4601. Otide Ruben i leže s Balom (Bilom) inočom oca svojega. Da ovo označava profanaciju dobra preko vere odvojene od ljubavi ka bližnjemu, i da Izrailj ču označava da je ova vera bila odbačena, vidi se iz rerezentacije Rubena, što je vera u doktrini i u razumu, što je prva (prvenstvena) stvar crkve (vidi br. 3861, 3866), ovde ove vere odvojene od ljubavi ka bližnjemu (o čemu u onme što sledi); i iz značenja leže s Balom (Bilom) inočom oca svojega, što je profanacija dobra, jer izvršiti preljubu označava izokrenuti ili preljubočiniti dobra (br. 2466, 2729, 3399), ali leći s inočom oca svojega je profanisati ih; i iz značenja Izrailj ču, što znači je da je ova vera bila odbačena. U pravom smislu, time što je Izrailj čuo, označava se da je duhovna crkva znala ovo id a je pristala na to; jer se slušanjem označava prionuti, a Izrailjem, duhovna crkva; ali da se istinska crkva ne slaže, pokazaće se iz onog što će se reći o Rubenu. Ali u unutrašnjem smislu, označava se da je ova vera bila odbačena, jer je se kaže šta je Jakov osećao i mislio o ovome zlom djelu; pa ipak, da mu je to bilo odvratno i da se toga užasavao, jasno je iz proroštva o Rubenu (Ruvimu): Rubene, ti si prvenac moj, krjepost moja i početak sile moje; prvi gospodstvom i prvi snagom. Navro si kao voda, ne ćeš biti prvi jer si stao na postelju oca svojega, i oskrnuo je legav na nju (Postanje 49:3, 4). pošto je Ruben zbog ovoga bio lišen prvenaštva (1 Dnevnika 5:1). Otuda se vidi da Izrailj ču označava da je ova vera bila odbačena. (Da je prvenaštvo vera crkve, može se videti gore, br. 352, 2435, 3325) 2. Profanacija dobra je rezultat vere odvojene od istine crkve i njenoga dobra kada se istina i njeno dobro priznaju i veruju, a čovek živi suprotno njima. Jer kod onih koji odvajaju stvari vere od stvari ljubavi ka bližnjemu u razumu a onda i u životu, zlo se povezuje sa istinom, a obmana s dobrom; a ova povezanost je ono što se naziva profanacijom. Drugi je slučaj s onima koji, iako znaju šta su isine i dobra vere, u srcu ih ne veruju. (Vidi što je rečeno i pokazano pre o profanaciji, br. 301-303, 571, 582, 593, 1001, 1003, 1008, 1010, 1059, 1327, 1328, 2951, 2426, 3398, 3399, 4302, 3498, 3399, 3402, 3489, 3898, 4050, 4289; isto tako, da je profanacija dobra verom odvojenom ime, bila predstavljena Kainom koji ubija Avelja; i time što je Ham bio proklet od svog oca;

kao i Egipćanima koji su se udavili u Crvenome Moru, br. 3325; a ovde Rebenom, br. 3326, 3870.) 3. da bi oni koji pripadaju duhovnoj crkvi moglida se spasu, Gospod jena čudesan način odvojio njehov intelektualni deo od njihovog voljnog dela, i dao Intelektu moć da primi novu volju (br. 963, 875, 895, 927, 928, 1023, 1043, 1044, 2256, 4328, 4493). Kada stoga Intelektualno shvati i opazi dobro vere, i usvoji ga, a čovekovo Voljno (to jest, njegova zla volja) još uvek vlada i zapoveda, tada dolazi do povezivanja istine i zla, i dobra i obmane. Ovo povezivanje je profanacija, i označena je nedostojnim jedenjem i pijenjem pri Svetoj Večeri, što se kaže za one kod kojih se dobro koje je ovde označeno telom, i istina koja jeovde označena krvlju, ne mogu odvojiti, jer stvari koje su spojene na ovaj način, ne mgu se odvojiti ni u večnosti, pa takve stoga čeka najdublji pakao. Ali oni koji znaju šta su istina i dobro vere, ali ih u srcu ne veruju (kao što je slučaj s većinom ljudi danas) , oni ih ne mogu profanisati, jer ih Intelektuslno ne prima i ne požima se njima.

4. Ovde se govori o odbacivanju vere odvojene (od ljubavi ka bližnjemu), jer, u onome što sledi, o istinama i dobrima govori se po njihovom istinskom redu, a neposredno posle toga, o njihovom povezivanju s Racionalnim ili Intelektualnim. Jakovljevi sinovi, koji se ubrzo pominju, su istine i dobra u njihovom istinskom redu, a Isak je Racionalno ili Inelektualno. Dolazak Jakovljev i njegovih sinova Isaku je, u unutrašnjem smislu, ova povezanost s Intelektualnim.

3870. Ču da sam prezrena (omrznuta). Da ovo označava stanje vere ako joj volja ne korespondira (ako joj volja nije saobrazna), jasno je iz značenja biti prezren, što je ne biti voljen, jer takvo je stanje vere ako joj volja ne korespondira. U unutrašnjem smislu, predmet o kme se govori je napredak u čovekovom preporađanju od spoljašnjeg ka unutrašnjem; to jest, od istine vere prema dobru ljubavi ka bližnjemu. Istina vere je spoljašnje, a dobro ljubavi ka bližnjemu je unutrašnje. A da bi istina vere živela, mora da se uvde u volju, kako bi u njoj primila život; jer istina ne živi od znanja, nego od htenja. Život se uliva (u veru) od Gospoda kroz novu volju koju On stvara u čoveku. Prvi se život (vere) pokazuje u poslušnosti, što je prvo u volji; drugo se pokazuje preko osećanja za primenu istine, što je napredak u volji, a što postoji onda kada se oseća prijatnost i kad se uživa pri vršenju istine. Ako se ne ostvari ovaj napredak vere, istina ne postaje (prava) istina, nego postaje nešto odvojeno od života, što se ponekad potvrđuje obmanom, a ponekad nekim ubeđenjem, što je nešto nečisto; jer se to sparuje sa čovekovim rđavim osećanjem, ili požudom; to jest, s njegovom vlastitom voljom, koja je suprotna ljubavi ka bližnjemu. Takva je vera za koju mnogi danas verujuju da je to vera, i da ona spasava bez dela ljubavi ka bližnjemu. Ali ova vera, koja je odvojena od ljubavi ka bližnjemu, pa je prema tome i protivna ljubavi ka bližnjemu, predstavljena je u onome što sledi Rubenom, i tome što je legao s Balom (Bilom) robinjom svoga oca (PostanjeXXXV. 22), a za koju je Jakov, tada Izrailj, izrazio svoje preziranje ovim rečima: Rubene (Ruvime), ti si prvenac moj, prvenac moj i početak sile moje; prvi gospodstvom i prvi snagom. Navro si kao voda; ne ćeš biti prvi; jer si stao na postelju oca svojega, i oskrvnio je legav na nju (PostanjeXLIX. (3, 4). Volja i osećanje ove vere, naime, one koja je odvojena o jubavi ka bližnjemu, pošto je suprotna ljubavi ka bližnjemu, opisuje se u istom poglavlju kada se govori o Šimunu (Simeonu) i Leviju ovim rečima: Šimun i Levije, braća, mačevi su im oružje nepravdi. U tajne njihove da ne ulazi duša moja, sa zborom njihovijem da se ne sastavlja slava moja; jer u gnjevu svojem pobiše ljude, i za svoje veselje pokidaše volove. Proklet da je gnjev njihov, što bješe nagao, i ljutina njihova, što bješe žestoka; razdijeliću ih po Jakovu, i rasuću ih po Izrailju (stihovi 5-7). Da je to vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu koja je opisana pod Šimunom i Levijem, biće pokazano u onome što sledi.