana dobra, ili oblici dobra. Istine u odnosu prema dobru su kao utroba i tkiva u telu u odnosi na njihove službe (funkcije); a dobro, uzevši stogo, samo je služba (korist, funkcija).

2. Da prodiranje označava kršenje istine i njeno izvrtanje preko odvajanja od dobra, jasno je i iz drugih odlomaka u Reči, kao kod Davida: Žitnice naše pune, obilne svakim žitom; ovce naše nek se množe na tisuće i na sto tisuća po stanovima našim. Volovi naši neka budu tovni; neka ne bude napadanja, ni bježanja (probijanja), ni tužnjave po ulicama (Psalam XXLIV. (13, 14). Ovde se govori o Drevnoj Crkvi, kakva je bila u njenoj mladosti; žitnice naše pune označavaju duhovnu hranu, to jest, istinu i dobro; stoka i volovi označavaju unutrašnja i spoljašnja dobra; nema provaljvanja (bježanja) označava da istine nisu kvarene i polomljene kroz odvajanje od dobra.

3. .

Kod Amosa: U to ću vrijeme podignuti opali šator Davidov, i zatvoriću mu pukotine, i opraviću mu što je razvaljeno (prodrto), i opet ću ga sagraditi kao što je bio prije (u danima od večnosti) Amos 9:11. Ovime se opisuje crkva koja je u dobru, a šator Davidov koji je bio opao, je ljubav i milost od Gospoda. (Da je šator ovo dobro, može se videti gore, br. 414, 1102, 2145, 3312, 4128, 4391, 4599, i da je David Gospod, (br. 1888); zatvoriti pukotin nači ispraviti zablude koje su se bile uvukle zbog odvajanja istine od dobra; a sagraditi kao što je negda bilo (od večnosti), označava stanje i ona vremena koja se u Reči nazivaju dani od večnosti, kao i od koljena do koljena – kao kod Isaije: 4. I tvoji će sazidati stare pustoline. I podignućeš temelje koji će stajati od koljena do koljena, i prozvaćeš se: koji sazida razvaline i opravi putove za naselje. (Izaija 58:12. Ovime se opisuje crkva u kojoj je ljujbav ka bližnjemu i život suštinsko. Ovde se sa sazidati pustoline označava popraviti obmane koje su se uvukle kroz odvajanje dobra od istine, jer je svaka obmana iz ovoga izvora; popraviti putove za naselje, ili putovi, su istine (br. 627, 2333), a putovi se kaže za istinu (br. 3368, 2451, 3613) , a naselje se kaže za dobro (br. 2268, 2451, 2712, 3613).

5.

Opet: I vidjeste da je mnogo proloma na gradu Davidov, i sabraste vodu u donjem jezeru (Isaija 22:9). Prolomi (pukotine na gradu Davidovu su obmane doktrine (nauka) a voda iz donjeg jezera, su predaje kojima se iskvarila istine Reči (Mateja 15:1-6): Marko 7:1-14) Kod Jezikilja: Ne izlazite na prolome (pukotine), i ne ograđujete doma Izrailjeva da bi se održao u boju u dan Jehovin Jezekilj 13:5. I tražih među njima koji bi opravio ogradu i stao na prolomu preda me za tu zemlju, da je ne zatrem; ali ne nađoh nikoga. (Jezekilj 22:30. Stati na prolomu označava braniti i i stražiti da ne bi obmane provalile, Kod Davida: I šćaše ih istrijebiti da Mojsije izabranik njegov ne stade kao u rasjelini red njim, i ne odvrati jarost njegovu da ih ne istrtijebi (Psalam 106:23). gde stati na rasjelini označava čuvati da se ne uvuku obmane: Mojsije je Reč (vidi predgovor Postanju XVIII, i br. 4859kraj) 6. Kod Amosa: On će vas tražiti kukama, i ostatak vaš udicama ribarskim. I kroz prolome ćete ižljesti, svaka na prama se, i pobacaćete, i što bude u dvorovma, govori Jehova Amos 4:2, 3). Izlaziti kroz prolome označava , kroz obamne zbog umovanja, dvor je Reč, stoga, istina doktrine koja je od dobra. A prolomi označavaju obmanu koja se javlja onda kada se dobro odvoji od istine, a isto je predstavljeno u reprezentativnom smislu i jačanjem i popravljanjem doma Jehovinog (2 o Carevima 12:6-8; 22:5). U drugoj knjizi Samuilovoj: I ožalosti se David što Bog ubi Uzu. Za to se prozva ono mjesto Fares-Uza do danas. (2. Samuelova 6:8. Ovo govori o Uzi, koji se poginuo jer je dodirnuo kovčeg: a kovčegom se predstavlja nebo, a u najvišem smislu, Gospod, stoga, Božansko dobro; Uzom je predstavljeno ono što služi, stoga istina, jer ona služi dobru. Gore opisano odvajanje opisuje se s prolom Uzin.

3494. I dozva Isava starijega sina, označava osećanje prirodnog dobra, ili dobra života. Ovo se vidi iz reprezentacije Isava, koje je Božansko Dobro Prirodnog (očemu vidi br. 3300, 3302, 3322). A pošto je dobro Prirodnog ono što se pokazuje u osećanju života, stogaje ovde osećanje prirodnog dobra, ili dobra života, predstavljeno Isavom. Osećanje dobra u Prirodnom, a otuda i dobro života, je ono što se naziva starijim sinom; dok se osećanje istine, a otuda i doktrina istine, ono što se naziva mlađim sinom. Da je osećanje dobra, a otuda dobro života, predstavljeno starijim sinom, to jest, prvencem, jasno je iz toga, što su mala deca prvo u dobru, jer su nevina, i u stanju ljubavi prema roditeljima i dadiljama, i u stanju uzalamne ljubavi prema drugoj deci, njihovim drugarima; tako je dobro kod svakoga čoveka ono što je prvenac (prvorođeni). Ovo dobro, kojim je malo dete ispunjeno, ostaje (prim. prev. stoga ta dobra postaju ostaci – reliquiae koje služe kao baza za novi, duhovno život, kada čovek odraste); kada čovek ne bi ima vakvo dobro iz detinjstva, on ne bi bio čovek, već zver još više divlja od šumske zveri. Ovo se dobro ne pokazuje kao prisutno, jer sve ono što se upije u detinjstvu, izgleda kao nešto prirodno, kao što je hod i pokreti tela, kao što su maniri i ponašenje u građanskom životu, i kao govor, i mnoge druge stvari. Otuda je jasno da je dibro stariji sin, to jest, prvenac, a da je stoga istina mlađi sin, ili onaj koji je rođen posle; jer se istina ne uči sve dok dete ne postane dečak, mladić, i odrastao čovek. Svako od ovih, kako dobro tako i istina, je sin, to jest, sin racionalnog ili unutrašnjeg čoveka, jer sve što postoji u prirodnom ili spoljašnjem čoveku, uliva se iz racionalnog ili unutrašnjeg čoveka, i iz njega rađa se i postoji. Ono što se ne rađa i ne postoji iz ovoga, to nije ni živo ni ljudsko; nego je nešto što se može nazvati čulno telesno bez duše. Otudato, da se dobro i istina nazivaju sinovima, i to sinovima Racionalnog. Međutim, Racionalno ne stvara i ne rađa Prirodno, nego uticaj (influks) preko Racionalnog u Prirodno, koji influks je od Gospoda. Otuda su Njegovi (potencijalni) sinovi sva deca koja se rađaju; a posle, kada postaju mudra, ona su deca u isto verme, to jest, ona su u nevinosti detinjstva, to jest u ljubavi prema roditeljima, u ovom slučaju, prema Gospodu, i u uzajanoj ljubavi prema drugoj deci njihovim drugarima, u ovom slučaju njihovim bližnjima, te ih na taj način Gospod usvaja kao sinove.