NEBO sa svojim divotama I PAKAO prema onome što sam video i čuo

Prevod s latinskog i napomene (uz delimično oslanjanje na neobjavljeni prevod Stijepa Ferija)

Risto Rundo

Pvro izdanje latinskog izvornika: London, 1758.g.

NEBO

Gospod je Bog Neba (2-6)

Božansko Gospodnje čini Nebo (7-12)

Božansko Gospodnje u Nebu je ljubav prema Njemu i Milosrđe prema bližnjem (13-19)

Nebo je podeljeno na dva carstva (20-28)

Postoje tri Neba (29-40)

Nebo se sastoji od neizbrojnih Društava (41-50)

Svako Društvo je Nebo u manjem obliku, a svaki Anđeo Nebo u najmanjem obliku (51-58)

Nebo u celini predstavlja jednog Čoveka (59-67)

Svako Društvo na Nebu predstavlja jednog čoveka (68-72)

Anđeo ima savršen ljudski oblik (73-77)

To što Nebo celinom i delovima predstavlja Čoveka potiče od Gospodnjeg Božanskog Ljudskog (78-86)

Postoji saobraznost svih nebeskih stavki sa svim što pripada Čoveku (87-102)

Postoji Saobraznost Neba sa svim što je na Zemlji (103-115)

Sunce u Nebu (116-125)

Svetlost i Toplina u Nebu (126-140)

Četiri Nebeske Strane (141-153)

O Promenama Stanja Anđela u Nebu (154-161)

Vreme u Nebu (162-169)

Predstave i pojave u Nebu (170-176)

Odeća Anđela koji izgledaju odeveni (177-182)

Obitavališta i stanovi Anđela (183-190)

O Prostoru u Nebu (191-199)

Oblik Neba određuje udruživanje i opštenje u njemu (200-212)

O Nebeskim Upravama (213-220)

O Bogosluženju u Nebu (221-227)

O moći nebeskih Anđela (228-233)

Govor Anđela (234-245)

O Govoru Anđela sa Čovekom ( 246-257)

O pismu u Nebu (258-264)

O mudrosti Anđela u Nebu (265-275)

O stanju Nevinosti Anđela u Nebu (276-283)

O Stanju Mira u Nebu (284-290)

O Vezi Neba s ljudskim Rodom (291-302)

O Vezi Neba sa Čovekom preko Reči (303-310)

Nebo i Pakao potiču od ljudskog Roda (311-317)

O Neznabošcima ili narodima van Crkve u Nebu (318-328)

O Deci u Nebu (329-345)

O Mudrima i Prostima u Nebu (346-356)

O Bogatima i Siromašnima u Nebu (357-365)

O Brakovima u Nebu (366-386)

O Zaposlenjima Anđela u Nebu ( 387-394)

O radosti i sreći nebeskoj (395-414)

O Ogromnosti Neba (415-420)

O Svetu Duhova i o Stanju Čoveka nakon Smrti Šta je svet Duhova (421-431)

Po svom Unutarnjem, svaki Čovek je Duh (432-444)

O vaskrsnuću čovekovom posle smrti i o Ulasku u Večni život (445-452)

Čovek posle smrti ima savršen ljudski oblik (453-460)

Čovek posle smrti ima sva čula, sećanje, misli i osećanja kao što je imao na svetu, ne ostavljajući ništa iza sebe osim zemaljskog tela (461-469)

Čovek je posle smrti onakav kakav je bio na svetu (470-484)

Zadovoljstva života u svakom čoveku menjaju se posle smrti u saobrazno zadovoljstvo (485-490)

O prvom stanju čovekovom posle smrti (491-498)

O Drugom stanju Čovekovom posle smrti (499-511)

O Trećem stanju čovekovom posle smrti, to jest o stanju poučavanja onih koji dolaze u Nebo (512-520)

Niko ne dolazi u Nebo neposrednom Milošću (521-527)

Nije tako teško voditi život koji vodi u Nebo, kao što se veruje (528-535)

PAKAO

Gospod vlada Paklovima (536-544)

Gospod nikoga ne baca u Pakao nego to čini sam Duh (545-550)

Svi koji su u Paklu, jesu u zlima i obmanama koje iz njih proističu, a koja zla i obmane potiču od ljubavi prema sebi i prema svetu (551-565)

O strašnom sudu i rušenju Vavilona (560-565)

Šta je Pakleni Oganj i šta Škrgut Zuba (566-575)

Zloba i škodljive veštine paklenih Duhova (576-581)

Izgled, položaj i broj Paklova ( 582-588)

Ravnoteža između Neba i Pakla (589-596)

Kroz ravnotežu između Neba i Pakla čovek je u slobodi (597-603)

183. Obitavališta i stanovi Anđela

Pošto u Nebu postoje Društva, a Anđeli žive kao ljudi, oni imaju obitavališta, a ova se razlikuju shodno stanju života svakog pojedinog Anđela. Ona su velelepna za one u višem dostojanstvu, a manje velelepna za one u nižem stanju. Često sam razgovarao s Anđelima o stanovima u Nebu, govoreći da bi danas malo ko verovao da oni imaju obitavalište i stanove; neki stoga što ih ne vide, a neki stoga što ne znaju da su Anđeli ljudi, a neki stoga što veruje da je anđeosko Nebo onaj svod koji vide svojim očima; a kako ovaj izgleda prazan, to oni pretpostavljaju da su Anđeli vazdušni oblici, pa da stoga i žive u vazduhu. Pored toga, oni ne mogu da shvate da u Duhovnom svetu postoje iste onakve stvari kakve postoje u Prirodnom, jer ne znaju ništa o Duhovnom. Na ovo Anđeli odgovarahu da su svesni da danas u svetu preovlađuje takvo mišljenje, odnosno neznanje, ali da se čude što je to uglavnom slučaj unutar Crkve, i to više kod ljudi umnijih nego kod onih koji se nazivaju prostima. Dodavahu da se iz Reči može znati da su Anđeli ljudi, pošto oni koji su se pokazivali behu viđeni kao ljudi; i da je Gospod, koji je sa Sobom nosio sve Svoje Ljudsko, izgledao slično. Iz toga da su Anđeli ljudi može se znati i da imaju stanove i obitavališta i da ne lete kroz vazduh, kako to neki u neznanju misle, a što Anđeli zovu besmislenim, niti su nekakvi dašci, mada se nazivaju Duhovima. Sve ovo bi ljudi mogli da shvate kad ne bi mislili prema stečenim pojmovima o Anđelima i Duhovima, kao što to čine onda kad u te stvari ne sumnjaju i ne razmišljaju je li tako ili nije. Naime, svako ima opštu ideju da Anđeli imaju ljudski oblik, i da imaju domove koji se zovu staništima, a koji po velelepnosti nadmašuju staništa na Zemlji; međutim, ova opšta ideja, koja dolazi iz Neba, odjednom se gubi kad se podvrgne ispitivanju, a to rede osobito oni učeni, jer su u stvari vlastitim razumom sebi zatvorili Nebo i pristup iz njega potekloj nebeskoj Svetlosti. Ista je stvar i u pogledu ljudskog života nakon smrti. Naime, onaj ko svoje misli ne upravlja prema onome što je svetska nauka rekla o dušu, ni prema učenju o ponovnom sjedinjenju sa telom, taj misli da će posle smrti živeti kao čovek, i da će živeti među Anđelima ako je dobro živeo, te da će tada videti divne stvari i osećati radost. Ali čim se okrene prema učenju o ponovljenjima o duši, i kada se počne pitati je li duša ovakva ili onakva, šta je istina a šta nije, njegova prethodna ideja, naime, da će posle smrti živeti kao čovek, nestaje.

246. O Govoru Anđela sa Čovekom

Anđeli koji govore sa čovekom ne govore svojim jezikom nego čovekovim. Govore i drugim jezicima koje čovek zna, ne, dakle, onima koji su čoveku nepoznati. Tome je uzrok to, što se Anđeo, kada govori sa čovekom, okreće k njemu i povezuje se s njim, što čini da su obojica u sličnoj misli. Pošto je čovekova misao vezana za sećanje, a iz njega proističe govor, to su obojica u jednom jeziku. Kad Anđeo ili Duh dođe čoveku, okrećući se k njemu i povezujući se s njim, on ulazi u celo njegovo sećanje, i to u toj meri da zna sve što i čovek, te prema tome i jezike. 0 tome sam s Anđelima razgovarao. Rekao sam im da oni verovatno veruju da govore sa mnom na mom prirodnom jeziku, jer mi je tako izgledalo. Međutim, ja sam govorio, a ne oni. Dokaz je tome to, što Anđeli ne mogu da izgovore ni jednu jedinu reč ljudskog jezika (br. 237). Osim toga, ljudski jezik je prirodan dok su oni duhovni, a duhovna bića ne mogu izgovoriti ništa prirodno. ¹ Na to su mi odgovorili da znaju da njihova veza sa čovekom sa kojim govore postoji kroz njegovu duhovnu misao, no da ta misao utiče (uliva se) u njegovu prirodnu misao; a kako je ova pripojena sećanju, to im ljudski jezik izgleda kao da je to njihov vlastiti jezik i da je celo znanje čovekovo njihovo znanje. A ovo se, kažu, tako događa zato što se Gospodu svidelo da postoji takva veza, kao i da se Nebo tako unosi u čoveka (incursio coeli apud hominem). Međutim rekoše, da je stanje čovekovo danas takvo, da više takva veza s Anđelima ne postoji, već da postoji veza s Duhovima koji nisu u Nebu. O ovome sam razgovarao i sa Duhovima. No oni ne hteše da poveruju da to, u stvari, čovek govori. Oni su, naime, uvereni da to oni govore u čoveku; da ta osoba ne zna šta radi nego da to oni znaju, te da stoga sve što čovek zna, on to zna od njih. Više puta htedoh da ih razuverim, ali uzalud. U nastavku, kada bude reči o Svetu Duhova, biće naznačeno ko su Duhovi, a ko Anđeli.

Mga talababa: