2. Kraljevima 4

¹ A jedna između žena sinova proročkih povika k Jelisiju govoreći: Sluga tvoj, muž moj, umre, i ti znaš da se Sluga tvoj bojao Gospoda: pa sada dođe rukodavalac da mi uzme dva sina u roblje.

² A Jelisije joj reče: Šta ću ti? Kaži mi šta imaš u kući? A ona reče: Sluškinja tvoja nema u kući ništa do sudićulja.

³ A on joj reče: Idi, išti u naruč praznih sudova u svih suseda svojih, nemoj malo da išteš.

⁴ Pa otidi, i zatvori se u kuću sa sinovima svojim, pa onda nalivaj u sve sudove, i kad se koji napuni, kaži neka uklone.

⁵ I ona otide od njega, i zatvori se u kuću sa sinovima svojim; oni joj dodavahu a ona nalivaše.

⁶ A kad se sudovi napuniše, ona reče sinu svom: Daj još jedan sud. A on joj reče: Nema više. Tada stade ulje.

⁷ Potom ona otide i kaza čoveku Božijem; a on joj reče: Idi, prodaj ulje, i oduži se; a šta preteče, onim se hrani sa svojim sinovima.

⁸ Posle toga jednom iđaše Jelisije kroz Sunam, a onde beše bogata žena, koja ga ustavi da jede hleba; i otada kad god prolažaše, navraćaše se k njoj da jede hleba.

⁹ I ona reče mužu svom: Gle, vidim da je svet čovek Božji ovaj što sve prolazi ovuda.

¹⁰ Da načinimo malu klet, i da mu namestimo postelju i sto i stolicu i svećnjak, pa kad dođe k nama, neka se tu skloni.

¹¹ Potom on dođe jednom onamo, i ušavši u klet počinu onde.

¹² I reče momku svom Gijeziju: Zovi Sunamku. On je dozva; i ona stade pred njim.

¹³ I on reče Gijeziju: Kaži joj: Eto staraš se za nas svakojako; šta hoćeš da ti učinim? Imaš li šta da govorim caru ili vojvodi? A ona reče: Ja živim sred svog naroda.

¹⁴ A on reče: Šta bih joj dakle učinio? A Gijezije reče: Eto nema sina, a muž joj je star.

¹⁵ A on reče: Zovi je. I on je dozva, i ona stade na vratima.

¹⁶ A on reče: Do godine u ovo doba grlićeš sina. A ona reče: Nemoj gospodaru moj, čoveče Božji, nemoj varati sluškinje svoje.

¹⁷ I zatrudne žena, i rodi sina druge godine u isto doba, kao što joj reče Jelisije.

¹⁸ I dete odraste. I jednom izađe k ocu svom k žeteocima;

¹⁹ I reče ocu svom: Jaoh glava, jaoh glava! A on reče momku: Nosi ga materi.

²⁰ I on ga uze i odnese materi njegovoj, i leža na krilu njenom do podne, pa umre.

²¹ Tada otide ona gore, i namesti ga u postelju čoveka Božjeg, i zatvorivši ga izađe.

²² Potom viknu muža svog i reče mu: Pošlji mi jednog momka i jednu magaricu da otrčim do čoveka Božjeg i da se vratim.

²³ A on reče: Zašto danas hoćeš da ideš k njemu? Niti je mladina ni subota. A ona reče: Ne brini se.

²⁴ I ona osamarivši magaricu reče momku svom: Vodi i idi i nemoj zastajati mene radi na putu dokle ti ne kažem.

²⁵ Tako pošavši dođe čoveku Božjem na goru karmilsku. A kad je čovek Božji ugleda gde ide k njemu, reče Gijeziju sluzi svom: Evo Sunamke.

²⁶ Trči sad pred nju i reci joj: Jesi li zdravo? Je li zdravo muž tvoj? Je li zdravo sin tvoj? A ona reče: Zdravo smo.

²⁷ A kad dođe k čoveku Božjem na goru, zagrli mu noge, a Gijezije pristupi da je otera; ali čovek Božji reče: Ostavi je, jer joj je duša u jadu, a Gospod sakri od mene i ne javi mi.

²⁸ A ona reče: Jesam li iskala sina od gospodara svog? Nisam li kazala: Nemoj me varati?

²⁹ A on reče Gijeziju: Opaši se i uzmi štap moj u ruku, pa idi; ako sretneš koga, nemoj ga pozdravljati, i ako te ko pozdravi, nemoj mu odgovarati, i metni moj štap na lice detetu.

³⁰ A mati detinja reče: Tako da je živ Gospod i tako da je živa duša tvoja, neću te se ostaviti. Tada on usta i pođe za njom.

³¹ A Gijezije otide napred i metnu štap na lice detetu, ali ne bi glasa ni osećaja. Tada se vrati preda nj, i javi mu govoreći: Ne probudi se dete.

³² I Jelisije uđe u kuću, i gle, dete mrtvo leži na njegovoj postelji.

³³ I ušavši zatvori se s detetom, i pomoli se Gospodu.

³⁴ Potom stade na postelju i leže na dete metnuv usta svoja na usta detetu, i oči svoje na oči njegove, i dlanove svoje na njegove dlanove, i pruži se nad njim, te se zagreja telo detetu.

³⁵ Potom usta, i pređe po kući jednom tamo i jednom amo, potom otide opet i pruži se nad detetom. I kihnu dete sedam puta, i otvori dete oči svoje.

³⁶ Tada dozva Gijezija i reče mu: Zovi Sunamku. I on je dozva, te dođe k njemu. I on joj reče: Uzmi sina svog.

³⁷ I ona ušavši pade k nogama njegovim, i pokloni mu se do zemlje, i uzevši sina svog otide.

³⁸ Potom vrati se Jelisije u Galgal. A beše glad u onoj zemlji, i sinovi proročki seđahu pred njim; a on reče momku svom: Pristavi veliki lonac i skuvaj zelja sinovima proročkim.

³⁹ A jedan otide u polje da nabere zelja, i nađe divlju lozu i nabra s nje divljih tikvica pun plašt, i došavši saseče ih u lonac gde beše zelje, jer ih ne poznavahu.

⁴⁰ I usuše ljudima da jedu; a kad stadoše jesti onog zelja, povikaše govoreći: Smrt je u loncu, čoveče Božji! I ne mogahu jesti.

⁴¹ A on reče: Donesite brašna. I sasu brašno u lonac, i reče: Uspi ljudima neka jedu. I ne bi više nikakvog zla u loncu.

⁴² A dođe neko iz Val-Salise, i donese čoveku Božjem hleba od prvina, dvadeset hlebova ječmenih, i novih zrna u klasu. A on reče: Postavi narodu, neka jedu.

⁴³ A sluga mu reče: Kako ću to postaviti pred sto ljudi? Opet reče: Postavi narodu, neka jedu; jer je tako kazao Gospod: Ješće, i preteći će.

⁴⁴ A on im postavi, te jedoše; i preteče po reči Gospodnjoj.