4926. A ona reče: kako prodrije? Da ovo označava njegovo prividno odvajanje od dobra, vidi se iz značenja prodrijeti, što je oštećenje i izokretanje istine kroz odvajanje od dobra (o čemu ubrzo). Da prodrijeti, ovde, znači odvojiti konac od ruke, i tako se odvojiti od dobra, jasno je, jer se crvenim koncem označava dobro (br. 4922); da je ovo bilo sakm po izgledu, sledi iz toga što je tako izgledalo babici (primalji); jer ovo nije bio onaj koji je imao crveni konac, nego njegov brat, kojim je predstavljena istina. O ovome predmetu vidi šta je ranije rečeno (br. 4925), naime, da je u stvarnosti dobro prvorođeni, a je istina to samo na izgled. (prim. prev. Tako je izgledalo babici). Ovo se dalje može ilustrovati onim kako se koriste udovi i organi u ljudskom telu. Izgleda da su udovi i organi prvi (priorni a da je njihov rad drugi po redu); jer se oni prvi vide pre, i pošto su poznati i pre nego se koriste. Međutim, koristi od ovih su priorne (prve po važnosti) u upoređenju s udovima i organima, jer ovi poslednji su potekli od koristi (službi, funkcija); u stvari, njih oblikuje njihova služba (funkcija), i sebi ih prilagođava. Da nije tako, sve stvari u čoveku ne bi tako jednodušno stvarale jedinstvo. Slično je i s dobrom i istinom: izgleda kao da je istina prva, ali prvo je dobro, jer dobro oblikuje istine i prilagođava ih sebi; stoga, strogo gledajući, istine su samo oblikovana dobra, ili oblici dobra. Istine u odnosu prema dobru su kao utroba i tkiva u telu u odnosi na njihove službe (funkcije); a dobro, uzevši stogo, samo je služba (korist, funkcija).

2. Da prodiranje označava kršenje istine i njeno izvrtanje preko odvajanja od dobra, jasno je i iz drugih odlomaka u Reči, kao kod Davida: Žitnice naše pune, obilne svakim žitom; ovce naše nek se množe na tisuće i na sto tisuća po stanovima našim. Volovi naši neka budu tovni; neka ne bude napadanja, ni bježanja (probijanja), ni tužnjave po ulicama (Psalam XXLIV. (13, 14). Ovde se govori o Drevnoj Crkvi, kakva je bila u njenoj mladosti; žitnice naše pune označavaju duhovnu hranu, to jest, istinu i dobro; stoka i volovi označavaju unutrašnja i spoljašnja dobra; nema provaljvanja (bježanja) označava da istine nisu kvarene i polomljene kroz odvajanje od dobra.

3. .

Kod Amosa: U to ću vrijeme podignuti opali šator Davidov, i zatvoriću mu pukotine, i opraviću mu što je razvaljeno (prodrto), i opet ću ga sagraditi kao što je bio prije (u danima od večnosti) Amos 9:11. Ovime se opisuje crkva koja je u dobru, a šator Davidov koji je bio opao, je ljubav i milost od Gospoda. (Da je šator ovo dobro, može se videti gore, br. 414, 1102, 2145, 3312, 4128, 4391, 4599, i da je David Gospod, (br. 1888); zatvoriti pukotin nači ispraviti zablude koje su se bile uvukle zbog odvajanja istine od dobra; a sagraditi kao što je negda bilo (od večnosti), označava stanje i ona vremena koja se u Reči nazivaju dani od večnosti, kao i od koljena do koljena – kao kod Isaije: 4. I tvoji će sazidati stare pustoline. I podignućeš temelje koji će stajati od koljena do koljena, i prozvaćeš se: koji sazida razvaline i opravi putove za naselje. (Izaija 58:12. Ovime se opisuje crkva u kojoj je ljujbav ka bližnjemu i život suštinsko. Ovde se sa sazidati pustoline označava popraviti obmane koje su se uvukle kroz odvajanje dobra od istine, jer je svaka obmana iz ovoga izvora; popraviti putove za naselje, ili putovi, su istine (br. 627, 2333), a putovi se kaže za istinu (br. 3368, 2451, 3613) , a naselje se kaže za dobro (br. 2268, 2451, 2712, 3613).

5.

Opet: I vidjeste da je mnogo proloma na gradu Davidov, i sabraste vodu u donjem jezeru (Isaija 22:9). Prolomi (pukotine na gradu Davidovu su obmane doktrine (nauka) a voda iz donjeg jezera, su predaje kojima se iskvarila istine Reči (Mateja 15:1-6): Marko 7:1-14) Kod Jezikilja: Ne izlazite na prolome (pukotine), i ne ograđujete doma Izrailjeva da bi se održao u boju u dan Jehovin Jezekilj 13:5. I tražih među njima koji bi opravio ogradu i stao na prolomu preda me za tu zemlju, da je ne zatrem; ali ne nađoh nikoga. (Jezekilj 22:30. Stati na prolomu označava braniti i i stražiti da ne bi obmane provalile, Kod Davida: I šćaše ih istrijebiti da Mojsije izabranik njegov ne stade kao u rasjelini red njim, i ne odvrati jarost njegovu da ih ne istrtijebi (Psalam 106:23). gde stati na rasjelini označava čuvati da se ne uvuku obmane: Mojsije je Reč (vidi predgovor Postanju XVIII, i br. 4859kraj) 6. Kod Amosa: On će vas tražiti kukama, i ostatak vaš udicama ribarskim. I kroz prolome ćete ižljesti, svaka na prama se, i pobacaćete, i što bude u dvorovma, govori Jehova Amos 4:2, 3). Izlaziti kroz prolome označava , kroz obamne zbog umovanja, dvor je Reč, stoga, istina doktrine koja je od dobra. A prolomi označavaju obmanu koja se javlja onda kada se dobro odvoji od istine, a isto je predstavljeno u reprezentativnom smislu i jačanjem i popravljanjem doma Jehovinog (2 o Carevima 12:6-8; 22:5). U drugoj knjizi Samuilovoj: I ožalosti se David što Bog ubi Uzu. Za to se prozva ono mjesto Fares-Uza do danas. (2. Samuelova 6:8. Ovo govori o Uzi, koji se poginuo jer je dodirnuo kovčeg: a kovčegom se predstavlja nebo, a u najvišem smislu, Gospod, stoga, Božansko dobro; Uzom je predstavljeno ono što služi, stoga istina, jer ona služi dobru. Gore opisano odvajanje opisuje se s prolom Uzin.

3324. Jakov reče, označava nauk istine. Ovo je očito iz reprezentacije Jakova, koji je nauk (doktrina) prirodne istine (vidi br. 3305) ili, što je isto, to su oni koji su u nauku istine. Predmet o kome se raspravlja u ovim stihovima, čak i do kraja poglavlja, je pravo prvenstva, da li pripada istini ili dobru ili, što je isto, da li pripada nauku istine, ili nauku života dobra ili, što je isto, da li pripada veri, onoliko kolikoje ona istina nauka, ili pripada ljubavi ka bližnjemu, onoliko koliko je ovo u dobru života. Kada čovek pravi zaključak iz prirodnog opažanja, on veruje da je vera, onoliko koliko je ona istina nauka, ispred (da ima prvenstvo) ljubavi ka bližnjemu onoliko koliko je ovo dobro života, jer opaža kako istina, koja je iz nauka, ulazi, ali ne kako ulazi dobro, jer i prethodno (istina) ulazi spoljašnjim putem, naime, preko čula, dok potonje (dobro) ulazi unutrašnjim putem; a tako i mora da misli jer ona (istina) naučava šta je dobro, pa je stoga pre dobra; i dalje, pošto se čovekova obnova (reformacija) izvodi pomoću istine i pošto je u skladu s istinom, tako da se čovek usavršava po dobru onoliko koliko se istine može spojiti s njim (s dobrom), pa se stoga dobro usavršava kroz istinu; i još više, zato što čovek može da bude u istini, i da misli i govori iz nje, i to s revnošću, iako nije u isto vreme i u dobru; što više, zbog sile u istini, on se pouzdaje u spasenje. Ovi i mnogi drugi razlozi navode osobu da pretpostavi, kada sudi po od čulnog i prirodnog čoveka, da je istina, koja je od vere, ispred (ima prvenstvo) dobra koje pripada ljubavi ka bližnjemu; ali sve su ovo umovanja od zabluda, jer tako izgleda čulnom i Odeljak 2. prirodnom čovekuSamo dobro, koje pripada životu, ima prvenstvo: dobro života je pravo zemljište u koje se istine seju, i kakva je zemlja, takvo je i primanje semena, to jest, istina vere. Istine, doduše, mogu da se prve spremaju u memoriji, kao seme u žitnjaku (ambaru), ili u majoj kesici u grlu ptice,

ali ono ne pripada čoveku, osim ako je zemlja pripremljena; pa kakva je zemlja, to jest, kakvo je dobro, takvo je klijanje i oplođavanje. Ali o ovome predmetu vidi ono što je često bilo pokazano, a što se (ovde) navodi kako bi se znalo šta je dobro, a šta je istina, i da prvenstvo pripada dobru, a ne istini. Pojedinosti sada slede. Zašto se ne stiče jasno ideja o razlici između dobra i istine (br. 2597).

Da dobro utiče unutrašnjim putem koji je čoveku nepoznat, dok se istina prima spoljašnjim putem, br. 3030, 3098. Da su istine prijemne posude za dobro, br. 1496, 1832, 1900, 2063, 2261, 2269, 3068, 3318. Da dobro priznaje svoju vlastitu istinu, s kojom će se spojiti, br. 3101, 3102, 3318; i da je brižljivo ispituje, i da joj pristupa s velikim oprezom, da se obmana ne spoji s dobrom, i istina sa zlom, br. 3033, 3101, 3102. Da dobro pravi sebi istinu s kojom se može spojiti, jer priznaje kao istinu samo ono što se s njim slaže, br. 3161. Da je istina samo ono što pripada dobru, br. 3461. Da je istina samo ono što jeod dobra, br. 2434. Da je istina oblik dobra, br. 3049. Da istina ima u sebi sliku dobra, i da u dobru postoji slika istine, od koje ona postoji, br. 3180. Da se seme, koje je istina, usađuje u dobro, koje pripada ljubavi ka bližnjemu, br. 880. Da vera može da postoji samo u životu dobra, to jest, i ljubavi i milosti, br. 379, 389, 654, 724, 1608, 2343, 2349. Da se istine, koje pripadaju nauku vere, mogu posmatrati od ljubavi i milosti, ali ne i obrnuto, br. 2454. Da je gledati od vere, a ne od ljubavi i milosrđa, da je to gledati iza sebe, i ići natrag, br. 2454. Da istina živi u skladu s dobrom u svakome, stogaprema stanju nevinosti iljubavi ka Odeljak 3. bližnjemu kod čoveka, br. 1776, 3111. Da istinu vere može da primi samo onaj ko je u dobru, br. 2343, 2349. Da oni koji nisu u ljubavi ka bližmjmu, ne mogu priznavati Gospoda, pa stoga ne mogu priznavati ni istinu vere; i da ako ispovedaju da to priznaju, to je nešto spoljašnje bez unutrašnjeg, ili je od licemerstva, br. 2354. Da nema apsolutno vere tamo gde nema ljubavi ka bližnjemu, br. 654, 1162, 1176, 2449. Da su mudrost, inteligencija, i znanje deca ljubavi ka bližnjemu, br. 1226, Da su anđeli u inteligenciji i u mudrosti, jer su u ljubavi, br. 2500, 2572. Da se anđeoski žvot sastoji iz dobara ljubavi ka bližnjemu, i da su anđeli oblici ljubavi ka bližnjemu, br. 454, 553. Da je ljubav ka Gospodu Njegov nalik, a ljubav ka bližmke, da je Njegova slika, br. 1013. Da anđeli opažaju sve od vere preko ljubavi ka Gospodu, br. 202.

Da ništa nije živo osim ljubav i osećanje, br. 1589. Da oni koji imaju uzajamnu ljubav, ili ljubav ka bližnjemu, da imaju Gospodov život, br. 1799, 1803. Da su ljubav ka Gospodu i prema bližnjemu samo nebo, br. 1902, 1824, 2057, 2130, 2131. Da je Gospodovo prisustvo u skladu sa stanjem ljubavi i milosti, br. 904. Da su sve odredbe Dekaloga (Desetorečja) sadržane u ljubavi ka boližnjem, br. 1121, 1798. Da poznavanje nauka vere nema vrednosti ako čovek nema ljubavi ka bližnjemu kao njihovu svrhu, br. 2049, 2116. Da ne može posojati priznavanje istine, ili vere, ako čovek nije u dobru, 2261. Da je svetost bogoštovanja u skladu kvalitetom i merom istine vere koja je usađena u ljubav ka bližnjem, br. 2190. Da nema spasenja kroz veru, nego samo kroz život po veri, a to je Odeljak 4. ljubav ka bližnjemu, br. 2228, 2261. Da nebesko carstvo pripada onima koji imaju veru od ljubavi ka bližnjemu, br. 1608. Da se u nebu na svakoga gleda prema ljubavi ka bližnjemu i veri koja je iz te ljubavi, br. 1258. Da se niko ne prima u nebo, osim oni koji iz srca hoće dobro, br. 2401. Da se spasavaju oni koji su u veri, pod uslovom da u veri ima dobra, br. 2261, 2442. Da vera, koja nije bila usađena u dobro život, da nestaje u drugom životu, br. 2228. Da ako bi vera u mislima spasavala, svi bi ušli u nebo, ali zbog toga što se život tome protivi, da se oni ne mogu uvesti u nebo, br. 2363. Da oni koji se drže načela da sama vera spasava, da oni zagađuju istine ovim lažnim načelom, br. 2383, 2385. Da je plod vere dobro delo, dobro delo ljubavi ka bližnjem je ljubav ka Gospodu, a to je Gospod, br. 1873. Da su plodovi vere plodovi dobra koje pripada ljubavi i milosti, br. 3146. Da pouzdanje ili ufanje, za koje se kaže da je to vera koja spasava, da ono ne može postojati osim kod onih koji su u dobru života, br. 2982. Da je dobro život istine, br. 1589. Kada se za istinu kaže da je stekla život, br. 1928. Da dobro od Gospoda utiče u istine svake vrste, ali je od najveće važnosti da su to prave istine, br. 2531. Da dobro i istina utiču od Gospodaonoliko koliko se zlo i obmana otstranjuju, br. 2411, 3142, 3147. Da dobro ne može da se uliva u istinu sve dokle je čovek u zlu, br. 2388. Da istina nije istine sve dok je dobro ne prihvati, br. 2429. Da postoji brak istine i dobra u svim stvarima u opštem iu posebnom, br. 2173, 2503, 2507. Da osećanje dobra pripada životu, a da osećanje istine postoji radi života, br. 2455. Da istina teži ka dobru, i da proističe od dobra, br. 2063. Da se preko influksaistine izvode iz prirodnog čoveka, i podižu, da bi se usadile u dobro racionalnog čoveka, br. 3085, 3086. Da kada se istina pripoji čoveku, ona postaje njegova, br. 3108. Da bi se istina pripojila dobru, mora da bude pristanak na strani razuma i volje, i tek kada volja pristane, tada dolazi do spajanja. br. 3157, 3158. Da se Racionalno u pogledu istine, oblikuje preko spoznaja, i da se istine usvajaju onda kada se spoje sa dobrom, i da tada pripadaju volji, i da postoje radi života, br. 3161. Da se istina uvodi i spaja s dobrom, ne odjednom, nego tokom celog života, i preko, br. 3200. Da kao št svetlost bez topline ne stvara ništa, tako ni istina vere bez dobra ljubavi ne stvara ništa, 3146. Šta je ideja istine bez dobra, i šta je njenasvetlost u drugom životu, br. 2228. Da je vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu kao svetliost u proleće, br. 2231. Da oni koji u delu odvajaju istinu vere od ljubavi ka bližnjeu, ne mogu imati savest, br. 1076, 1077. Razlog zašto ljudi odvajaju veru od ljubavi ka bližnjemu, i zašto tvrde da vera spasava, br. 2231. Da Gospod, dok se čovek nanovo rađa, uvodi dobro u istine koje su kod njega, br. 2183, 2189. Da se čovek ne preporađa kroz istine, nego kroz dobro, br. 989, 2146, 2183, 2189, 2697. Da Gospod, dok se čovek nanovo rađa, ide u susret istinama koje su kod njega, i da ih ispunjava dobrom ljubavi ka bližnjemu, br. 2063. Da oni koji su u dobru života, a ne i u istini vere, kao što su Neznabošci i deca, da primaju istine vere u drugom životu, i da se nanovo rađaju, br. 989. O Neznabošcima, br. 932, 1032, 2049{ign95} 2589-2604. O deci, br. 2290-2293{ign95} 2302-2304. Da se čovek preporađa preko osećanjaistine i da, kada je preporođen, postupa od osećanja dobra, br. 1904. Da kod osoba koja treba dase nanovo rode, seme može da pusti korena samo u dobru, br. 880, 989. Da je svetlo (lumen) preporođenog čoveka od ljubavi ka bližnjemu, br. 854. Da iste istine mogu kod jednog čoveka da budu istinite, kod drugoga manje istinite, a kod opet drugoga mogu čak da budu i obmane, i da je sve ovo u skladu s dobrom od života, br. 2439. Šta je razlika između dobra detinjstva, dobra neznanja, i dobra inteligencije, br. 2280. Ko su oni koji mogu doći u spoznaje istine i u veru, a ko su oni koji ne mogu, br. 2689. Da Crkva nije Crkva osim onda kad su stvari nauka usađene u dobro života, br. 3310. Da stvari nauka ne sačinjavaju Crkvu, nego da to čini ljubav ka bližnjemu, br. 809. 916. (1798, 1799, 1834, 1844. Da stvari nauka Crkve nisu ništa osim ako ljudi živ o njima, br. 1515. Da je nauk vere nauk ljubavi ka bližnjemu, br. 2571. Da Crkva postoji snagom ljubavi ka bližnjemu, a ne po sili vere odvojene, br. 916. Da svako može da zna po ljubavi prema bližnjemu, da li ima unutrašnje bogoštovanje, br. 1102, 1151, 1153. Da je Gospodova Crkva u celom svetu različita u pogledu istina, ali da je jedna preko ljubavi ka bližnjemu, br. 3267. Da bi Crkva bila jedna, kad bi svi imali ljubav ka bližnjemu, iako se razlikuju po obredima i po stvarima nauka, br. 809, 1285, 1316, 1798, 1799, 1834, 1844. Da bi jedna Crkva bila sačinjena od mnogih, ako bi svi smatrali da je ljubav ka bližnjemu a ne vera suština Crkve, br. 2982. Da postoje dva nauka, nauk ljubavi ka bližnjemu, i nauk vere, i da je u Drevnoj Crkvi postojao nauk ljubavi ka bližnjemu, koji je među onim stvarima koje su se izgubile, br. 2417. U kakvom su neznanju oni koji nisu u stvarima nauka ljubavi ka bližnjemu, br. 2435. A pošto se u ove dane od vere načinila suština Crkve, one stvari o kojima je Gospod često govorio, kao o ljubavi i milosrđu, niti se vide, niti se na njih obraća pažnja, br. 1017, 2373. Da je dobro koje pripada ljubavi ka Gospodu i ljubavi ka bližnjemu, više (da je superiorno) i prvo u odnosu na istinu koja pripada veri, a na obrnuto, br. 363, 364).